Владимир Стјепановић Габелић
Песник Драго Куђић
Песник Драго Куђић рођен је у Поповима на Дрини 23. октобра 1931.
године. У Бијељини је завршио гимназију а индустријско-технич-
ку школу у Сарајеву. Живео је у Сарајеву, животом песника и бо-
ема, до грађанског рата 1992. Последњи пут су га пријатељи видели
у Брчком током рата и после му се изгубио сваки траг. Нико од ње-
гових познаника није нам могао казати ни како ни када је завр-
шио са својим уклетим животом.
Сазнали смо од његових пријатеља, који су такође избјегли из
Сарајева за време грађанског рата и сада живе у Торонту, да су се
у кући Анте Јурића, која се звала Џека 63 , горе испод Требевића,
одакле се простирао предиван поглед на Принципов мост, догађа-
ла магична окупљања и апсолутно ирационална дружења песни-
ка и академаца ликовне академије, међу којима су били Милан Не-
надић, Анте Јурић, Дејо Милошевић и Хазим Акмаџић. У простра-
ном дворишту у коме су се налазиле те две собе са магазом и круг
омеђен небом и алкохолом, круг у коме се дружило да би се живело
а не живело да би се дружило. У тај круг се, из разлога које данас
само можемо слутити, бежало и утапало у боемији соц-реализма
у коме је све и онако већ било утопљено и утопија у коју је већина
Сарајлија и Југословена искрено веровала. Из онога што је оста-
вио српској поезији, усуђујемо се закључити: у југословенску уто-
пију није се уклапао и Драго Куђић.
Од 1955. године професионално се бавио новинарством. Своје
прве текстове објавио је у сарајевској Зори а од тада пише редовно
скоро у свим листовима и часописима у земљи. Сарајевска Свјет-
лост објављује му прву збирку песама, под називом Долазим касно,
затим му излази роман у наставцима Кугића куће те збирке песама
Панонски анђео и Панонске поеме, 1972.
О песнику Драгу Куђићу данас се зна врло мало. Није причао о
себи. Био је повучен и стално замишљен и занет, сведоче његови
пријатељи. Сећају се да је помињао само четири имена: Марија,
Есма, Сања и Семберија. Само за Сању знају да му је била кћерка,
за Семберију да му је била инспирација, прва и последња и завичај,
не само по рођењу, него и отаџбина у језику.
Када нису били у Џеки, Куђићеви боеми окупљали су се у кафа-
ни Истра, коју су им касније срушили и коју су оплакали у својој
поезији. Ту је Драго Куђић испевао и увек у овој кафани говорио
своју омиљену песму Све ће то мила моја. То је она песма из чијег је
наслова Бијело дугме испевало, можда, своју најлепшу баладу: Све
ће то мила моја прекрити рузмарин, снијегови и шаш. Вероватно
се зато до краја живота препирао и тужио немоћно са Бијелим дуг-
метом око ауторских права и својих стихова и речи у њиховим пес-
мама, попут ових који нам звуче веома познато:
”Све ће то о мила моја
Прекрити снегови бели
И тебе и мене,
И живот нам цели.”
Кантаутори Бијелог дугмета једноставно су ”углазбили” стих Дра-
га Куђића, из две његове засебне песме: Све ће то мила моја и Маје-
вички ноктурно, штрбнули још покоју реч из обе песме, мало то
измешали, измиксирали и ставили на своје таламбасе, следстве-
но својој етици и песниковом статусу и за живота прећуткиваног
песника, и – прећутали му и песме и ауторство. Узели су наслов из
песме Све ће то мила моја, који је истоветно поновљен у првовом
стиху друге Куђићеве песме Мајевички ноктурно, па, веле, кад мо-
же песник, можемо и ми, поновили тај стих и наслов у својој бала-
ди, а онда штрпкали и стихове, и речи, ритам, и звук, и мелодију
Драга Куђића. Сироти песник, ”потегао правду Бога, а богати богат-
ство” од идеолошког суда. И Песник је ”прошао као бос по трњу”.
Између џез клуба Звоно и клуба књижевника Свјетлост, Драго
је био особа коју су сви волели јер је он тај који је волео све око се-
бе, хуманиста и човекољубац, боем са џеповима пуним стихова –
песник Семберије, трептеће јаре изнад жита, комина, птица и рас-
тиња, скривеног у недрима измећу две реке.
Понирао је и летео у јединственим куђићевским сликама које
је бацао око себе грлећи своју равницу. Удварајући се Семберији,
као нико до тада и као нико никада што је, међу свим сембер-
ским босоногим песницима који су прошли том равницом и тим
путем негде у висини магле, између земље и неба.
Иза Драга је остало мало песама али нигде у поезији не видех
толико љубави према једној Марији и Семберији. Његове Нове пес-
ме, настале деведесетих година прошлога века, носе жиг личне дра-
ме, те звуче као ламент и као молитве у исто време (Српска земља,
Молитва, Рат стиховима…). Стих по стих се болно откида као у
Давидовим псалмима, снено као у Илићевим симболичним, лир-
ским дескрипцијама, а у поемама маглом светског бола Јесењино-
ва или каскадама Мајаковског. Ипак је то само босански Орфеј
– Драго Куђић – кога су прећутали и они које је волео као и они ко-
ји су га поткрадали.
Поетским тајанством преживели су стихови овог прећутаног
српског песника. Људи их поново говоре наизуст. Тећи ће стихови
Драга Куђића ритмом и Дрине, и Саве, и буроћом Семберије. Пес-
ник је он са визијом који је предосећао још седамдесетих да ће
поново потећи крв српским рекама. Предосећао је да ”И смрт бира
/ жртве / Пребира / живе и мртве / за провод / Иде / новогодишњи
/ спровод” (Нова Година). Слутио је новопоредачки спровод над
Србима – сва три закона – који их је спровео крвавим рекама у се-
паратне државе, ”Све нам је било од лажног злата”, и да нам ”сире-
не певају псалме као опомене”, и да ”црквена звона обијају и не-
беске прагове”, и да ”пловимо узводно и насупрот свом ушћу / а
немани нас безубе вребају на изворишту”. Није прихватао задат
живот од сатрапа, идеолога, ни да ”уместо идеала грли идоле голе
и зле”. На крају песме Живот тече пита се песник, и обе његове ре-
ке семберске: ”Где иде ова вода што нас носи онесвешћене?”.
Иде у балканску новопоредачку рапсодију. Казују то и песме
које су остале иза песника Драга Куђића, песме Семберије у који-
ма се огледа цела васиона, мала васиона у коју не може да стане то-
лико љубaви, колико може да исплива из Драгове песничке, раз-
барушене душе, просуте на белој хартији, овде пред нама.
Драго Куђић
Све ће то мила моја
И љубав
И рат
Све ћемо ми то мила моја
Преболети
И опет се волети
И све ћемо
О мила моја
Заборавити
И остарити
Мила моја
Ја и ти.
Мајевачки ноктурно
Све ће то мила моја
Прекрити снегови бели
И тебе и мене
И живот нам цели
И све ће бити као некад
И песма и ја и ти
И као да није ни било
Све ћемо заборавити
Само ће мила моја
Небески чиста лица
Гледати нас са висина
Наша снежнобела Мајевица
И све ће о мила моја
Бити опет тако лепо
Даћемо се животу обоје
Као деца слепо слепо
Српска земља
Није то тело
голо
Пало
Са небеских висина
То је
од ОЦА
И СИНА
И СВЕТОГ ДУХА
МАЈКА једина.
Рат стиховима
Непријатељи
су ми
Дојучерашњи пријатељи
Не дирају ме
Ни ја њих
Само ме гранатирају
И ја њих
Стих
по стих.
Моја молитва
О Боже мој
Служио сам ти
као песник
Сад идем у рат
Хоћу ли бити
грешник
Или Твој брат.
Семберске ватре
Додоле се Богу моле
Дај нам Боже росне кише
Да пороси наша поља
(Додолска песма)
Увиј ме у своју косу
Тамну и црну храстовину
Ко шуме подрињске што су
Да будем облак летњи
Да тучем кишом и ледом
Над пољима твојим белим
Под пазухом обраслим пшеницом
Црно младо жито да потучем
У твоме поднебљу белоусијаном
Од грла до стопала ужареном
Горе сеоски сокаци
као ломаче
На твоме телу расту пликови
Чобани сагоне стада у торове
Птице беже у јатима дивљим
Небом само један облак шета
Тамне косе му вијоре шумно
Жене певају песме и молитве
Износе со и хлеб
пред олују
Твоје очи се муте
у хоризонту
Ој додоле
додоле не певају
Умире сунце жуто на западу
Две реке теку твојим бедрима
Пешчани спрудови милују ти стопала
Камењарима пужеш голим коленима
Цвеће ти расте на грудима
отвореним
Пре олује и после олује
Купим обијене дојке
као јагоде
Птице убијене леже у живицама
Растиње спушта главе
пред тобом
У крила ти се плодови сручују
Руке се њишу
као вешала
Личиш на распеће Христово
Пред којим се мајка крстила
Од сунца си помрачила памећу
У јулу на стрништима врелим
У августу знојна и блатњава
Урлала си на гувнима звезданим
Певала песме Северњачи
и Даници
Шетала Кумовском сламом
расутом
Нагонила Мала кола на Велика
С медведима спавала
у шумама
Пси лајали бесно и помамно
Звезде ти се уклањале с пута
Репатице мењале пут у паду
Месец ти се у тело усадио
Дизале се воде дринске
и посавске
Да ти оперу трбухе оплођене
Њихале се обале
у твоме наручју
Мучиле се реке
ухваћене обалама
У протицању твоме
по беспућима
Тражила си ушће немогуће
себи
Леву си обалу десном проклињала
Десној си се уморна приклањала
Као девојка најмржем драгану
Као јаблан ветру ветрогоњи
Сунца се никад ниси нагрејала
Зиме ти се у срж населиле
Ветрови ти хумку припремили
Па те тражим у косама небеским
Тражим те у срцу
испод пазуха
У ваздуху усијаном
те тражим
А тебе нема нигде
лепото
По кожи ти пишем песму
рањаву
Књигу ти слажем
у крви рођеној
Ватру сипам у грло
распевано
Пламене печурке берем
босоного
Крешем шуме подрињске
у сувачама
По сокацима подстичем ломаче
големе
Ложим поздере у твојим недрима
Осипам земљу са твојих рамена
Косим цвеће зеленим мачевима
Откоси ти се слажу по телу
Њиве се пуше после ноћи твоје
Где си спавала
у ком сазвежђу
Цврчци питају
где ти је постеља
Славуји те буде
песмом јутарњом
Зора се зари
из твојих зеница
Пршти светлост
испод трепавица
На твоме челу
сунце се помаља
Дан се на уснама поиграва
Ватра се у очима распламсава
Сава и Дрина те плачу
пламену
На твоме длану хлеб се пече
II
Олујни облак си савила
нежно
Као светица анђеле
под крила
Никад додоле ниси усрећила
Ој, додоле додоле
девојче снежно
Стопут си се играла додола
И ником ниси сву срећу донела
Зелено ти пристајало
до бола
Била си лепша од бога
и од села
Савијен облак
био је жива додола
III
Узми ме под своје окриље
Лепото моја,
пламеном отеловљена
У одори зеленој
од биља
Ој додоле додоле
песма жена
Ори се са стрништа
до звезда
Пуца ти кошуља ланена
селе
Од грла бела
до стопала румена
Спаваш ми нага
на огњишту
Браним те струком босиока
Певам ти успаванку
тугованку
Попци ми прате певање
прастаро
Кандило гори
у слепом прозору
Стравично шуми
седа глава храста
Пада зрело воће
на земљу гладну
Отвараш вратнице ноћи
и подземља
Излазе вештице и утваре
са гробља
Нарастају приче
под црним таваницама
Шире се дечије очи
као сунцобрани
Од речи до речи
колевка зашкрипи
Ватра се запретава
у пепелишту
Онда ти се жуљаве руке
испреплићу
И љубе се жуљеви жедни
на уснама
Спаваш у грчу
и сањаш месечарски
Излазиш расплетена
на ливаде сеоске
Пасу коњи
и виле играју с девојкама
Младићи држе шаке испод глава
Месец ти се у коси разиграва
Коњи ржу
и не пију росу с трава
Косиш траве прстима раширеним
Расипаш откосе цветне
скутовима
Будиш момке росним пољупцима
Тражиш најлепшега
међу спавачима
Звезде се стиде
твојих облина
Међу облацима
завист распаљујеш
Гори небо
љубоморно на тебе
Отварају се пупољци
у твоме месу
Ветар те оплођава
пелуди биљном
Коњокрадице се прикрадају
око поноћи
Пси лају
за месечевим караваном
Дечаци проносе лиле
упаљене од смоле
Ти лежиш
на стогу сламе јечмене
У крилу ти драги најлуђи
јеца
Пољем језде девојке
на коњима
Горе сламе јечмене
запаљене
Пламен лиже небо
плавогриво
Под тобом се ждребац уморио
Кошуљу ти пламен захватио
Носиш пожар
између стогова
Газиш међе густе
низ атаре
Све си вранце
у кола упрегла
Узде си им
момачки притегла
Па их пена крвава полегла
Од колена
до гриве пламене
Возила си сватове семберске
Према Дрини
води запењеној
Три су дана младенци играли
У матицу реке
загрљени пали
Венце си им од цвећа исплела
Опремила руво и ковчеге
Па их тако у свет испратила
Све рекама
до Црнога мора
Вечним путем
вода и векова
Куд су мора прошла
у мирући
Од Карпата
до Понтија и Пилата
IV
Небо плаво
плавље од шљивика
Разапето
ту над мојом главом
Распорено
белом браздом
Као рогом
разјареног бика
Затрављен
лежим у зрелом шљивику
На пашњацима август догорева
Бије звоно на овну предводнику
Чобаница на Дрини
танковито пева
Стада пасу лето расплетено
Сељаци стављају у каце бунику
На руци ми лежи жена
будна
Пола шљиве даје ми из уста
Пола уста
затвара пољупцем
Цури најлуђа ракија
под сунцем
У казанима ври комина
густа
Птице се прпају
у топлој прашини
Лептири броје камење
на гробљу
Личим на споменик
родитељски
Паук ми се у косу заплиће
Растужен грцам
у женином наручју
Негде јутро плавичасто свиће
Руди дојка
као зрно кукуруза
Шапућем песму
с ветром лакокрилим
што удара гитару
од грања
Слажем најбољу мелодију
о љубљви
Што је икад бугарила
изнад орања
Цвет ћу поломити
уместо девојке
Нек остане цветна чашка
трудна
Нека цвета жена
на руци пожудна
Док у цвећу
не роде се двојке
Плугом ћу те нежно узорати
Песмом њиве
лепе посејати
Да ми рађаш
звездолику децу
Сличну сунцу
и пуном месецу
Опловићу Дрину
разасуту свуда
У водама рибе да нахватам
И док река
бескрајно кривуда
Ја ћу жито просуто
да влатам
Хранићу ти синове
сељаке цветне
Два јаблана
у земљи и небу
Нарасла огромна
на сунцу и хлебу
На обалама Дрине
реке сетне
Колибу ћу дићи
од суве лабоде
Да им Дрина кућу не пресеца
Кад надође
и разлије воде
Нека мирно живе твоја деца.
Марија с Бистричака
(Одломак из истоимене поеме)
Све су испевали
Песници и дечаци луди
Шта да урадим
Како да ти кажем
Љубав дечака
Маријо с Бистричака
Кад и мене боли
Читаво брдо успомена
Боли ме Босна наша
Као лепа жена
Како да те волим
Маријо с Бистричака
Маријо безгрешна
Маријо неутешна
Када си сишла
Са својих ливада
Лепа и млада
Као кошута
Носила си у коси
Ветар пропланака
Сјај јутра у очима
Као у роси
Маријо с Бистричака
Зеница ти је махнула
Прамењем свих димњака
Тамносмеђим и густим
Као твоја коса
Маријо с Бистричака
Маријо од маслачака