У сусрет Савиндану

Просветитељство светог Саве

Бекство у манастир светог Саве и друго бекство из манастира До-
ситеја Обрадовића опредељују животни пут не само две личнос-ти него историјски ход две епохе у историји српске културе, сре-доњовековне светосавске и нововековне од Доситеја до данас. Свети Сава и Доситеј означавају и два егзистенцијална става пре-
ма свету и животу. Шта је то што је суштинско у просветном ста-
ву светог Саве?

Полазна тачка просветитељства за светог Саву је истина при-
мана вером, јер, каже он, ”духовна наука није игра, нити речи без-умља мисли људских, него је то проповедана света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о коме пророци Светим духом Божијим прорекоше, апостоли научише, и мученици исповедише, и сви свети сачуваше…“ Тражити истину у природи и кроз природу, за светог Саву значи – тра-
жити је у једном делу самог себе, и то у најсавршенијем делу. Да су била довољна небеса за познавање истине, онда не би, каже свети Сава у истој својој беседи, ”премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклонио
небеса и сишао на земљу“. Пред истином се, по светом Сави, при-клањају и разум и небеса, да би је примили и да би се срели с Њом.
Темељ који се поставља свему постојећем јесте оваплоћени логос Божији и права вера у Њега. Он не схвата веру као неко психо-лошко убеђење или идеолошко уверење, већ као онтолошко ста-
ње бића, стање настало из живог сусрета две личности: Бога и човека. Јер је Бог ”добротом својом све превео из небића у биће“ и ”који је у последње време ради нашега спасења сишао са небеса и ушао у утробу Дјеве“.

За светога Саву вечно исти темељ знања и разума је исти онај који је и за светог апостола Павла: ”Темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави Дух свети, преко светих апо-
стола и богоносних отаца…“

Света тајна крштења у србуљским преводима назива се тајном Просвећења или Просвештенија. Ту је и корен речи просвета. Сто-
га је права просвета она која има вертикалу. Светлост коју он даје открива праву светлост човековог ума и светлост природе, служећи им као темељ и мерило. Да би човек открио себе и свој смисао, мора примити Вечног у себе. Нема истинског просвећења без познавања вечне истине свега постојећег, а вечне истине света и човека нема и не може бити без његовог ослобођења од трулежности и смрти. А свега тога нема и не може бити без оваплоћеног и васкрслог Богочовека Христа. ”Познајте истину и истина ће вас ослободити“ (Јн. 3,32).

Светосавско предање увек мери време и све што се у времену збива вечношћу, никад обрнуто. Овакво светосавско предање и просвета одржали су се у Србији све до Лазаревића и Бранковића, чему је нарочити печат дао покрет исихазма и паламизма. По глав-
ним носиоцима исихазма, просвета се не утемељује на трулежној светлости ума или на вероватноћи природног знања, него на веч-ној Таворској светлости, која благодетно проширује и обесмрућује разум и природу и преображава их да виде оно што сами за себе не би били у стању да виде.

Великом сеобом Срба у аустроугарске крајеве, у сусрету с но-
вовековном културом римокатоличког и протестантског света, долази до раскида са светосавским предањем и просветом. То је
изазвало дубоко превирање. Продорна епоха барока и просве-ћености темељно је потресла, како с правом каже професор Меда-
ковић, и изменила наше духовно наслеђе. Појави Доситеја Обрадо-вића претходи једна криза језичког и културног наслеђа српског народа, а то је долазак руских учитеља, увођење рускословенског језика у богослужење, замењивање српсковизантијског иконописа кијевским живописом, што је, у ствари, одјек реформи Петра Великог и његовог ”духовног регуламента“. Уз све ово ишла је и потреба прилагођавања новој средини, културно надмоћнијој, развијенијој. У страху од унијаћења и германизације, Срби су се обраћали својој једноверној браћи за помоћ, али је и сама Русија била изложена јаком утицају две струје: латинској, која је деловала преко Кијева, а од времена Петра Великог и Теофана Прокоповича, и протестантској, чији се утицај ширио преко Петрограда.

Просветитељство Доситеја Обрадовића

Бекство из манастира Доситеја Обрадовића симболички означава нову епоху просветитељства, која ће се одвојити од светосавског завета и привезати за неки страни брод (сасвим је свеједно да ли се он звао рационализам, социјализам или теорија прогреса). Чињеница је да данас у Србији не владају светосавска начела и да
се српски народ у својим школама више не васпитава на примерима светог Саве.

Доситеј Обрадовић означава крај нашег средњовековног хриш-
ћанства, ликвидацију и свих оних вредности које немањићкој вла-
давини дадоше толике блиставе тековине, од светитељства Сави-ног до Душановог законика, а у времену ропства и спољашње не-
моћи раскрише толику и такву унутрашњу моћ, пре свега кроз песму, да дубљег израза сукоба небеског и земаљског нема нада-леко. Народ се определио за Царство небеско, и то не симболич-ки, него онтолошки. Доситеј је све учинио да би га повратио цар-
ству земаљском, царству биолошке бесконачности, где су морал и идеал и трансцендентно само утолико оправдани и потребни
уколико помажу да се нижи план бића, голог историјског траја-ња, очува, продужи. Одавно је примећено да његови ставови ”Про-
свештенија“, којима је хтео да васпитава свој народ, нису ништа ново, нити је идеја оригинална. Само је начин на који је он то радио типичан доситејевски. Надахнут идејом терезијанства и јо-
зефинизма, употребом народног језика, лакоћом стила, префиње-ном иронијом и хумором, он је успевао да многим веома старим схватањима дâ чар новине и откривања и да, истовремено, многа изузетно важна предања свога народа учини смешним у очима својих читалаца.

Доситеј је на један вешт начин пресадио, или покушао да пресади, на српско тле протестантски етички минимализам и мора-лизам у виду просвећености у терезијанско-јозефинистичком из-
дању. Идеал хришћанског светитеља он замењује идеалом ”учених
и разумних људи“. Јозефинистички одбацује светитеље, мошти, црквене празнике, монаштво, иконе, постове, васељенске саборе итд. Ово је пут распадања српства и растакања богатог оригиналног светосавског немањићког блага. Не треба се заваравати. Без светог Саве ми не значимо много, ми не значимо ништа. Политички, ми Срби смо релативно мали народ, окружени смртним непријатељима који вребају свој час. Само свети Сава обезбеђује историјски континуитет, даје нам оригиналан печат и лик. Без њега ми смо европска сирочад и духовно празни, безоблична маса неспособна за отпор. Спољно-политичка неизвесност је варка ако смо ми унутар својих политичких граница већ изгубили душу, националну идеју и разлог и смисао због чега живимо. Шта нам вреди да смо окупљени ако не знамо зашто и ако нема више онога ко нас повезује. У културном погледу, без светог Саве ми смо просјаци. Ми подсећамо на човека који долази на гозбу с празном торбом, у нади да ће га позвати за трпезу или му бар оставити мрвице са трпезе господарева стола. Свети Сава, утемељен на личности Богочовека Исуса Христа, са светошћу као мером људског достојанства, постао је судбинска личност за српски народ и његово историјско опредељење. Зато је вечно наш, вечно нов, али истовремено универзалан и васељенски.

Протеривање светог Саве

У новије време, не без утицаја нововековља, просветитељство светог Саве у српском народу губи своју онтолошку и есхаталошку раван сводећи се на раван европског моралистичког ”здраворазу-
мског“ просветитељства. Напоредо са овим, јављало се и изразито
националистичко виђење лика светог Саве, нарочито у прошлом
столећу. И једно и друго тумачење осиромашило је лик светог Саве,
умањило његову васељенску димензију. У том преобликовању ли-
ка светог Саве иде се и даље, до потискивања његове личности и
брисања из народног памћења. У томе су најдаље отишли марк-систичко-материјалистички заговорници ”светитељства“, савршенства човека без Бога и просветитељства без светитељства.

Здраворазумски је необјашњиво зашто је комунистичко про-светитељство прогањало светитељство светога Саве, осим ако сами ђаво кроз њих није деловао?! Тако је од светог Саве постао ”Растко Немањић“, постао је оно чега се он као младић одрекао бекством у Свету Гору. Тај негаторски однос није негирање само личности светог Саве већ целокупног хришћанског предања на-
шег народа, као и светосавске филозофије живота, којом се срп-ски народ и уписао у историјски зреле и плодотворне народе.

Уколико не прогледамо, туђинска тешка рука зграбиће нас!

Помолимо се светом оцу Сави, очињем виду српском: поврати нам души вид, једини Световиду наш.