Ненад В. Петровић
Са доајенима српске дијаспоре
Људи говоре: Господине Петровићу, цео свој стваралачки век провели сте у емиграцији. Како сте успели да остварите своју стваралачку личност у дијаспори?
Приближавајући се крају живота осећам се као што је рекао Ње-
гош: као ”сламка међу вихорове”. Нисам ја одлучивао него су свет-
ски догађаји у бурном 20. веку створили ме политичким емигрантом. Сматрао сам својом дужношћу да браним начела слобо-
де и људских права истинске демократије која су, доласком комуниста, у нашој земљи била угрожена и где човек више није могао да слободно говори оно што верује и мисли.
ЉГ: Да ли је долазило до подвајања ваше личности према стварању на два језика јер су то, неминовно, и два система мишљења?
Код мене то није био случај јер сам писао углавном на нашем српском језику о проблемима који су интересовали наше људе ван земље. Припадао сам групи младих студената који су, поред редовног посла, пратили предавања увече у колеџима, мада су свесрдно највећи део времена поклањали у раду око месечног часописа Наша реч који је излазио неких четрдесет година, првих десетак у Паризу а после тридесетак у Лондону а чији је главни уредник био Десимир Тошић (1920-2008). Он је био члан подмлатка Демократске странке Љубе Давидовића и Милана Грола на Београдском универзитету још пре Априлског рата, а вратио се у Београд 1990. када је почело вишестраначје у Југославији, где
је био изабран за потпредседника Демократске странке. Наша
реч у емиграцији покушавала је да заузима умерен став залажу-ћи се за ”Демократску алтернативу”, бранећи идеју демократске Југославије у којој би се нашли сви Срби у једној држави. Таква мишљења, нарочито у екстремним срединама, наилазила су на осуду. И то не само у дијаспори него и код нове генерације такозване ”економске емиграције” која је напуштала земљу. Политичка емиграција полагано је нестајала. Код ње се питање подвојености личности није више могло ни поставити.
ЉГ: У емиграцију сте отишли као противник комунистичке идеологије и њене власти која се била успоставила у Србији. Данас више нема ни те идеологије ни те власти у Србији, а Србија је и даље разапета између Истока и Запада. У коме или у чему је проблем: у нама Србима што смо Срби такви какви јесмо или у западној демократији – онда и сада?
Нема сумње да данас живимо у времену када на Западу влада антисрпска кампања, против Срба као ”дежурног кривца”, што показује и бесмислено бомбардовање Југосалвије пре десет го-дина од стране НАТО-а, организације која је била створена да брани своје чланице, а не да напада друге земље. Било је у интересу извесних западних држава, индустријских и богатих, да на Балкану имају низ малих и релативно сиромашних државица и отуда распад Југославије у многоме је ишао у њихову корист. Ваља имати у виду да је владавина Комунистичке партије била катастрофална за Србе јер је била уништена и онако мала ”средња класа” када је сваки имућнији човек проглашаван за капиталисту. Створена је нова средња класа, али до неког напретка није дошло јер стари административни и државни апарат остао је исти. Једини одговор младом човеку био је да што пре напусти земљу и да покуша срећу на Западу. Разумљиво, за тужну судби-ну Срба није једино комунизам крив. Криви су и сами Срби. Они у својим генима носе тежњу ка деобама и међусобним сукобима. Велики пријатељ српског народа из времена Првог светског
рата др Рудолф Арчибалд Рајс, рођени Швајцарац, написао је књижицу ”Чујте Срби!”, где је, поред врлина, изнео и судбонос-не мане српског народа. Ту књижицу требало би да сваки Србин прочита јер, иако је писана 1928, она, са карактеристичним насловом: ”Чујте Срби! Чувајте се себе!”, показује да нам је потребан морални препород уколико желимо да преживимо као народ на Балкану.

Коментари