Празнична авантура
На светски Дан матерњих језика у недељу, 21. фебуара, осванула је вест о трагедији која је задесила једно португалско острво. Тог дана се у дневној штампи није могао прочитати текст о српском језику данас. Ипак, несрећа португалског острва никако није могла да остане непримећена, не само због размера трагедије, већ и стога што су сви, дословно сви, медији у Србији као по договору, или обавезном упутству, говорили о трагедији на МадеИри.
Ако сам рано ујутру, још сасвим неразбуђена, морала да се сконцентришем не бих ли се присетила о ком делу света се ради, током дана је било прилике да ову вест чујем и прочитам небројено пута. Штавише, негде поподне када је притисак постао јачи, потрага за овом вешћу на интернету није ме смирила, свуда је, без икакве разлике писало МадеИра, у насловима, као и у тексту. Оставила сам неколико учтивих коментара на сајту РТС-а, као и Гласа јавности и Блица. И, нигде нису били објављени. До касног поподнева објашњавала сам себи да је вероватно реч о штампарској грешци, лошем преводу, неуким новинарима… али, зар је могуће да нити једна редакција нема дежурног лектора? Претраживање приручника, речника и правописâ давало ми је за право, потугалско острво, као и ресторан код Ташмајдана зову се МадЕРа.
А када је и спикерка у вестима у 22:00, без да је застала, или да се осетило оклевање, ту исту вест сместила на МадеИру, питала сам се колико ли сам пута у оваквим и сличним приликама пркосила саговорницима да се српски језик данас најбоље говори на програмима Радио Београда?
Али, као што се мистериозно појавила 21. фебруара, на Дан матерњих језика, МадеИра је већ 22. фебруара, бар када је реч о вестима у домаћим медијима нестала, уступајући место старој и добро познатој Мадери.
Ипак, ова свесно детаљно описана авантура у потрази за правилним писањем и изговором макар једне стране речи даје много аргумената за тврдњу да српски језик никада као сада није био у опасности. Не због тога што га неко напада, иако има оних који га отимају, већ стога што јединство свих медија у једном тренутку и њихово инсистирање на погрешном изговору и писању једне речи, па чак и када је то само током једног дана, говори о моћи медија да ултимативно наметну своје јединствено виђење.
Знамо да је оваква тврдња данас отрцана, али се тиме што знамо моћ медија није смањила. Уколико би овакве синхронизоване
акције медија (сасвим је неважно који је разлог овог синхроницитета) деловале тако да се свако од нас запита о сопственом језику и писму, да се прихвати приручника чим му нешто запара уво, можда би нам у потрази за таквом речју поглед привукла још једна, па следећа, све док се не навикнемо да речници и приручници увек треба да буду при руци, а забринутост и потреба за оваквим размишљањима могле би бити мање.
Оваква тврдња, наравно, припада неком идеалном свету доконих интелектуалаца (а који нису лингвисти или књижевници), какви, ако се мало осврнемо, више нигде, или само за потребе оваквих конструкција постоје. Уосталом, зар има икога ко ће превртати томове књига у потрази за исправним писањем или изговором назива неког тамо португалског острва, када се добро зна да су медији данас расадници неукости и лошег говора?

Превртати томове?
Руку на срце, томови који постоје (углавном) су томови правила и приручника језика којег (више) нема, српско-хрватског или хрватско-српског, хрватског или српског, двоименог језика (у 4 облика) који је за само десетак година издељен по политичким поделама некада замишљане, па чак и жуђене државе за коју, многи, чак и лингвисти, нису ни чули да више не постоји. Штавише, двоимени језик еволуирао је, пратећи политичку вољу за моћ, у чак 4 “језика”. 1
Тако само у Србији, Институт за српски језик (који је кроз своју историју чак два пута мењао име, основан 1947. као Институт за српски језик, променио је своје име у Институт за српско-хрватски језик 1955, после Новосадског договора /1954/, да би још једном, после распада Југославије понео име под којим је и основан), неометано наставља рад на Речнику српско-хрватског (књижевног и народног) језика. Не обазирући се што су други народи који баштине српски језик, иако га зову по својим новоствореним политичким заједницама, већ увелико, а посебно када је реч о Хрватској, објавили не само правописе и нормативне граматике, или опште речнике, већ током ове деценије објављују и посебне, стручно-научне речнике, преплављујући својом лексикографијом светске катедре за словенске језике, или пак попут аутора “црногорског” језика, промовишу овај усред Брисела и Страсбура. Наш Институт нам, међутим, оптимистички саопштава да је за педесет година стигао да објави чак 17 томова, да ће најдаље ове године објавити и 18. што ће заокружити азбуку, чак словом П. Ту је и извињење што се због низа неспоразума са Министарством и недостатка средстава објављивање овог тома продужило, иако је он био спреман за штампу, још 2008.
1
Како би се очувала прегледност, за потребе овог излагања треба оставити по страни лингвистичке покушаје надконструкција као што је “централнојужнословенски дијасистем/ centralnojužnoslavenski dijasustav”, (ауторство се приписује Далибору Брозовићу) без обзира колико су непрестано понављање ове интелектуалне еквилибристике и пресија политичке коректности, успели да га наметну и учине “прихватљивим” Прецизније, оставићемо за сада по страни тзв. Други Бечки договор, из 2002, који је сазвао Катичићев наследник Gerhard Neweklowsky.
Изгледа да и већини наших лингвиста окупљенх у САНУ још нико није довољно гласно рекао да тај језик (више) не постоји, ако је икада и постојао заснован само на политичкој вољи интегралног југословнства или југословенског братства-јединства, свеједно.
Далеко би нас одвело да сада разматрамо како је један језик, српски, угошћујући друге био спреман да изгуби себе, несебично поклањајући себе и своје име другима, онда када су они зарад политичке пробитачности одбацивали своје (у извесној мери кодификоване) језике (засноване на властитом vernaculumu), привремено подређујући своју језичку политику сопственом политичком и националном васпостављању.
Срамота је утолико већа што је српски језик не само имао ретког кодификатора Вука Стефанивића Караџића (уз све његове мане), већ и довољан број образованих интелектуалаца, још у 19. веку вољних да покрену и носе и кроз целу прву половину бурног 20. века идеју и рад на речнику српског језика. Од идеје Стојана Новаковића (1888) до рада на Српском речнику Краљевске (Српске) академије наука од 1893 до 1953. године (када је Речник преименован у речник српскохрватског језика) српска је држава прошла кроз више ратова него што је имала мирних декада, али се од српког речника није одустајало.
За педесет, углавном, мирних поратних година речник српско-хрватског једва да је превалио половину.
Не сумњам да је исто многима пало на памет, као што су неки и имали довољно одважности да покрену то питање много раније, да само поменем професора др Петра Милосављевића или проф. др Милоша Ковачевића, или у самој САНУ академика Драгослава Михаиловића, кога су подржале тек неке колеге. Очито не довољно. Мора бити да је носталгија за младошћу, или неспособност да се стварности гледа у лице сувише јака код оних који се данас заносе да ће се “идилична времена нашег заједништва”, већ колико сутра, вратити.
Није без утицаја ни њихова увереност да ће ако не наклоност бивших земљака, а оно сигурно притисак већ пословичне међународне заједнице учинити да се сви нађу под окриљем једног језика, баш као некад.

Један – два – три – један
Неколико чињеница је индикативно. Док би се као анегдота могло испричати како је Трибунал у Хагу прво здушно подржавао постојање три различитиа језика: српског, хрватског и бошњачког (српски наравно као последњи, објашњавајући то разлозима абецеде), а у складу с међународном подршком “младим демократијама тек ослобођених земаља” – да би притиснут беспарицом, и очито комотним понашањем симултаних преводилаца који су се замењивали (без обизира за који су језик били ангажовани, а нарочито у време уобичајених божићних и новогодишњих распродаја), већ пре десетак година за своје потребе формирао административни језик називајући га Бе-Ха-еС, остале чињенице су упозоравајуће.
Европска унија одмах затим, прихватајући оно с чиме се сусреће у медијима, као и сећајући се да је на простору западног Балкана такав “јединствен” језик постојао до недавно (шта смета што је био и кодификован и именован политичком моћи – и не треба заборавити, сервилношћу српских лигвиста), већ неколико пута током овог десетлећа покреће питање језика за земље западног Балкана у поступку прикључивања Унији. О томе се на органима ЕУ расправљало и 2007, као што се расправља и ових дана, у процесу приступања Хрватске Европској унији.
Предлог у извештају парламентарног известиоца Ханеса Свободе је да се у употребу врати српско-хрватски језик, као што то предлаже веома необичан и изричит амандман који су дале Немица Франциска Катарина Брантнер и Холанђанка Марија Корнелинсен (парламентарна група Зелених):
“Evropski parlament skreće pažnju na činjenicu da je originalni srpsko-hrvatski jezik sada podeljen u razne službene jezike u nekim zemljama potencijalnim kandidatima, ističe da troškovi prevoda i tumačenja znatno utiču na proračun (буџет) institucija EU-a, te poziva Komisiju da zajedno s hrvatskim vlastima pre pristupanja pronađe primeran aranžman po pitanju hrvatskog jezika koji neće sprečavati kasnije zaključivanje sveobuhvatnog sporazuma o jezicima s Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Srbijom kada te zemlje postanu članice EU-a” 2, гласи тај амандман.
Оно што су и како су наши медији пренели гласи управо тако.
Међутим, ликовање већине српских филолога, а верујем да га има, не верујем да може бити дугог века.
Наиме, улазак у било коју, па и у европску заједницу народа не само да подразумева одрицање дела себе (знамо то сви, па и они), већ затиче Србију и српски језик обогаљене непотребним дводецениским радом на Речнику (и у великој мери на Правопису) – то је и последњем скептику очигледно – једног административног и на политичкој моћи заснованог језика, и уз то мртвог.
Истовремено, док су се други народи ових деценија бавили развојем, учвршћивањем, или макар основном кодификацијом српског језика именованог својим политичким именом, дотле су се српски лингвисти, њихов претежни део, а међу њима посебно они који су у позицији да одлучују, уљуљкивали да ће неки моћан ауторитет вратити статус кво у коме су се деценијама препоручивали (допуштајући себи попут једног барда лингвистике да Мирославово јеванђеље називају “највећим спомеником српско-хрватске књижевности”) и поново васпоставити варљиво стање самоуљуљканости заједништва, које подразумева одрицање од себе до самозаборава.
2 EU traži od Hrvata da vrate srpsko-hrvatski jezik; SrbijaNet, 22. јануар 2010. http://www.srbijanet.rs/vesti/vesti-iz-sveta/42120-eu-trazi-od-hrvata-davrate-srpsko-hrvatski-jezik.html
Само, овога пута то никако неће бити исто. Јер, макар на дуги рок марљивост, нарочито Хрвата, извесно је, биће награђена. За разлику од оних лингвиста који себе и даље сматрају сербо-кроатистима, заступајући макар и у назнакама теорију дијасистема, бранећи тако тезу о двоименом народу (sic! – без обзира да ли то тако и сами виде), хрватски, муслимански, па и црногорски лингвисти ове две деценије нису губили време. Наоружани пречишћеним појмовима усвојеног српског језика коме су наденули своја имена, иако им се мора признати и озбиљан градитељски допринос нарочито када је реч о лексици (хрватски) или вођење бриге о (током трајања Југославије) занемареним дијалектима (тзв. црногорски), учврстили су своје присуство у свету објављујући томове стучних расправа, поткрепљених озбиљном лексикографијом.
У таквој констелацији, не сумњам да ће се корифеји сербо-кроатистике још извесно време опирати унијаћењу. Aли, што због опште запуштености српског језика, о којој говори и авантура с почетка, што због своје склоности ка политикaтичком конформизму, врло брзо, а све ради – овога пута бриселског братства-јединства и под притиском бриселског демократског централизма – и сами ће пригрлити одрицање, чак и од назива сопственог језика.
Јер, да није тако не би било могуће у Правопису МС, једином колико толико нормативном правопису (који је оспорен и оспораван бар онолико пута колико је ауторских правописа за ових 20 година објављено), да друго поглавље, о интерпункцији, има наслов Запета или зарез (тачке 186-196), а не само да су сви поднаслови (у којима се тај знак помиње) насловљени “Зарез… и напредни делови реченице”, “Зарез у набрајању…”, већ се кроз читав текст од тачке 186 до тачке 196 користи изкључиво – зарез!?
На страну то што се има утисак да је неко у последњем тренутку пред пуштање штампарске машине (сентиментално или субверзивно) убацио Запету у наслов поглавља. Много је значајније то, што чак ни у тренутку наводне политичке потребе, јер по свему судећи само је она битна, није било довољно стручне свести и савести, па да се, када је већ Новосадски договор престао да важи, а не би ли се српски језик васпоставио бар у мери у којој је то било могуће у том тренутку, макар на симболичкој (иако само лексичкој) равни вратити оно што је Новосадским договором протерано у провинцијализам – ЗАПЕТУ. Та неспремност да се у суочавању са престанком важења једног, ипак, само уговора, врати на своје, већ се (што ће време само показати како тачно), форсирају облици који никада нису припадали београдској редакцији српског језика у време постојања двочланог назива. Након је потпуно истиснуло после и из говорног и из писаног језика, сваки следећи
– постоји само као наредни (чак и на сајту јавног сервиса – РТС) и томе слично. При томе се чак губи из вида да је након у моду увео лигвиста,3 романиста, рођен у Сплиту и то тако што је у “свом”
правопису као довољно дао скромно објашњење: “Након је једнако добра реч као и после, среће се код најбољих
писаца у Србији, од Вука Караџића надаље.” Трагичнија је судбина СЛЕДЕЋЕГ који је истиснут да би сав
простор заузео НАРЕДНИ, иако тај никако не може бити синоним. Уважавајући аргумент да је језик жив и да се временом мења, будући да нисам лингвиста имам право да ми није јасно којим је то путевима спреман (бар како је то код Његоша 4) постао СЛЕДЕЋИ.
А, и Станислав Винавер каже: “Али и поред свих ових огромних тековина епскога, мудрога и
опрезнога говора, садашње време наметнуло нам је нове задатке, и саму промену мелодије, као нешто неопходно да бисмо изразили и себе, и свет око нас. Ако томе не будемо НАРЕДНИ – изгубићемо нашу везу са будућношћу, с тим да ипак не васкрснусмо старо, епско, догматичко, патријархално и дужинско”.5
Поново, као неко ко не долази из лингвистике, не могу а да не приметим да су се макар само правописне или промене у акцентуацији српског језика догађале симултано, или су непосредно следиле велике друштвене и политичке потресе државе у којој смо живели. Тако је то било и после враћања у живот Декларације о хрватском језику (1967), у време Мас-пока (1971-72), у време распада Југославије одмах после 1990, као што је то и у протеклих 10 година. Сваки пут, те промене су одражавале тежњу ка западу, и као што се биљка повија на једну страну (ка светлу), лингвисти су нам прво сервирали акценат на другом слогу вишесложних речи, померајући га за једно место улево.
3
Исти онај који је, руку на срце, у том истом правопису одустао од сопственог инсистирања, од правила формулисаног десетак година раније, да се интернет увек и свагда пише великим словом (у колумни једног
4
5
београдског недељника), допуштајући да може и малим, те сада наводи да “ово питање још није расправљено”. Искрено, не видим зашто је врсном лингвисти, а он то јесте, једна сасвим обична реч: интернет престављала проблем. Третирамо ли га као скуп специфичних протокола који је померио границе стварности, нема разлога да се у тим изузетним приликама не пише великим почетним словом. У свим осталим случајевима када се о њему говори као и о специфичном ауто-путу, као и код телекомуникација, железнице, а што ће бити најчешће, извесно је да ће се писати малим словом. Или, приближно ономе како пишемо Сунце/ сунце и Месец/месец, иако је данас могуће прочитати и наслов Ћопићеве приче “Поход на Мјесец” у званичној школској лектири писан малим поченим словом, иако је реч о називу небеског тела.
Игуман Стефан: Ја сам проша сито и решето овај грдни свијет испитао, отрови му чашу искапио, познао се с гркијем животом. Све што бива и што може бити, мени ништа није непознато; што год дође ја сам му наредан. Петар II Петровић Његош “Горски вијенац”, стихови 2490-2496 (http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/gorski_vijenac_c.html# badnji_vece)
Станислав Винавер: Наша типична стара реченица у “Језик наш насушни”. Цитирано према: Језик данас, Матица српска, бр. 21-22, година IX, 2005, стр. 53
Протеклих десетак година, како се пут на запад појављује као “једина алтернатива”, тако се и акценат вишесложних речи помера
још за једно место улево, па ће тако пАтријарх и пАрламент, а ускоро ваљда и бИцикла (обратите пажњу да књижевни бицикл не може бити изговорен с акцентом на првом слогу) учинити потпуно неразумљивим појмове: успијати (се), бечити се, или ачити се.
На страну то што, иако је лингвистика поставила правило да проклитике имају тежњу да остану самосталне речи, сваки нови правопис све више проклитика спаја с речју која је прати, док истовремено раздваја оне које су у српском језику биле одувек спојене…
Није без основа идеја да би једно мало подробније поређење показало како се у новијим српским правописима проклитике равнају према правилима садржаним у правилима хрватског коријенског правописа, или бар оним из Клаићевог “Korienskog pisanja”
“Hrvatski službeni i književni jezik jest štokavsko narječje jekavskoga odnosno (ekavskoga) govora… Na hrvatskom se jeziku ima pisati po korienskom, a ne po zvučnom pravopisu…”
Iz zakonske odredbe o hrvatskom jeziku, o njegovoj čistoći i o pravopisu.6
Дакле, Правопис Матице српске 1993. (1994) морао је српски језик очистити од компромиса насталих током деценија заједничке државе и административно прописаног “заједничког” двоименог језика, да би у својим следећим издањима тај посао могао да заврши и коначно се позабави српским језиком. Међутим, не само да од тада чекамо ново издање, већ је и поновљено издање из 2002. исцрпљено, а лингвисти нас уверавају да на новом правопису раде, иако га не објављују.
Исто тако, није било никаквог озбиљнијег разлога због кога се “Речник српско-хрватског књижевног и народног језика” није могао преименовати већ од следеће свеске у “Речник српског језика”,
што он по својој природи и јесте; и не само то већ – именовати га оним именом које му је ускраћено нагодбом србо-хрвата 1953. године. 7 Истовремено, једини додатан посао било је очистити грађу од речи које долазе из кајкавског и чакавског (језика), као несумњиво страних, што би се свакако морало урадити и са већ објављеним свескама када оне поново дођу на ред да буду објављене (у сваком случају врло брзо по завршетку Речника, или зашто да не, упоредо са свескама које још нису објављене). Међутим, како су лингвисти који су одговорни за нормирање српског језика заправо лингвисти неког другог, хибридног језика, или бар они себе тако поимају, сигурно је да сав посао није могао бити бржи.
Треба имати у виду да овакве институције по својој природи јесу и тешке и троме, али и да је 20 година више него довољно вре-
ме и за озбиљније послове од завршетка тек једног речника. 8 Штавише, то је тек једно од не само лингвистичких питања која се више од 20 година гурају под тепих, никада отвореног, па
тиме и не расправљеног српског односа према укупном југословенском наслеђу.

Пропадају они који су спори
Имајући у виду инертност и носталгичност српске (или исправније, српско-хрватске) нормативистике у основи су могућа и реална два сценарија.
Један, да уласком у Европску унију, Срби сасвим изгубе сопствени језик, јер – не само да ће Хрватска ући знатно раније, већ она данас има неупоредиво развијеније главне полуге очувања језика, који назива хрватским (иако се он у извесној мери лексички одвојио од свог српског порекла), али и јасно профилисану језичку политику. Губљење српског језика у јавном дискурсу бар у прво време ће ићи преко већ сада постојеће лексичке зависности (као што су: ужитак, гледе, изведба, понукати, дојам…) ширене пре свега телевизијским програмима, а затим врло брзо и преко административног језика потпомогнутог што материјалним, што помодарским разлозима. Све остало ће доћи као природан пут потискивања слабијег, иако бројнијег а не само изворног, до потпуног историјског парадокса – да ће Срби бити једини народ у историји који ће се одрећи имена сопственог језика, да би свој језик поново примили, преобликован и натруњен другим јужнословенским језицима (посебно кајкавским и чакавским), овога пута под хрватским именом.
Друга могућност која се током ове деценије интензивно развија углавном преко интернета, а која као активисте окупља људе југословенске провинијенције, без обзира да ли су лингвисти или не, има за програм стварање заједничког језика свих јужних Словена под именом штокавског језика 9, чије је писмо латиница, а који превазилази проблеме екавског, и(ј)екавског и икавског изговора враћањем (латиничне) графеме јат, ě 10.
Слоган ове иницијативе је “Ma kako ga zvali – ipak je jedan!”, а објашњење: “Varijantnosti zagrebačkog, beogradskog, sarajevskog i
8 Свакако да треба имати у виду и то да тромост у овом случају значи и неспремност да се са класичног система картица пређе на технолошки не само савременији, већ ефикаснији систем сређивања постојеће грађе. О тромости, уосталом, говори и то да се гласило Матице српске за културу усмене и писане речи Језик данас рачунарски слаже у интерном ћириличном кодном распореду, тако да свако цитирање (према електронском издању) значи и обавезу прекуцавања цитираног текста.
9 Сличне су природе, иако заступљени само у траговима: илирски, средњејужнословенски… и остали конструкти настали ради избегавања српског као назива језика.
10 Иначе,идејавраћањајатанијеоригиналандоприносовихактивиста.Залагање за разматрање враћања јата (Ѣ и, ѣ) у новије време припада проф. др Радмилу Маројевићу, док се ова иницијатива, доследно свом политичком програму залаже за увођење јединственог писма – латинице, па сходно томе и сасвим неприхватљиве “рогате” позајмљенице, Хусове графеме.
6 7
A. B. Klaić, Koriensko pisanje, Državni ured za jezik, Zagreb, 1942.
Тек као куриозитет, вреди поменути да је доајен домаће лингвистике, академик Александр Белић, који је и најзаслужнији за преименовање Речника српског језика 1953. године, то одбио да учини раније, и чак, одговорио краља Александра од намере да још 1929. године у циљу јачања кохезије младе државе учини то исто и преименује га у Речник српско-хрватског језика.
podgoričkog editoringa unutar štokavskog jezika na nivou su sinonima istog jezika”, и програм: “Ukoliko bude světa, jedinstvo kulturnog prostora doněće kroz 60-ak godina unifikovani štokavski jezik”. 11
Руковођенајаснимхрватскимлингвистичкимпрограмом, ова иницијатива представља само један огранак већ двадесетак година дуге пропагандне кампање Матице хрватске на интернету. Највероватније, као што је то била и с хрватске стране иницирана расправа о српском језику на страницама српске Википедије, која се по српски језик завршила не нарочито славно (сводећи “српски допринос” на денунцијацију језикословаца из Србије), да и ову иницијативу води сличан тим хрватских језичких стручњака, чији је трбухозборац обично анонимус који се крије иза надимка попут Мир Харвен (и слични), а да заправо читава игра и нема првенствено лингвистички ни значај, а ни домет. Али, више него успешно она свој програм остварује стварајући и обликујући јавно мнење, и то не првенствено домаће, већ међународно.
Оба ова сценарија се чине једнако вероватним.
Синхронизована акција свих српских медија да у једном дану, и то баш на Дан матерњих језика, добро познато португалско острво Мадеру, именују управо онако како га западни суседи пишу, иако га тако не изговарају – баш по правилима кори(ј)енског писања – МадеИра, могла би дати добро погонско гориво теоријама завере, или бар нападу параноје. Овако, то остаје само звоно на узбуну пред, тек неким случајно изабраним запитаностима над српским језиком.
***
Сасвим је сигурно да излагање које се позива на Дан матерњих језика, не може а да не помене оне који су се огласили неколико дана раније: Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”, које је објавило саопштење; као и професора др Милана Шипку који је текстом у недељнику НИН 12 иницирао “организовање добро припремљеног широког, репрезентативног и компетентног скупа посвећеног проблемима србистике данас”, а за који он очекује да покрене, између осталог, и оснивање друшвеног тела ширег састава, Савета за српски језик, сматрајући да: “Српски политички фактори, лингвисти, научни радници и српска културна и друштвена јавност у цјелини, ни двадесет година након развргавања југословенског државног заједништва још се нису званично одредили према новонасталој ситуацији у области језика и језичке културе, нити су формулисали основе српске језичке политике”.
Овакве се оцене не могу дати о ауторима Слова о српском језику, које је донето после научне расправе, а на иницијативу Светског сабора Срба, на Спасовдан 1998. године. Међу потписницима,
11 Sistematizacija i stavovi: Dr. Korađo Merlokampi (Coraggio Merlocampi) 12 Шутња и љутња, НИН, број 3086, 18.02.2010.
угледним српским филолозима и писцима, су: др Вера Бојић, др Мирјана Влаисављевић, Предраг Р. Драгић Кијук, др Драгољуб Драгојловић, Милорад Ђурић, проф. др Милош Ковачевић, Жарко Команин, Зоран Костић, Војислав Лубарда, проф. др Радмило Маројевић, проф. др Петар Милосављевић, Слободан Ракитић, Тиодор Росић, проф. др Божо Ћорић и мр Михајло Шћепановић. Њима место на таквом скупу сасвим сигурно припада не само по значају који њихов рад има за науку о српском језику, исто као и за српску књижевност и културу, већ и једноставном чињеницом да су током протеклих 20 година, упркос отпорима и притисцима сербо-кроатистике (која би да се данас, можда, бар у једном свом делу, врати интелектуалној пристојности), истрајали на свом професионалном поштењу и научној части, не одступајући од српског језика, без обзира на његову судбину.
*ИзговоренонатрибиниЗвонозаузбуну–ишчезавањесрпскогјезика; клуба Студеничког круга Боготражитељ, 23. фебруара 2010. године.