Сахрана за будућност

Учинићемо све да би једнога дана, када се поново сретнемо са чика Данком, могли да кажемо (онако како би Милутин рекао) да смо се „уписали у људе“ и да смо створили Србију на коју би Данко био поносан и у каквој би желео да стасава његов унук Богдан.

Хвала још једном чика Данку за све чему нас је научио. Труди-ћемо се да га будемо достојни.“

Политичарима, пријатељима Данка Поповића, некада и сада на власти, није било пријатно да чују ово што сам рекао. Нисам желео да их увредим, довољно сам познавао њихово бреме, да бих их олако осуђивао. Није власт увек и моћ. Али је увек одго-ворност. Данкови пријатељи су били интелектуалци, па и када су постајали властодршци, остајали су интелектуалци, а они одговорност не воле. Али, желео сам да кажем све о Данку Поповићу и то је некога морало да заболи.

Међутим, остаје још једна истина о Данку, истина којој није било место да се ту говори. Данко Поповић је био велики узор српског народа у време када се народ поново вратио на политич-ку сцену Балкана. Било је и много прилика, многи су Данка позивали да им се прикуључи, да заједно месе будућност Србије и Срба. У почетку, опрезно и неповерљиво, Данко се одазивао али онда, после неколико неуспелих покушаја да се организује нешто што би било довољно честито, мудро и снажно да поведе цео народ и да иза њега највећи део народа стане, Данко је одустао, повукао се и више није одговорио ни на један политички позив да преузме одговорност и прихвати оно што политички
ангажман са собом носи. А носи много ружних ствари, много до-
брих али и оних трулих компромиса, много пораза и разочарања и понеку победу (можеш само да се надаш да ће нека од тих малобројних победа бити толико велика да потре све оне бројне поразе). И зато су му пријатељи у политици прећутно замерали то што није са њима ризиковао, то што се држао по страни. Ипак, Данко је имао право да се држи по страни, а они нису има-
ли право да га забораве.

Данко је имао једну другу одговорност, он је носио један дру-
ги ризик – ризик стварања, ризик писања, ризик празнине бе-
лог папира сваки пут када поново крене да ствара ликове који ће једног дана родити Милутина. Данко је имао одговорност према Милутину и није могао тако олако да га стави као улог било каквом политичком авантуризму.

А оно што је Књига о Милутину учинила за сећање српског народа, за његово битовање, за историјски и политички идентитет Срба, то би било равно остварењу свих оних обећања што су их наши политички пријатељи, тако олако, у многобројним изборним кампањама, давали српском народу а нису их остварили. Данко је свој рад крунисао Милутином, он је свој ризик, ризик писца и ствараоца, достојно изнео, он је своје обећање испунио. Могли су на њега пријатељи из политике да се љуте, али нису имали право да се љуте а поготово да га забораве.

Данко Поповић је Милутином оставио значајну путању бу-
дућег друштвеног деловања у Срба. И то нема везе са књижевном баштином у коју су ликови из његових дела тако природно ушетали. Наравно, не би било Књиге о Милутину да није било На-талијиног храста. Али, после Милутина Данко Поповић више ништа није морао да уради. Милутин је учинио да постане ве-лики српски књижевник.

Међутим, Данков Милутин је путоказ нечега што превазилази мисију једног књижевног лика. Савремници су Књигу о Милутину снажно и инстинктивно поштовали и волели. Питање је
колико су је разумели. Милутина су читали у кључу приче о Србима у двадесетом веку и то на крају тог века, а Милутин је говорио начином свог говора а не оним што је говорио. Милутин је говорио својим животом, а Данко је у његов живот сакрио поруку за нас који живимо у следећем веку. Савременици су слушали шта Милутин прича и сем исконске снаге тих речи ништа друго нису разумели.

Милутин је пацифиста који не разуме шта та реч значи. Милутин је анархиста који од државе не очекује да му ваља, али је воли јер је она рођена из руку претходних Милутина. Милутин је Шумадинац који зна да је шумадијство само почетак Српства, а не крај људскости. Милутин је Србин јер му је тако поверено, а не зато што је то прочитао, он је Србин ако је добар човек и нема тог српства које ће му дозволити да не буде човек. Али нема тог Србина који ће остати човек ако престане да буде Србин. То је Милутин, домаћин и ратник, а слободан. И пун разумевања и љу-
бави за конкретне људе које среће у животу. Није лицемеран, ни-
је политички коректан, он је само присутан, увек присутан, при-
сутан на свим прозивкама било да га зове народ, држава, њива, жена, деца… Милутин није одсуствовао ни у затвору, јер је кукуруз морао да се обере, кукуруз је важнији од режима и зат-ворских букагија…

Све што Србија двадесетог века није умела и била, све је то Милутин био а да није морао о томе да говори. Данас, када неко каже да живот не може да чека, када каже да брине о људима а не о територији или када каже да су људи само колатералне штете на путу остварења великих пројеката, тај није чуо Милутина, тај није читао Данка Поповића.

Књига о Милутину је друштвени програм из кога ће кренути и политичко деловање Срба 21. века. То је Књига која ће дати Србима да опстану и у време када (и ако) држава не буде њихова, када буду део ко зна каквих великих интеграција. Милутин из ове Књиге, пример је како човек тих вредности може да опстане у немогућим условима само ако се држи вредности. Вредности које не траже да им жртвујеш човека већ човека држе усправног и раширених руку за другога, најпре ближњег а онда и сваког ко му долази у сусрет, макар с њим морао и да ратује… Милутин никада није заборавио да је Србин и православан… Он на свом крсту стоји усправно, раширених руку, спреман да загрли живот а да притом не заборави мудрост и опрезност својих очева…