Сусрет сенки

„Да, демонстрације. Добре су биле, те демонстрације”, промрмља Арт иронично па се загледа у Барта: „А како си прошао са оном рибом и бродовима, море, таласи и то?”
Барт се насмеја: „Ха, ха... да, то је било забавно, или ми бар сада то изгледа забавно, онда није изгледало забавно! Па тад смо и причали први пут, зар не?”
„Да”, узврати Арт са дозом ироније у гласу, „тад си звао да питаш шта да радиш, да се консултујеш са звездама!”
„Нисам звао да консултујем звезде”, успротиви се Барт, „него да се консултујем с тобом!”
„Нема ти ту разлике, буразеру”, мудро закључи Арт. „То ти је све исто, ја говорим у име звезда и судбине, и дубина човека и човечанства, и тајних записа...” па после краће паузе, „уосталом, лепо сам ти рекао да се пазиш таласа!”
„Добро, то јеси, ајде...”, потврди Барт, „није да ниси, ајде...”
„Па сам ти исто тако и рекао да се држиш тог пута!”, дода Арт.
”Е, баш ти хвала за то, да се држим пута”, рече Барт, „па, ево, држао сам се пута, је л’?!”
„И ништа ти не фали”, закључи Арт па настави, „а где ти је Тара?”
Барта као да је изненадило питање, тргао се и присетио да су се Арт и Тара једном срели и да му је Тара после причала како је срела тог чудног човека који се представио као његов, Бартов пријатељ, и који је одмах све знао о њој и њеном брату и који им је тачно рекао, одмах ту, насред улице, у ком су знаку рођени, и да их чека нека даљина, и све то.
„Да”, прибра се Барт, ”отишла је у Аустралију, са децом. Није хтела да иде у Енглеску.”
Арт се окренуо у седишту и гледао га је без речи.
„Не свиђа јој се клима, шта знам”, рече како би прекратио ту причу.
„Да”, промрмља Арт и Барт је одмах знао да он зна, да је то видео у неким звездама или да му је неко рекао. Свеједно, Арт је знао да га је Тара напустила и одвела децу из других неких разлога. Било је пуно других разлога.
Аутомобил се тада нагло заустави. Дуле се онда окрете у седишту и возећи уназад упаркира возило поред самог ивичњака и повуче ручну кочницу.
Изашли су на плочник и Барт је удахнуо, дубоко, ваздух који му је долазио из ноћи, а као да је долазио из прошлости. Гледао је око себе и пуним плућима удахнуо тешку маглу, јурнуо је онда у прошлост, па се вратио, без јасне свести, о чињењу или нечињењу, као талас, као ветар, као јато птица. Уживао је у реском ветру који је шибао по лицу, сећао се плућима, утробом, без слика, без речи. Речи су дошле касније, тек много касније, све каскајући за сликама, звуцима и мирисима, сапете, невеште.
Стигли су на Црвени крст, пред зграду позоришта ког се Барт сећао из претходног живота. Позориште је тада било офарбано у црвено и црно, с тешким, плишаним завесама, меканим наслонима столица, малим столовима у фоајеу где се некада чуо жамор, где су седели људи који читају књиге, гледају слике, рецитују стихове, понекад замишљени и усамљени, рањиви. Oтмени и лепи, чинили су се тада Барту, неки тихи, сетни људи су ту седели.
Прошли су кроз предворје позоришта, па кроз велика дупла врата која су водила у салу. Пред њих је изашао човек у вечерњем оделу, са тамном лептир машном. Пружио је руку Арту и дубоко се поклонио. „Каква част и огромно задовољство, господине Живковићу”, рекао је, „што вас поново видим, овде код нас!”
„Добро вече, Гоки”, проговори Арт с дозом ироније у гласу и с неких тешко докучивих висина те показа широким покретом руке на Барта.
„Oво је мој пријатељ Барт Васић”, и, као да то не беше довољно, после краће паузе, дода, „иначе професор у Кејмфорду!”
Човек у вечерњем оделу се тада окрену ка Барту и дубоко се поклони, пружи руку новом госту те се дубоким и званичним гласом представи: „Мијатовић, Горан Мијатовић. Необично сам почаствован, господине професоре, знате, ја сам власник овог реномираног ресторана.”
„Драго ми је”, промрмљао је Барт стежући пружену руку и све се мислећи, театрално, парадоксално и театрално... откад ли је ово само ресторан и то реномирани? Кад пре реномирани?
Гоки их је театралним корацима, уз мноштво пируета, наклона и махања рукама, одвео до стола у углу сале.
„Извол’те”, рекао је показавши руком на сто, погнуте главе. „Oво је наш најбољи сто, само за специјалне госте, какви сте ви, господине Живковићу, и ваши пријатељи.”
Са стола је онда скинуо натпис резервисано и подесио високу, танку вазу са ружом. Oнда је позвао једног келнера да прихвати капуте, те је госпођици и Арту благо одмакао столицу и помогао им да седну.
Барт је гледао око себе. Све му је било занимљиво. Видео је велики, дугачки бар од храстовине тамо где је била бина, видео је шанкера где је био глумац, видео је столове с пригушеним светлима где су били редови столица у партеру. Видео је цветне аранжмане у некадашњим позоришним ложама и одсјај листер одела на мушкарцима, шљокица и светлуцаве бижутерије на дамама.
Арт је сео на једну од две столице које су биле уза зид, на другу столицу до зида се сместио Дуле, брзим, енергичним покретом којим је померио сако, тако да је Барт могао да види како за појасом носи пиштољ.
Утока, сину му кроз главу, чиме ли се овај бави. Сигурно није библиотекар!
Наручили су сви по кафу, осим Барта, који је хтео чашу црног вина. Хтео је чашу „вранца”.
„Како је у том Кејмфорду”, упита Арт, „одувек сам хтео да посетим тај град.”
„Лепо”, рече Барт, ”другачије је, нарочито је другачије од бродова и мора.”
„Да, могу мислити”, сложи се Арт.
„Него, била је једна сцена која ми се урезала у сећање, мислим да ће теби бити занимљива”, рече Барт као да се нечега присећа, све посматрајући Арта који је спремно почео да слуша.
„Једног од првих дана у Кејмфорду”, поче Барт причу, ”одведу мене колеге у један од универзитетских колеџа на вечеру, у тогама, на high table, отмена ствар, знаш. После вечере одемо у common room на пиће, порто, коњак и те ствари. Узмем ја коњак и кафу, седим тако у некој великој кожној фотељи, испод портрета неког Хенрија, Осмог рецимо, или кога већ, и замислим се, све држећи празну шољицу за кафу у руци. Кад одједном, кроз жагор око мене продре неки глас и ја погледам, кад испред мене стоји човек у црној ливреји, с белом лептир машном и нешто ме пита. Ја га погледам и схватим да ме пита да ли сам завршио с кафом, па ако јесам, он би да узме шољу и одложи је на сто. У том тренутку, баш у том тренутку, вратим се у прошлост и сетим се како сам на броду, једном, тамо доле, умало погинуо због једне такве шољице. Доле на броду, на таласима Јужног Пацифика. Тамо је било другачије, било је много другачије, помислио сам, и пружио човеку шољицу, лепо је замолио, помислио сам.”
Барт направи кратку паузу па настави: „Ех, где ли је само Сандокан да чује ову причу о кафама и мору!”
„Сандокан?”, понови Арт па опрезно погледа у Барта.
„Да”, рече Барт, „шта је са Сакијем?”
„Пре неколико месеци”, поче Арт, „убио се.”
Барт је ућутао, завалио се у столицу, ставио шаке на сто и загледао се у сопствене прсте на белом столњаку.
„Био је тамо у Невади, знаш те приче већ и сам”, рече, „отворио је неколико палачинкарница у Лас Вегасу, посао ишао изгледа добро, довео тамо брата и оца и мајку, радио много, имао неку девојку, пола Немицу а пола Индијку, Сидарта синдром, знаш. Онда га једног јутра нашли испод дрвета, обесио се. Изашао из бара, оног где је срео Џона Фогертија, извадио каиш из панталона и обесио се. А кренуо је из Београда с дипломом Филозофског факултета и сценаријом за филм у џепу. И то је то, живот.”
„Живот”, рече Барт у пола гласа.
„Него, да променимо тему, ја сам ти био тамо преко”, рече тада Арт.
„Где преко?” упита Барт.
„Тамо код тебе, у Босни”, рече Арт.
Барту се учинило да је речи „код тебе” изговорио некако другачије, наглашеније.
„Био сам ти код брата и мајке. Милош и ја смо били заједно на терену, доста смо времена тамо провели заједно.”
Дуле је гледао испред себе, у бели, уштиркани столњак и у руци је вртео велики, златни упаљач, док је Весна зурила између глава Арта и Барта, загледана у тачку на зиду негде у даљини.
„Рекао ми је да сте се срели. Шта сте радили на терену, ти и Милош”, упита опрезно Барт.
„Били смо с борцима, по селима, по базама, у рововима, где треба”, рече Арт па слеже раменима, загризе цигарету и погледа Барта онако искоса, испод ока.
„И ти си био у рату?” упита Барт.
”Да, одбранили смо и Братунац и Републику Српску”, узврати Арт.
„Шта сте одбранили кад силан онај народ изгибе?”
”Изгинуло би више, много више, мој Барте”, рече Арт, загледан негде у дно сале. „Oни тамо, муџахедини, све би побили да су могли, и жене и децу, и рођену и нерођену, и цркве би срушили и гробља преорали, утробе почупали и очи повадили, главе посекли, на коце набили, све православне и свиње истребили, њима то све исто!”
„А шта сте ти и Милош радили?” упита Барт посебно наглашавајући реч радили.
„Шта смо радили? Ха, ха...” насмејао се Арт па се завалио у столицу, загризао цигарету и загледао се у Барта.
„Жене и децу нисмо убијали, ко што вам они тамо на CNN-у и BBC-у говоре!”
Барт се наже преко стола и тихим гласом упита: „Па реци ми ти, је л’ то истина?”
Арт је седео заваљен у столицу, очију скривених, иза танких прореза од капака. Жвакао је цигарету и непомично гледао у Барта.
„А за кога се ти бринеш?” рекао је. „Иди тамо горе на ливаду, на Суху, у брда, на поља изван града, иди тамо и изброј гробове, изброј имена која знаш, читај датуме рођења, види колико ту деце има, прочитај на надгробним плочама датуме. Рођен тад и тад, нестао тад и тад. Не казују те надгробне плоче њихову причу, како и када. А приче има, није да је нема, него нема ко да слуша, да је чује.”
„А шта је било у Сребреници?” најзад Барт смогну снаге да пита.
„Шта је било, ништа није било”, узврати одмах Арт, „муслимани упадали у села, палили, силовали и клали све што стигну, онда једног дана наши били јачи, улетели тамо па побили њих”, изговори Арт у једном даху па направи кратку паузу након које закључи: „И то ти се зове рат, пријатељу мој.”
„Значи, истина је”, рече Барт.
„Ваљда је истина, не знам шта ли је теби само истина, шта ти то значи, истина”, мрмљао је Арт.
„Па где су тела свих тих људи побијених, из Сребренице, неколико хиљада?” упита Барт.
„Ма ко ће га знати”, одмахну руком Арт, „бацали у кречане, старе јаме, руднике, спаљивали. Ко ће га знати!”
Барт се некако све надао да то није било истина. Да ће му неко, некада потврдити, неко ко зна, неко ко је био тамо, неко кога он, Барт, познаје, коме може да верује, да није то било тако, да се није десило, да је све лаж, пропаганда, намештаљка, да су сви ти људи живи, негде, сакривени, шћућурени, замаскирани.
„Ја сам био тамо са владиком и главним штабом”, настави Арт, „био сам нешто као политички комесар, задужен да храбрим борце и онај народ тамо, збегове, тумачим им звезде и судбине, тим људима који осим судбине више ништа, нигде нису ни имали.”
Барт је ћутао и гледао га, затечен и непомичан.
„Је л’ си ти сад био код куће, ниси?” упита Арт.
„Нисам, идем сутра”, узврати Барт и осети се кривим што још није посетио родни крај. Од догађаја о којима су причали био је тамо једном, пре две године, али нико није хтео да о томе прича с њим, о рату. Сви су говорили да је добро, да је најтеже прошло, да ствари полако иду набоље...
„Милош ти је тамо, у ћалетовој, вашој кафани. Носи кашикару за појасом и пиштољ у џепу, и на спавање иде наоружан. На листи је ратних злочинаца и они из SFOR-а који седе код њега, ту у кафани, и они то знају”, рече Арт па се насмеја, „али исто тако знају за кашикару и пиштољ. Јебе се њима за злочине и злочинце, пију пиво, ракију, мезете, нису они ту да исправљају криве Дрине. То ти је живот тамо, природна равнотежа сила.”
„А за шта је оптужен Милош, је л’ знаш?” прекида га Барт те се нагну над сто, нервозним покретом. Знао је да му је брат на тој листи ратних злочинаца и да га траже из Хага. Питао је брата и као одговор добио само гласан смех и тапшање по рамену: „Пусти то, море, него...”
„Ствар силе и топуза, Барте”, рече Арт, „кадија те тужи, па ти после суди, отима ти што је твоје. Проста ствар, ништа ново под сунцем.”
„Кажеш, ништа није урадио”, био је упоран Барт.
„Бранио се, Барте, човече, као и сви други и са једне и са друге стране. Бранио то парче земље што вам је остало, кућу, имање, шта друго”, рече Арт, „шта друго има ту да се ради?”
„Па је л’ вреди парче земље сву ту смрт, патњу и уништење?” упита Барт дижући руке са стола и наслањајући се леђима на наслон столице.
„Шта теби и мени значи земља, ништа, Барте!” рече Арт, и извади нову цигарету из пакле.
„Теби и мени ништа, ми смо људи мисли и апстракције. Ти, када си проходао, прво си се машио књиге и вероватно је поцепао док је Милош вероватно скочио на трактор па преорао и пут и њиву. Није иста мера за све људе!”
„Али...” хтеде да започне Барт.
„Пријатељу мој, овим брдима и гудурама влада други закон, ти то више не разумеш”, предухитри га Арт сталоженим, сигурним гласом. „Изучио си можда школе, али ниси видео човека и када га сретнеш, једног дана, послушај ме, склони му се с пута, немој ни да пожелиш да сазнаш, да видиш и чујеш.”