Бекство у анонимност

Изашла је ваша двадесет и пета прозна књига, роман “Карлоте”,
у издању београдског издавача “Лом”. Месеци пролазе, нико да се у
јавности осврне на ту књигу. Како се осећате због тога?
Друго нисам очекивао. Код нас је важно ко је нешто написао, а не
шта и како! Нечије дело може да буде безвредно, али ако из неких
разлога треба величати аутора, онда од таквог, удруженим снагама,
одређени кругови праве мит, заснивају канон. Књижевна уметност
код нас као да је непозната категорија, мало их је који о њој брину,
a у тој небризи предњаче сами писци. Већина њих и не зна да књи-
жевно дело треба да буде уметничко. Они изједначавају неки кон-
цепт, неки правац с уметношћу. На пример, довољно је да се неко
изјасни као постмодерниста и хоп, ето нама још једног уметника!

А читаоци? Ваљда су читаоци коректив нечије самовоље.
Медијска манипулација свешћу толико је узела маха да је и онај
танушни читалачки слој у овој земљи тотално збуњен. Кад пет
хиљада пута таблоиди понове да је неко геније, па нека је и идиот,
он ће се урезати у свест читалачке масе као некаква величина. Ма-
са се стиди да каже како јој се нека озваничена величина не
допада. Моји читаоци, на срећу, не припадају тој маси.

Како да књиге допру до читалаца, ако их нико не спомене у медијима?
Тешко или никако. Па ипак... чудни су то путеви... Књига сама
нађе правог читаоца. Сва халабука око награђених књига не до-
несе читаоце, већ купце књига које остају у неким полицама, као
лешеви. Купци гледају у хваљену књигу коју су купили, покуша-
вају да читају, немају шта да пронађу, гурну је међу сличне које су
већ тамо негде наређали, да се види њихова култура кад дођу гости.

Ви сте о помодарству, хаосу, инструментализацији публике пи-
сали у књизи “Пустиња у прашуми”, и у есеистичкој аутобиогра-
фији “Дон Жуан београдски у шуми чудноватој”
И кад год ми се пружи прилика. (смех – прим. аут.)

Биле су то суморне опсервације, мада сте се потрудили да хумо-
ром олакшате стварност. Критичаре и новинаре сте окренули
против себе, а своје књиге лишили читалаца. Да ли се понекад
због тога кајете?
О, не! Књига, рекох већ, сама нађе пут до правог читаоца, уколико
је вредна. Нису јој неопходне рекламе и празнословље плаћеника.
То је тајанствено, али је тако.

Сећамо се да је ваш роман “Покретне степенице”, објављен у
4000 примерака и да је брзо распродат. Роман “Чубура, негде у Ка-
лифорнији” имао је неколико издања. Тада сте били некако помир-
љиви у односу на критичаре.
Дуго нисам схватао шта се заправо дешава у књижевној републи-
ци, да не кажем у диктатури. Веровао сам да је задатак писца да
напише добро дело, а да је његов следећи задатак − следећа књига.
Веровао сам да квалитет самом себи крчи пут. И данас мислим
да је тако, али знам и шта се дешава на тој релацији писац−дело−
издавач−критика−читалац. Поменули сте “Покретне степенице”.
Колико се сећам, кад се та књига појавила, у издању “Нолита”,
брзо је продата, критика је изостала. Ту и тамо неки приказ, више
због “Нолита”, мог тадашњег издавача, него због тога да се чита-
оци оријентишу. Било је јасно да ме јавност не прихвата. Песник
Душан Матић, који је био према мени пријатељски настројен,
рекао ми је: Ти си инокосан, како мислиш да опстанеш! Запамтио
сам ту његову реченицу, али је нисам узео озбиљно у разматрање.
Чак и да јесам, шта би ми вредело? Инок није само друштвена ка-
тегорија већ и духовна. А ја сам управо на том другом плану био
непомирљив. Знао сам правила игре, вештину досезања светов-
ног успеха, цену тога, али зар да скренем на широки друм с уске
стазе? Такво скретање, уосталом, не зависи од човекове одлуке,
од његове воље. Не, не, много тога тајанственог дешава се у вези
са судбином сваког човека, па и писца као човека. Најпре човек,
онда писац у том човеку.

Матић је био утицајан, могао је да вас учини мање инокосним.
Ма слушајте, познавао сам, био миљеник и других утицајних љу-
ди. Александар Вучо и Марко Ристић размишљали су о томе ка-
ко да ме именују као наследника Растка Петровића. Мирослав
Крлежа се јавио кад је видео на ТВ-у како сам драматизовао ро-
ман Александра Вуча "Заслуге". Питао је Ацику: Који ти је тај
клинац? Где си га нашао? Негујте га. Ништа није вредело. Мада...
Није да се нисам питао шта да радим. Онда сам се као сетио.
Отишао сам код Мише Стамболића, главног уредника “Нолита”,
предложио му да убудуће објављујем под псеудонимом. Битно је
да се не открије ко је иза псеудонима. Модел који сам предложио
имао је за циљ оно што користи мој вршњак у Америци, романси-
јер Томас Пинчон: нека се делом бави ко хоће и како хоће, писац
треба да буде слободан, да не упада у гужву. У мом случају, иден-
титет писца ће знати само Миша и мој адвокат, предложио сам.
Пре тога сам већ објавио пет романа. Миша је рекао: У Србији
тако штогод не може да прође! Зашто, није објаснио.

Па, о чему се ради?
У Селиновој драми “Црква” има једно место које гласи: “То је
човек без важности за друштво, То је појединац”. Селин не каже
Он него То! За људе на јавној сцени битно је да припадате некој
групи, на тај начин добијете идентитет губећи своју личност, по-
стајете делић једне друштвене појаве. Већ сам рекао: важно је Ко а
не Шта. Нисам припадао ниједној групи, самим тим нисам посто-
јао за друштво, али прихватио сам последице таквог опредељења.
После десетак година упорног одбијања да се приклоним некоме,
није ни било неопходно да бежим у анонимност. Избрисали су ме
са спискова и једни и други и трећи и сви.

Како је дошло до тога да напишете роман чија је тема – револуције?
Како пре тако и сада: нисам ја бирао теме, већ су теме бирале мене.
У овом случају сетио сам се младе жене по имену Карлоте, коју
сам упознао у Паризу крајем шездесетих година. Она је оставила
на мене снажан утисак. Револуционарка једне пропале револуци-
је, сарадница Ернеста Геваре, вереница једног његовог официра
кога су убили пред њом, у некој боливијској шуми, а њој дали 24
сата да побегне, иначе... Карлоте је успела да се извуче. Дошла је
у Европу. У себи је још носила ране свог неуспелог младалачког
бунта, сједињеног с надама својих вршњака, да не помишљамо
на то какву је бол доживела кад су пред њом ликвидирали човека
њеног живота. Биле су то године студентских немира, хипи по-
крета, рађање рок-културе. А ја сам се тада нашао у Паризу и срео
ту младу жену, коју су већ дохватили левичарски салони, водали
је дивећи се сопственој револуционарности док су је приказива-
ли као експонат на изложби. И сад, како ми је пало на памет да о
свему томе пишем? Па ваљда стога што већ деценијама слушам
величање и хвалисања величине те ,68. године, нико да каже шта
је то суштински било тамо, у Паризу, и овде, и свуда где су се сту-
денти бунили. Три дана дерњаве по улицама, бацање каменица,
неки од њих су после тога наплаћивали педесет година.

Било је и других последица тих студентских немира?
Ако се изузму последице по појединце, који су ослепели од су-
завца, по девојке које су жандарми силовали у кареима, главна
последица француске ,68. била је смена Де Гола и преузимање
власти крупних капиталиста који се изјашњавају као демократе.
А највећа промена била је, ипак, јачање полицијске државе, не
само у Француској, него у читавој Европи и у Северној Америци.
Пола века је прошло од тада, видимо докле је дошло у том јачању.
Јадни Орвел! Ми смо га онда сматрали фантастом, а како видимо,
биле су то наивне фантазије, јер ово што се сада дешава прогута-
ће и те капиталисте и сваку примисао о правди и демократским
друштвима.

Догађаји тог доба су неминовно деловали на општу осећајност.
Упркос томе, “Карлоте” је у великој мери љубавни роман.
Да. То је једна љубав крајем шездесетих и почетком седамдесетих
година, с епилогом 2015. године. Добро сте приметили да се нешто
десило са осећајношћу људи у целини, бар у западној хемисфе-
ри. Синтагма нова осећајност, омиљена седамдесетих, заправо
је нова безосећајност! Технолошки развој цивилизације убрзано