Писма младом (и убрзо пропалом) песнику

Др Наталија Нарочиницка, геније руске геополитичке школе, јасно је посведочила да НАТО политика има за циљ коначно разједињавање православних Словена, гушење њихове националне свести и претварање “поствизантијског простора у дедовину атлантске цивилизације и њене светске владе”.
Било је то време (13. април 1999) када је Савезна влада СР Југославије прогласила прикључење СРЈ Савезу Русије и Белорусије. Државна дума руске Федерације изгласала је своју резолуцију о приступању Југославије овом Савезу 16. априла (са 293 гласа “за” и 54 гласа “против”), а Представнички дом Народне скупштине Белорусије одлуку о примању СРЈ у Савез једногласно је донео 5. маја 1999. На несрећу, ништа од тога није спроведено у живот.
Генерал Леонид Ивашов, Начелник Главне управе Министарства одбране Русије за међународну војну сарадњу, у мају 1999. јасно је рекао: “Маска је скинута у прошле године објављеној
“Стратегији националне безбедности САД за ново столеће”, у којој се већ отворено прокламује идеја светског лидерства.
Видите, могуће су две варијанте светског развоја. Прва, да земље са изузетно високим стандардом и нивоом потрошње морају да смање своје апетите у корист осталог света. Друга, да се сачува постојећи ниво потрошње бар за златну милијарду, на рачун потреба народа других земаља, при чему би неке биле сведене на ниво приближан људском!
Земље златне милијарде граде такав архитектонски модел света 21. века у којем ће остатак светске заједнице – имати само услужну улогу, да обезбеди задовољавање њихових потреба.
Очигледно је, такође, да се ствара и одговарајућа хијерархијска структура држава. САД и њихови савезници, пре свега чланице НАТО-а, као и Јапан, Јужна Кореја, Израел (уз беспоговорно америчко вођство), затим група држава које желе да уђу у тај елитни клуб и које без ограде подржавају политику САД и НАТО-а, група земаља која мирно чека да дође на ред и, на крају, група држава која се супротставља политици држава прве групе. Ту су Југославија, Белорусија, Иран, Ирак, Сирија, Либија, Куба, НДР Кореја и друге. Посебно место у том низу припада Русији, Индији и Кини.
Ево шта је писао Џошуа Стронг, један од утемељивача америчке идеје, која се, узгред, граничи са фашизмом: “Та раса (Англосаксонци), предодређена је да неке расе истискује, а друге асимилише, и тако све дотле док читаво човечанство не буде англосаксонизовано”.
Анализирајући свечаност у Вашингтону поводом 50. годишњице НАТО-а, сетио сам се његове теорије, још из 1885. године, о предодређеној судбини и следеће реченице: “Звезда хришћанства се зауставила над америчким западом и ту ће заувек остати. Овде, пред колевку младе империје Запада, приносиће
данак све нације света, као што су некада приносиле дарове пред Исусову колевку.
Ви, Југословени, добрано сте им покварили весеље. Скинули сте понос САД, њихов невидљиви авион, и још танцујете на његовим остацима. Београд, сада, практично сам, покушава да спречи будуће светске катаклизме, да заштити будуће потенцијалне жртве америчког глобализма, укуључујући Русију.
Ви својом непоколебљивошћу обуздавате распомамљеност америчке стратегије која ће, ако не буде заустављена, неминовно имати катастрофалне последице по САД.
Данас су Срби и косовски Албанци, Црногорци и Мађари, и сви остали народи СР Југославије само ситан улог у великој америчкој игри, а Балкан полигон за испробавање практичних начина за њену реализацију.”
Руске стратешке нуклеарне ракетне јединице дигнуте су у стање највише приправности. Пацифичка руска флота отпочела је војне манерве. Лансирана је, пробно, ракета са нуклеарне подморнице на Камчатку. Извиђачки брод руске Црноморске флоте
“Лиман” испловио је из Севастопоља и кренуо ка Јадрану. Министар одбране донео је одлуку о прекиду свих контаката са НАТО-ом. Начелник Генералштаба руске војске је рекао да Русија неће оклевати да употреби нуклеарно оружје ако затреба.
Највећи страх на Западу изазвало је окретање балистичких ракета према НАТО државама. НАТО се тек тада обратио Русији, нудећи јој укључивање у дипломатску иницијативу.
Црноморска и Балтичка флота почеле су извођење маневара, а генерал Ивашов је упозорио да је Русија земља којој се не прети.
После смене премијера Јевгенија Примакова (Пинхаса Финкелштајна), нови председник Владе Русије, Сергеј Степашин, изјавио је да је напад на Југославију ударац и по Русији.
НАТО је тада морао да се обрати Русији. Медлин Олбрајт каже да ће до мира доћи захваљујући руском посредовању, а Марти Ахтисари сматра да Русија мора бити подржавана, а не изолована. Резолуција 1244, Савета безбедности УН, која Србији признаје суверенитет над Косовом, била би немогућа без руског ангажмана. А када је мир потписан, Руси су показали мишиће.
Демонстрација руске моћи било је заузимање аеродрома “Слатина” код Приштине, коју су спровели руски специјалаци који су дошли из Босне. Оперативну наредбу за ову акцију издао је начелник Генералштаба, Анатолиј Квашњин, а Јељцин је био “необавештен”. НАТО комадант Весли Кларк био је бесан, док је Бжежински поручивао Клинтону да преотме аеродром од Руса, јер је то ствар престижа. Захваљујући Русима, Срби са севера Косова нису доживили прогоне попут своје браће из других косовскох области. У преговорима Русије и НАТО-а, руска војска је добила компактан простор, а три њихова авиона са опремом слетела су на приштински аеродром. Медлин Олбрајт је тражила од Мађарске, Румуније и Бугарске да спрече прелете руских
авиона, али су руски падобранци ипак добили ваздушне коридоре, пошто су њихови генерали запретили НАТО колегама.
Оно што је извесно, јесте да се, у време НАТО бомбардовања, жестоко “кувало” у Русији, и да је Јељцинова администрација, често састављена од русофоба, схватила да се није шалити са руским армијским врхом, који је био свестан да је рат против Срба увод у рат против Русије. Православни хришћани Трећег Рима видели су у НАТО бомбардовању народа цара Лазара апокалиптички предзнак будућих догађаја, о којима је руски свети Теофан Нови Полтавски, говорио још за време Другог светског рата, пророковао да ће прави рат настати кад све силе света навале на Русију, јер ће, у апокалиптичне дане који долазе, само она сачувати православну веру.
На нашу велику несрећу, у време кад је Србија бомбардована, на челу Русије су се налазили издајници. Генерал Леонид Ивашов, председник руске Академије за геополитику, преговарач са руске стране приликом потписивања мировног споразума 1999. године, каже: ”Ми смо се с Американцима договорили да ће највише половина (Американци су говорили – не мање од половине) снага безбедности, пограничних снага и оружаних снага СР Југославије бити повучена из покрајине. Ми смо се договорили да натоовске земље, које активно учествују у бомбардовању и агресији против СРЈ, неће размештати своје снаге у дубини територије покрајине. Била је одређена и обележена зона од три до пет километара дуж границе са Албанијом и Македонијом. Ми смо пристали на присуство натовских структура једино у Призрену, отприлике 55 километара од границе. Овде је требало да буде размештена немачка бригада. Међутим, Строуб Талбот и Виктор Черномирдин су, у суштини, игнорисали ту заједничку одлуку руске, америчке и финске стране./.../ Черномирдин је трговао са Клинтоном и Гором о предмету његове подршке као кандидата за председника Русије. Мени је постало јасно зашто је
Черномирдин трговао Србијом – да је требало, он би и пола Русије продао. Међу њима је постојао договор: Гор – председник САД, Черномирдин – председник Русије.” (“Геополитика”, број 29. 2008.)
Србија је, дакле, била предмет трговине. Продавали су је исти они који су продавали и Русију – русофоби блиски јељциновској власти. Не треба заборавити ту чињеницу, и говорити оно што непријатељи наших народа желе да понављамо, као мантру узајамног неразумевања: ”Кад нам је то Русија помогла?” Кад је била своја – помагала је, увек. Кад није могла да помогне себи, није ни нама.

Роман Иљунин, косовски заветник
У дане НАТО бомбардовања Србије, те, апокалиптичне 1999. године, православна Русија је била са Србијом свим својим бићем. Срео сам, у оне дане, и живи доказ за то – брата Романа Иљунина. Пореклом козак, са тихе реке Медведице, притоке баћушке Дона, рођен на станици Березовска, двеста километара од Волгограда (бивши Царицин, бивши Стаљинград), од 1991. до 1995. године учио је школу иконописа при Московској духовној академији у Тројице Сергијевој лаври, у граду Сергијевом Посаду. Прву икону, коју је насликао по обрасцу Спаса Нерукотворенога из Новгорода (XII век), поклонио је црквици у родном селу. По њему, новгородски оригинал Спаса је обухватио собом “мудрост Творца, праведност Судије и милосрђе Оца Небескога”.
Нерукотворени Образ Спасов је настао када се едески цар Авгар, оболео од губе, чуо да се у Палестини јавио чудесни Лекар и Исцелитељ – Христос. Пошто није могао сам да Га посети, пос лао је свог дворског сликара Ананију, да Га портретише и донесе му насликано – чврсто је веровао да се тако може исцелити. Такође, писмом је молио Христа да дође у Едесу. Ананија је стигао у близину Господњу – али није успевао да Га наслика. Јер, Христос, Син човечији, личио је на све људе, и црте Његовог Лика бејаху неухватљиве. Тада је Он од Ананије затражио платно, умио се и обрисао Лице о њега – и, чудом Светога духа, на платну је остао отисак пречистог Лица Богочовековог. Ананије је цару Авгару однео платно и рекао му да Спаситељ ипак неће доћи у Едесу (било је то доба Христовог страдања). Цар Авгар је, међутим, био човек велике вере – исцелио се од додира убрусом на коме је био Нерукотворени Образ. У знак поштовања, он ову Првоикону ставља изнад врата свог дворца. Народ се клањао Христу скупа с царем.
Икона је касније била зазидана, да би је у шестом веку опет нашао локални епископ. Пренета је у Цариград, где је стајала до крижарских пљачки у XIII веку, када је ишчезла негде на Западу.
Пошто је Роман Новгородског Спаса поклонио свом селу, наставио је рад. У храму Христа Спаситеља у Москви, који се обнављао, насликао је светог благоверног Александра Невског. По повратку у родни крај, на Богословском факултету Царицин ског православног универзитета предаје иконопис.
У волгоградском манастиру Светога духа, у келији у којој је обитавао, Роман Иљунин је имао икону Рождества Христовог, коју му је поклонио син свештеника из Србије, колега са студија. Та икона га је стално подсећала на народ Светог Саве.
Кад је почело НАТО бомбардовање, и када је Роман чуо да ракете падају близу српских светиња и породилишта, он је знао да не може седети скрштених руку. Са својим студентима, сакупљао је потписе за подршку браћи Србима. Волгоградски хришћани су знали шта значи ужас рата – нацистички напад на Стаљинград залио је, у Другом светском рату, њихову земљу крвљу. Иницијатива за потписивање наишла је на добар одзив.
После свега, Роман је одлучио да пође у Србију под бомбама. Узео је благослов од свог архијереја Германа и насликао икону Србима, драгог Цара – мученика Николаја II Романова. Отишао је по визу у југословенски конзулат у Москви, а затим у Третјаковску галерију, где је нарочиту пажњу посветио једној српској икони Распећа из XIV века. Размишљао је о Голготи Господњој и о страдању Христових Срба. Кад је изашао на улицу, једна група дечака му је узвикнула: ”Ми вас овде много волимо!” У први мах зачуђен, Роман је схватио да су они помислили да је он Србин – носио је значку са знаком мете на реверу.
У московском храму светог Николаја “в Пижах” настојатељ је био прота Александар Шаргунов, председник Руско-српског братства. Ту је, као и у многим другим храмовима, скупљана помоћ за Србе, и свакодневно су узношене молитве.
А затим је Роман стигао у Београд. Састао се са Његовом светошћу, патријархом Павлом, коме је, поред иконе Царских мученика, уручио и врећицу земље с Мамајевог кургана, где је, у зиму 1942, на стотине хиљада руских војника положило главе за отаџбину.
Роман је остао у Београду, под бомбама, по заповести свог атамана А. Бирјукова, с циљем да наслика, козацима омиљену, икону Нерукотвореног Спаса, и да је остави на дар Србима. По предању, ову икону су носили ратници светог Александра Невског, борећи се против тевтонских витезова.
По савету свог пријатеља, српског иконописца Радета Сарића, Роман је од столара из Краљева набавио добру даску за икону. Сликао ју је у једној соби интерната Богословског факултета. Он каже: “Треба признати да су ми и професори и студенти указали чисто руско гостопримство. Изјутра сам, на брави врата своје собе, често налазио кесу с хлебом и млеком. Мада је факултет био званично распуштен на неодређено време, моји пријатељи су остајали да би станарима суседних зграда омогућили да се заштите у њиховом склоништу од напада из ваздуха.”
Натовци су били тачни. Сваког дана, после девет увече, била је проглашавана ваздушна опасност. Свакодневно богослужење је протицало уз сталне ваздушне опасности. Када би жене и старце одвели у склониште, студенти теологије су настављали да се моле за мир. “Наша заједничка молитва за мир вазносила се Господу. Мислио сам о оним древним Кијевљанима, који су стајали у храму свете Софије 1239. године, када је хан Батиј с Татарима овном разбијао градска врата. У праву су они који кажу да се историја понавља”, вели Роман, који је у то време ишао и на Панчевачки мост, да га брани својим телом.
Док је стајао, скупа са осталима на Панчевачком мосту, Роману је један Србин рекао, показавши му звезду на небу: ”То је, можда амерички шпијунски сателит. Он, као нова антивитлејемска звезда показује пут изасланицима новог Ирода ка сваком новорођеном српском младенцу”. Уместо еванђељских дарова, иродовци су српској деци носили ракете и бомбе.
Брат Роман је хтео да свој посао заврши до Видовдана и да оде на Косово, да се икона освешта, али је Господ другачије благословио. Морао је опет у Русију.
У јуну 1999, Роман Иљунин је из Србије у Волгоград повео групу српске деце. На локалној телевизији је говорио о страдању Србије, а обични људи показивали су огроман интерес за братску земљу.
Мали Срби су смештени у туристички комплекс на обали Волге. Примили су их као рођене. Архиепископ волгоградски Герман је бринуо о њима. Били су радо виђени гости Светодуховског манастира и Богословског факултета. У манастиру су се већ дуго молили за Србију и Црну Гору.
Деца су видела Мамејав курган и Музеј Стаљинградске битке. Ратни ветеран, директор музеја, причао им је како су се под Стаљинградом, скупа са Немцима, против Руса бориле и хрватске усташе, највећи србомрсци света. Једна група дечице из Србије била је у Тројице Сергијевој Лаври, крај моштију баћушке Сергија. И тамо су их братски дочекали.
Тек у септембру 1999, враћајући децу у отаџбину, брат Роман је могао да испуни свој завет да са својом иконом Спаса Нерукотворенога оде на Косово. На београдском Новом гробљу, код споменика цару Николају и руским војницима палим за Србију у Првом светском рату, икону је освештао старешина руског храма Свете тројице у Београду, отац Виталије Тарасјев, а поход Романов на Косово омогућио је војни аташе амбасаде Русије у Београду, генерал Барманцев. Два руска официра пратила су храброг Романа на путу ка светој земљи, која је за Србе оно што је Куликово за Русе: место бола и славе.
На административној граници, где су чекали неколико сати, појавило се оклопно возило руске војске. Света икона је унета у њега, и путовање се наставило. Ишли су ка аеродрому Слатина, где је била смештена руска база. Уз пут су видели рушевине Приштине, дело НАТО авиона.
Романа је даљи пут нанео у манастир Девич, у чијој непосредној близини је био вод руских специјалаца. Они су помагали монахињама да испуњавају своје обавезе и штитили их од насилничког шиптарског окружења, које је, пре доласка КФОР-а, разрушило манастир и опљачкало га, читава три дана злостављајући монахиње, секући иконе и разбијајући гробну плочу над моштима светог Јоаникија Девичког.
Руси су, дакле, и оружано бранили Девич, тако да су их сестре и њихов духовник, отац Серафим, искрено волели. Роман је видео љубав Срба према Русима и кад су, са Спасом Нерукотвореним, на оклопном транспортеру, стигли у Грачаницу. Владика Артемије и монахиње су говорили: ”То је наша, косовска икона”.
Пре повратка у Србију, млади козак се зауставио на Газиместану, и у подножје споменика изручио врећицу волгоградске земље. Један Србин, ту присутан, заплакао је: мученичка Русија сједињује се с мученичком Србијом. Да јој помогне да одстоји.
На Савиндан 2000. године, Нерукотворени Спас је био у храму Светог Саве у Београду. Отац Стеван, старешина храма, служио је молебан Христу, а народ се клањао Богу своме, молећи се за мир и спасење.
Срби су говорили Роману да је икона знак великог братства српског и руског народа.

Мало по мало, Русија се подизала из праха и пепела. Године 2008, када је Америка са својим НАТО-сателитима, признала “независно Косово”, Русија је могла да помогне Србији у њеном непристајању на одузимање Свете земље. Даће Бог да тако буде и у данима који долазе!