Језик и писмо
18. 01. 2011
Небојша Радић

Језик и писмо

Поштовани читаоци ”Људи” и наше рубрике посвећене језику и пи-
тањима везаним за и ”oko” језика. У прошлом броју смо почели да ис-
тражујемо нека од основних питања природe и судбинe овог врлофи-
ног и осетљивог инструмента којим се сви свакодневно служимо.
Установили смо шта је функција матерњег језика и који су то
проблеми и изазови на које наилазимо.
Потом смо се запутили преко мора да неке од одговорa потражи-
мо код суседа који су се овим проблемима већ бавили или се још увек
баве. Лингвистчки смо ”обишли” Сардинију и установили да је чак и
на том малом медитеранском острву ситуација далеко од једноставне.
Намера ми је била да наше путовање језицима света настави-
мо на Иберијском полуострву и Латинској Америци. Кажем била
јер je у нашу редакцију у међувремену пристигао текст колегини-
це Наранчић, Говор у оклопу писма.
Текст на занимњив начин говори о судбини самогласника јат
па самим тим се и надовезује на неке од тема које смо овде начели
у прошлом броју.
Колегиница Наранчић у тексту користи придев србски уместо
српски и славенски уместо уобичајеног словенски.
Редакција ”Људи” је сматрала упутним да текст објави у ори-
гиналној верзији а да од колегинице затражи један краћи додатни
текст у коме би она образложила своје становиште.
Дакле, пред вама је текст који вам топло препоручујем у нади
да ће имати одјека и да ће можда покренути једну здраву и учену
расправу на ову тему.

Језик и писмо
18. 01. 2011
Љуба Наранџић

Говор у оклопу писма

(Тема: Јат у србском језику тражи књигу нову!)

Покушаћемо овде, на неколико страна, да изложимо најважније.
Поводом гласа затворено е, чија се графичка слика, слово, зове јат,
Вук пише кнезу Михаилу, 7. јануара 1863, по новом: ”…ја мислим да /би/ било много боље и правије да се напише за въру а не за веру…“ – реч је о крилатици: За веру и отечество! за заставу Кнеже-
вине Србије. Била је у току израда заставе, у Бечу, о чему је бригу кнез поверио сликару Урошу Кнежевићу (Вукова преписка, 1913).

Откако сам, пре десет година, прочитала то писмо, прелистaвах књиге, ослушкивах говор, често се, у чуду, питајући: како то до сад нисам приметила! Није лак пут до отрежњења!

Данас са сигурношћу могу рећи:

Дуго ъ (јат), као и сви други дуги вокали у србском језику, има вредност једног слога.

У оквиру могућности савремене азбуке, можемо и дуго ъ беле-жити диграфом је – вјенац, звјезда, као што бележимо кратко – вјера,
пјесма, односно комбинацијом: умекшан сугласник + е – љепо, сњег,
али боље је узети постојећи знак – ъ.

1. Тако поштујемо основно правило србског писма: један глас –
један знак.

2. Свако може читати слово ъ на свој начин: свјет, свит, свет,
сви(ј)ет, а свако ће своје, с лакоћом, препознати.

Постојање ъ, говорићемо надаље име слова, дакле, јата, најлакше је доказивати на основу везаног стиха.

Књиге народне поезије нису поуздане за овакву анализу – песме су поправљали, по својим правилима, и Вук и други сакупљачи и приређивачи. ”Жалостна пјесанца племените Асан-агинице“ у Фортисовом запису почиње:

Što se bjeli u gorje zelenoj
Al su snjezi, al su labutovе?

Код Вука, под насловом ”Хасанагиница“, промењено је понегде једносложно дуго јат у двосложно:

Шта се б`јели у гори зеленој
Ил је снијег, ил су лабудови?

Алберто Фортис је објавио путопис 1774. Претпоставља се да је песму записао од жене код које је одсео, а која се звала Станка. Запис је учињен око сто година после смрти Хасан-агине.

Дубровачка поезија је, у већој мери, написана у јатовском кључу, погледајмо пример из Османа Ивана Гундулића, друго певање, стихови 33-40; изасланик султана Османа одлази пут Пољске:

У румелска језди поља,
опет српска напријед слиди,
гди су од града Дренопоља
врх Марице ријеке зиди;
врх Марице ријеке, која
мнократ брзи тијек устави,
кад Орфео крај ње поја
драге пјесни од љубави.

Читамо: напрјед; рјеке; тјек. Стих 35-и, гди су од…, у/о читамо као дифтонг, једносложно. Како бисмо имали осмерац, а он је беспрекоран, најбоље је да прво обележимо јат и дифтонге у хијату. За
тај труд – дело ће нам се показати у својој лепоти.

Два изгубљена певања, 14-о и 15-о испевао је, најуспешније, Иван Мажуранић, историчари кажу – тако добро да се разлика не може уочити. Дакле, после двеста година, у првој половини 19-ог века, Мажуранић беспрекорно влада јатовским изговором. Тако пише и своју лирску поезију, и спев: Смрт Смаил-аге Ченгића.

Цитираћемо Милорада Живанчевића (предговор): ”Разбија-ње /монотоније/ се врши у смени осмерац-десетерац, један, па дру-
ги низ…“

Имбро Игњатијевић Ткалац, доктор философије, пријатељ Вуков и Мажуранићев, сведок настајања епа, забележио је: ”Гдјекада ја или Прица приговорисмо гдјешто, јер како ја тако и Прица бисмо били волили да се служи граматикалним формама народних пјесама, неголи дубровачким. Но нисмо могли наговорити га; једва да је приволио измијенити гдјекоју ријеч, али никад конструкцију.“

Значи: Мажуранића треба читати на начин како се читају ду-
бровачки песници. Како бисмо ваљано прочитали осмерац, односно десетерац, боље је да, као што рекосмо за Гундулића, прво обележимо дифтонге и једносложно дуго јат (нађе се и двосложно) односно, да разлучимо изговор од писма; прегледајући књижицу, избројах од 8 до 13 слогова у стиховима.

Петар II Петровић Његош писао је јат различито – за потребе десетерца.

У четири одељка из Луче микрокозма, која је Миодраг Павловић унео у своју Антологију имамо три примера дугог јата, у основи:
сва три једносложна: опред`јелит; Ума… св`јетла; Луча св`јетла – и један двосложан пример, у наставку речи: тешкијем.

У Горском вијенцу, већ на почетку, имамо екавски пример (четврти стих):

Из колевке Белонине и на земљи показаше

”Зашто је Његош написао колевка?“ питам гласно, седећи над руко-
писом. ”Ваљда му кољевка није звучало аристократски!“ – стиже одговор. Звучи вероватно!

Можда је наслов дела: Горски вјенац? – пример из монолога Вука Мандушића:

жалије му снахин в`јенац било !!!!!!!!!!!!

С једносложним дугим јатом писали су и: Петар Прерадовић, Ау-густ Шеноа, Силвије Страхимир Крањчевић (у раним текстовима потписује се: Краинчевић). За пример уписујем, по сећању, стихове из песме: ”Господскому Кастору“:

Простите и ви Касторе драги,
господски псићу
дрјемајте само меком на сагу

С незамењеним јатом написао је Алекса Шантић око триста песа-ма (управо тако: 300!) пре но је прешао на двосложно јат. У песми !Остајте овдје“ (једанаестерац, 5+6), само један стих има дуго јат, оно је једносложно:

За ову земљу они бјеху диви
узори свјетли што је бранит знаше

(Пишем по сећању, вероватно је у Читанки био апостроф: св`јетли.)

На жалост, предивна песма ”Претпразничко вече“ испевана је, претежно, вероватно под пресијом Правописа, са двосложним јатом – 31 строфа, по четири стиха, једанаестерац. Узећемо као при-
мер петнаесту строфу:

Затим би отац, ведар ко сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почо, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана

Дакле: лијепу. Ипак, уз четрнаест примера двосложног јата (ако сам тачно избројала), имамо и два једносложна: у 23-ој строфи: бл`јеску, у 27-ој: зв`јездама.

”Вече на шкољу“, песма за светску антологију, на којој генерације ђака, стотину година већ, уче версификацију, нема ни дугог ни кра-
тког јата, па смо спремни, на први поглед, да је сврстамо у екавштину.

Бранко Ћопић, генијални слухиста србске поезије, такође је ”јатовац“. И у књижици песама руком писаних, Ћопић, као послушан ђак, пише ије, али чита је. У песми ”Читаоцу“, осмерац, три строфе, по шест стихова, погледајмо другу:

Поток шапће, ријеку тражи,
у ћилим се цвијеће стапа,
над зеленим гајем блиста
сјајно небо, плава капа,
облак плови, бијела гуска
и бисерном кишом пљуска.

Чита се: рјеку, цвјеће, бјела.

Петар Хекторовић је, пре 1556, од двојице Срба, рибара, Николе и
Паскоја, записао песму (88 стихова и полустихова, дао уз то и нотни запис):

Kaда ми се Радосаве војевода одиљаше,
од својега града дивнога Сиверина,
често ми се Радосав на Сиверин обзираше,
тере то ми овако белу граду бесијаше:
ово ми те остављам, бели граде Сиверине,
мој дивни граде,
не знам веће вију ли те, не знам веће видиш ли ме.

Хекторовић је писао латиницом, правописом 16-ог века; Можда је,
у немогућности да напише јат, забележио вокал како га је слух во-дио: некад и – Сиверин, некад е – бели.

Ову песму сам чула на Коларцу, у извођењу Драгана Млађено-вића, члана групе ”Ренесанс“. Срце ми се померило. Препознах стил свога оца, који је изванредно певао и свирао на тамбури. Нажалост, живот је тако уредио, мало сам имала прилике да чујем оца, памтим песму о младићу кога везана воде покрај куће његове имућне драгане, он пева:

Продај, љепа Кајо,
ливаду и траву
па откупи, љепа Кајо,
мени младом главу

Не шће Каја. И данас се сећам како се жалост ширила међу слуша-оцима за несретним младићем.

Могли смо написати и: лъпа Кајо. Умекшано л уз затворено е, мило звучи, само га не треба ”спљескати“ у говору. Ако погледамо Речник МС, видећемо да на ља-, љи-, љо- има од 5 до 15 одредница (укључујући позајмљенице), на ље- шездесетак, а на љу- око 230. Народни гениј се одувек и заувек стара о лъпоти говора.

Мој отац се школовао колико му је било потребно за финанса, али је напустио службу у Суботици и, по наговору браће, који су се снашли били у Београду и Америци, вратио се у Лику, ”да се огњиште не угаси“. Али живот нема у програму ставку: повратак. Да би се вратио, човек може ићи само право, обићи Куглу. Ко заслужи, Бог му да да дође на жељено место. Можда је ово из неке бајке, али мислим да је истина.

У трагедији ратној и поратној, као ”бившег господина“, мог оца
је одржала песма – да не потоне. Умео је, прича се, свирати и на ус-
ној хармоници, а и удесити тамбуру тако да је гуслао на њој, пе-вајући епске песме. Био је у низу Богом даних народних уметника: спјевалаца, пјесмара, пјевача, паметара, који су одржавали и чували народно умеће стотинама година. Тако је ваљда до њега и доспела мелодија попут оне коју су певали Никола и Паској.

Познато је да наша народна поезија чува дугу традицију, још
”од земље Инђије“. Чак и да се стварно тако десило, да је у 16-ом веку
пао крст по јату и разбио га на четири части, оно што је до тад створено – не може се мењати. Не може се стих уназад преправљати!

Дипломирала сам на јужнословенским језицима, одбранила рад: ”Говор села Дољана у Лици“; професор Павле Ивић је дао рад да се штампа у часопису ”Прилози проучавању језика“, 1975. Написала сам и то да је нама (Личанима) дуго јат једносложно.

Говорила сам себи: ”у реду, ми јекавци, као и икавци, не припадамо књижевном језику“, али ево, у последњих десет година, стизала су нова сазнања.

Чудила сам се како то Здравко Чолић, пребацује (екавске) стихове Бранка Радичевића на ијекавски. Радо сам слушала Чолића, али песму увек пакује срце, глава има преча посла. Срећом, налетех једном на Чолићев разговор на телевизији. Синуло ми је: ”Па човек говори јекавски!“ Упитах се прво: ”Да му нису родитељи Личани?“ И Ћопић је био Личанин из Босне! Стихове Бранка Радичевића:

Кад си звезда селе моја
да си међу звездицама

Здравко Чолић, на радост обожавалаца, пева (како би друкчије!)

Кад си звјезда селе моја
да си међу звјездицама

Од тога, како за себе кажем, освешћења, ревносно читам, бројим сло-
гове, ослушкујем песме на радију, слушам Подгорицу и Бјељину(!) Не важи правило: Читај, односно, певај како је написано! У Црној Гори понеко пева двосложно јат. Ван Црне Горе – нико!

Бјело дугме (бјело!), Сребрна крила, Забрањено пушење, Нови фосили, Црвена јабука, Арсен Дедић, Масимо Савић, Харис Варе-шановић… нико од њих не пева двосложно јат.

Ксенија Цицварић (снимак из 1962-64. године) пева и на један, и на други начин. Управо је из Подгорице песма:

Помрчина, цјело село спава

Химна црногорска је са двосложним јатом:

Ој, лијепа, мајска зоро
мајко наша, Црна Горо…

Мотив је стар, понели су га још Личани:

Лико, мајко,
равнија од Срема

Мотив је још старији. Можда из крајева којима протиче баћушка Дон.

Антун Михановић, у другој средини, имао је сличну идеју:

Љепа наша, домовино…

Облик лијепа је свакако новијег датума.

”Још не свиће рујна зора“, понос црногорске мелодијске песме, има једно дуго јат, и то – једносложно:

Нека цвјета росно цвјеће
нек се дичи њим прољеће

(записујем по сећању) осмерац – дакле, није: цвијеће.

Чула сам на телевизији Рајка Петрова Нога, говорио је народну пес-
му, једносложно јат. Слушала како Раде Шербеџија (Раде – Раде, као: Брана – Бране, Иво – Иве) говори ”Писмо мајци“ Сергеја Јесе-њина, запамтила сам мелодију говора, у питању је свакако превод Добрише Цесарића,[8] девет строфа по четири стиха, десетерац:

У сутону плавом да те често
Увијек исто привиђење мучи

шеста строфа, прва два стиха:

Вратит ћу се кад у нашем врту
Рашире се гране пуне цвијета

Читамо: увјек, цвјета.

Било би много овде набрајати песнике из Антологије Здравка Крстановића, узећемо за пример стихове Павла Соларића (1779-1821) из песме: ”Ковчежић небогога Павла“:

Дођу, узму, да отворе – но како без кључа?
Зграбе од стра` ц`јел са собом, побјегну без луча.
Кад обију, све се презну од дјетиње стр`јеле,
Брже-боље, да читају пјесне си под`јеле.

У напевима које је сабрао Ненад Грујичић дуго јат је једносложно. Ту сам срела варијанту однекуд знаног двостиха:

Видиш, драги, оно јато звјезда
Нако сам ти чарапе извезла

Апостроф, стављен – како налаже правило, сувишан је.

Посебна прича су топоними, на стр. 75, стих:

Крња јела и Смољана Бјела

на стр. 133:

Волим Прједор, волим околину

Управо се завршила реприза већ класичне серије о Вуку Караџићу. Даничић у серији изговара: ”бјело, било, бело и би(ј)ело; љепо, липо,
лепо и ли(ј)епо (заграде су моје). Сам Вук, у интерпретацији Предрага Микија Манојловића (тешко гледалац после тога може и за-
мислити друкчије Вука), говори јекавски! На Цетињу Вука дочеку-ју званичници, а коло пева:

Хватајте се бјеле руке…

Случај Тина Ујевића је посебан. Објавио је три збирке песама екав-
ски. Већ за живота песме су му, уз његову сагласност, преношене на
јекавски, односно, јатовски изговор – код загребачког издавача, а
то не би било могуће ако би се дуго јат читало двосложно. Сагледај-
мо истину! Који би песник допустио, икоме, да му се душом поиграва!

Почетак другог сонета ”Молитва Богомајци за рабу божју До-
ру Ремебот“:

Блажена Госпо моје седе мајке,
Маријо, звездо белих нараштаја,

После три деценије пренесени на јекавски, стихови графички изгледају овако:

Blažena Gospo moje sijede majke,
Marijo, zvijezdo bijelih naraštaja,

Чита се: sjedе; zvjezdo; bjelih: сачувани су и цезура и метар.

Боље је, кад се већ изговара, и написати (латинично) јат: sъde; zvъzdo; bъlih.

Још нешто: нећемо ваљда рећи да је: екавски, азбуком – србски, а јекавски, абецедом – хрватски стих. Ако смо се определили, и Бог нам дао, да се пењемо у такве стручне висине да чувамо и негујемо србски језик, онда и чинимо то! Ако немамо што рећи – ћутимо (у
ћутању се боље ћути). Није ваљда: Нетко бјеше Страхињићу бане…
почетак хрватске песме, макар и абецедом написали!

Преноси се на јекавски, тако, једноставно, и чаробна Јежева ку-
ћица Бранка Ћопића – за малишане, само, морамо ли децу збуњи-вати непотребним и?

На основу досад виђеног (и чувеног) можемо рећи: у говору, ван
поезије, нема двосложног јата. Изговор јата, укључујући такозване
рефлексе, креће се у пољу гласова: затворено е, и, е и дифтонг ие.

Само у песми постоји и опстаје двосложно јат. Наишла сам на такав пример у причи Бранка Ћопића, о ”стрицу Ниџи“; напев је тако вредан да сам га запамтила:

Мала моја, мој цвијету,
ево војска у покрету
пожели ми, мала, срећу
вратити се можда нећу

Али песма има своје законе, а нормативна граматика се не пише на
основу песме.

Сви се гласови међусобно усклађују у говору. Иза р кратко јат прелази у е, испред о и меких сугласника у и; јекавски – Београд је: Биоград, па још може о добити протезу. Чувено је и моћно певање Светлане Стевић:

Седам сати удара,
Бијоград се јотвара
јотвара га Карађорђе
у њега да дође

Завирила сам у ”Телефонски именик“, бројна су презимена, и јед-
на и друга варијанта: Бјелић и Бијелић; Цвјетић и Цвијетић; Пјев-чевић и Пијевчевић и тако даље.

На питање: знамо ли како се јат изговарало пре коју стотину година?, одговорићемо питањем: знамо ли то за друге гласове? Посматрајмо гласовну структуру у целини. Гласови су међу собом увек у равнотежи. Сваки глас има своје поље изговора и границу препознатљивости. Ако се помери један, сви се престројавају, и у времену и у простору.

Како изгледа слика јата у славенском свету? У време кад сам сту-
дирала било је тринаест живих славенских језика. Да ли још негде постоји двосложно дуго јат у говору, односно у поезији? Или је чeс-
тица нашег тла посебна у том погледу – међу 300 милиона Славена!

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026