Јул 2001.

Прекоокеaнски џамбо џет „Virgin Atlantic“, после дугочасовног лета од Лондона, спусти се на писту аеродрома у Лос Анђелeсу, где нашу фолклорну групу „Растко“ очекују Срби из Сан Диjега.
После проласка кроз царинску контролу поздрависмо се са нашима уђосмо у њихове ауте и кренусмо ка Сан Диjегу. Ноћ је већ увелико смењивала дан и после два и по сата вожње стигли смо у салу Храма св. Ђорђа у Сан Дијегу. Ту нас чекају прота Божидар и протиница Божана Драшковић са својим парохијанима. Иако је прошла поноћ сервирана је вечера за све нас а потом су нас распоредили по кућама парохијана. Ја идем код породице Велимира и Мире Јовановић јер ми смо били домаћини њима када су били у Лондону.
Како је четвртак, као први дан посете, слободан, свако са својим домаћинима остаје код куће, или иде негде.
Мој домаћин Веља, у жељи да ми покаже што више, изводи ме на острво Дел Коронадо, где смо посетили и хотел под истим именом. Одавде идемо у чувено село у морској луци које је предивно уређено и са пуно продавница. Увече ме домаћини (Веља, Мира и њихова ћерка Јелена ) изводе на вечеру у стари град (Old Town) на мексичку храну, која је заиста дивна и укусна.
У петак 20. јула, по топлом калифорнијском сунцу, домаћин Веља ме је повезао на крајњу тачку Сан Дијега (Point Loma), где се
искрцао и ногом стао први морепловац Хуан Родригез Кабрило (Juan Rodriges Cabrilo),чији споменик доминира на врху и на крајњој тачки копна у додиру са Пацификом.
Посећујемо и велики музеј у коме је описана историја доласка Кабријела, као и његови први дани и живот тога доба. У самом заливу је огромна војна база са бродовима, подморницама, аеродромом, хангарима за авионе, хеликоптере. Цела област је војна. Ипак се, преко дана, слободно крећу туристи у правцу крајње тачке копна према Пацифику.
У повратку Веља и ја свраћамо у хотел Бали Нал где смо попили по пиво „Sierra Nevada“. Потом идемо даље у обилазак града, где су нам се по подне придружиле његова жена Мира и ћерка Јелена, које ја изводим на ручак у рибљи ресторан „Anthony’s Fish Grotto“ на 11666 Avena Place. После укусног ручка и дивних дугих разговора вратили смо се кући код Јовановића да бисмо наставили разговоре, а потом пошли на спавање.

Фестивал фолклорних група

Свиће субота 21. јул 2001. И ово јутро је сунчано и топло. Клима је изузетно сува и пријатна, више него погодна за рад, али и одмор и спавање. Ноћи су мало прохладне, али изузетно пријатне. После доручка пошао сам са Вељом до цркве, где је Мира већ доста раније отишла, јер су се они обавезали да наместе све столове код цркве за после подне где ће, по завршеном програму, доћи фолклорне групе и народ на роштиљ, разговоре и забаву. Разуме се да сам се и ја понудио да им помогнем, па смо све успешно завршили и вратили се кући да се спремимо за полазак на фестивал.
На Католичком језуитском универзитету, у један сат по подне, отпочео је програм фолклорних група које је отворио, на енглеском језику, прота Божидар Драшковић поздравивши све домаћине и госте и пожелевши свима успех. Затим је предао микрофон госпођи Добрили Undhaim, која ће најављивати све тачке програма. На програму наступају следеће групе: „Морава“ из Сан Диjега, „Растко“ из Лондона – Британија, „Авала“ из Хамилтона и „Авала“ из Сан Маркоса, док је група „Соколи“ из Алхамбре отказала гостовање.
Групе наступају једна за другом са пуно одушевљења, елана и знања и право је задовољство и за њихове учитеље и за нас посматрати их. Имали смо прилику да видимо дивна кола: шетњу, ерско коло, влашке игре, македонске, крајишке, босанске, разне сплетове из Србије, Бранково коло и друге, па је свако одиграно коло публика пропраћала бурним аплаузима. На завршетку предато је цвеће и поклони свим кореографима који су изашли на позорницу.
По завршеном програму и учесници и посетиоци, раздраганих лица, уз осмехе и радост, враћали су се у правцу Цркве св. Ђорђа, где су сви пред вече дошли на велики роштиљ припремљен од стране Црквене општине и њених парохијана. Овде су се млади још више забављали, боље упознавали и дружили уз песму, музику и смех. Ја уживам у дивним и дугим разговорима са протом Велимиром Петаковићем, арх. замеником, те оцем Миланом Вуковићем из Сан Маркоса., оцем Блашком Параклисом из Хантингтон Бича и оцем Николом Чеком из Алхамбре.
Такође сам остао у дужем разговору са драгим ми пријатељима Љубицом Иванковић, удатом Плавшић, њеним мужем Миланом и са њиховим родитељима који су донели на поклон флашу Текиле за мене и шал за Добрилу. Заиста, цео овај дан је протекао дивно и изузетно свечано. Осећам се потпуно као свој међу својима. А и како бих друкчије?

Божја служба у Храму светог Ђорђа

Недеља, 22. јул. И овај дан изузетно сунчан и леп. Служим Св. Литургију са протама Велимиром Петаковићем и Божидаром Драшковићем – пола црквенословенски, пола енглески. На крају Св. Литургије ја проповедам. Најпре захваљујем на гостопримству радујући се сусрету и младих и старијих, а потом апелујем на чување вере, језика и обичаја. Да бих истакао значај наше вере и привржености Христу, наводим, по сећању, причу о малом Панкратију који иде неустрашиво да страда за Христа. Мислим да сам оставио утисак на верне. На крају предајем проти Божидару икону Пресвете Богородице као дар од нас и наше групе “Растко”. Он се зхваљује и узвраћа дарујући нам диван сребрени ручни крст. На изласку из храма срећем архитекту Љубишу Фолића који је дошао из Херцеговине код сина који студира у Лос Анђелесу. Обрадовасмо се јадан другом. Он је био код нас у Лондону пре две године и говорио нам о светињама Косова. Наши људи иначе желе да што више разговарају са мном и ја се трудим колико могу да са сваким поразговарам. Нарочито ми је био интересантан разговор са пензионером Стеваном Медин, правником из Паштровића. Сигурно се раније презивао Меденица па је прилагодио презиме америчком енглеском. Кад смо се поздравили он је заплакао као мало дете. Вероватно сам му у нечем представљао отаџбину коју је ко зна када оставио. Рекао ми је како је било дивно слушати прави и чисти српски језик.
Прешли смо у црквену салу на ручак где ме је прота Петаковић даривао напрсним крстом и са три постера везана за Први светски рат, што ће ми бити велика успомена из Сан Дијега. После подне испланирано је да све фолклорне групе буду на плажи Ла Хоја (La Jolla).где ће се припремити роштиљ, а млади играти лопту, пливати, певати, ко шта буде желео.
Мој домаћин Веља и ја смо решили да само дођемо на плажу да поздравимо све присутне. Ја сам их све сликао и продужио са Вељом у обилазак ове врло лепе варошице на самој обали Пацифика. Овде купујем и поштанске марке да пошаљем разгледнице пријатељима у Европи. Како је сунце јако упекло и била је велика врућина, навратисмо у хотел „Ла Валенција“, те се расхладисмо пивом „Сијера Невада“, а потом настависмо шетњу варошицом. Наиђосмо на уметничку галерију чији је власник наш земљак са презименом Симић. Веља каже да га познаје и да он има још две такве галерије у два друга града. Галерија носи назив: „Simic New Reainssance Galeries“ а налази се на 1205 Prospect Street, La Јolla, California. Улазимо у галерију у којој данас није њен власник и разгледамо слике и скулптуре где се цене крећу углавном од 3.500 до 25000 долара. Значи, можемо само да гледамо, али не и да купимо. Вратио сам се из ове варошице пун утисака од онога што сам данас видео.

Слободан дан

Понедељак 23. јула остављен је да буде слободан дан за све и ја већ ујутру рано код мојих домаћина налазим књиге које ћу да читам. Тако понова читам „Моје успомене из Боке“ од епископа Николаја Велимировића, а по први пут књигу „На крсту и раскршћу” од Данка Поповића. И једна и друга књига говоре о сеобама на свој начин. И ја сам сам у извесном смислу сеобар и нађох се, иако на кратко, међу сеобарима у Америци па зато сматрам за потребно да овде цитирам један део из књиге Данка Поповића. Говорећи о сеобарима он пише: „Неко је Србима кршио тело, неко душу, понеко и тело и душу“ (стр.38). „И Југословенство је својеврсна српска сеоба и скитија, бежање од Српства“ (стр.39). „Нада на повратак је нешто без чега не може душа сеобара. О томе би се могли, највећим делом, исповедити и савремени српски изгнаници и сеобари. Исувише је за људску душу да се без те наде откине од тела свог народа, да се у магле и таму неизвесности запути. Та нада је најчешће варљива; она не служи само зато да би се изгнаник и сеобар уистину вратио земљи отаца, отаџбини, мајци земљи за којом сваки људски створ има потребу као и дете за мајком (има је и несрећник који нема никога, има је и старац који је већ стекао праунучад, који је на последњем трагу своје људске непоновљивости). Нада на повратак најчешће служи онима којима се повратак неће догодити, да би сеобар или изгнаник издржао и опстао на путу којим га је усуд усмерио. Горчину лишености наде на повратак искусили су многи изгнаници (српска политичка емиграција) који су на почетку свог егзодуса поверовали да је комунистички режим у Србији завладао заувек.“ (стр.40-41)
„Сеоба је одувек било и биће их док је човека и народа, оне су део живота, потреба да се негде нађе ’бољи свет’. А нада је често варљива, била и биће. Неки делови расељених Срба су нестали, изгубили веру и језик. Изгубили све. Неки су опстали.“ (стр 57)

Завршио сам читање обе књиге и пао у мисли. Колико ли је наших Срба заувек нестало на овим просторима? Колико на другим? А колико ће их још нестати!? Сад ми постаје јасније зашто је јуче Стеван Медин поздравивши се самном заплакао.
Ипак се није дало да данас не идем нигде. Протиница Божана Драшковић телефонира и захтева да Веља и ја дођемо код њих на вечеру. Нисмо се много опирали. Поред нас на вечери је и доста других гостију. Вечера је врло укусна а разговори врло пријатни. Цело вече је протекло у причама, шалама и најлепшој атмосфери.

У Дизниленду

Наши домаћини су организовали заједнички одлазак у Дизниленд или на Магичне планине. Тако се наша група расподелила. Мањи део је отишао на Магичне планине, а већи у Дизниленд. И ја сам решио да видим то чудо. Бити у близини Дизниленда и не посетити га значило би пропустити највећи циркус на свету у коме је, у извесном смислу, и сваки посетилац учесник.
Јутарњи састанак целе наше групе договорено је да буде код куће Дена Радојевића, кореографа и директора „Мораве“, где су већ на конаку неколика наша деца. Госпођа Стана из Сан Маркоса дошла је малим аутобусом и скоро све нас повезла у Дизниленд. Једва смо нашли место на огромном и скоро пуном паркингу одакле смо се малим возићем превезли у Дизниленд. Иако идемо групно, улаз је нешто преко 40 америчких долара. Сви смо добили и мапе Дизниленда, иначе бисмо се без њих могли лако изгубити. Потребно је много више од једног дана да се све види и доживи, али ми смо и за овај један дан доста видели јер смо остали до 11,30 сати увече.
Провозали смо се чамцем кроз џунглу, возом кроз цео Дизниленд, поново чамцем поред ликова Дизниленда. Ишли на „Стар тур“ (ко је могао и смео), возили се електричним аутомобилима и видели много тога. Ручак у ресторану био је врло пријатан и укусан. Посетиоци журе да што брже поједу да би касније више видели. Бројне продавнице, ресторани – куле у Дизнијевом стилу привлаче пажњу и изазивају знатижељу посетилаца. На сугестију Станину остајемо да у 8 сати увече видимо параду са Мики Маусом и другим ликовима Дизнијеве земље. Све је заиста лепо и интересантно, а нарочито за младе и децу. После параде остали смо да видимо у ноћи велике, необичне и фантастичне ватромете на води после којих смо, пуни утисака, кренули назад ка нашим домаћинима задовољни што смо и ово видели.

У Сан Маркосу и Ескондиду

Освиће лепо и сунчано јутро као и сва досадашња. Веља бира кола којима ћемо данас да се возимо. Овде сви имају кола – oн, супруга, синови, а вероватно и Јелена. Нисам питао. Изашли смо на аутопут и уз причу брзо стигли у Сан Маркос. На једном узвишењу прелепа Црква св. Петке као бела голубица која се сунча на калифорнијском сунцу, као да нам казује да и овде има Срба које чува да се не одроде и не изгубе на овим обалама Пацифика. Недалеко од храма је огромна црквена сала са канцеларијом и помоћним просторијама. Оца Милана Вуковића, овдашњег пароха, а мога млађег школског друга из Богословије, затичемо како, са још двојицом парохијана, намештају огроман фрижидер код сале за потребе заједнице. Знао је да ћу доћи и много се обрадовао. Одмах смо пошли у храм који има диван иконостас, али црква још нема фреске. Пита ме да ли бих да служим са њим у недељу, али сам му рекао да сам већ обећао оцу Блашку Параклису да ћу служити код њега. Било му је жао али је разумео разлоге. Имање које окружује храм и салу је огромно. Направљен је велики паркинг, а показао нам је, тамо према путу, велики воћњак који су скоро купили и припојили црквеној имовини. Како је отац Милан веома заузет због освећења следеће недеље, одлучили смо да пођемо, па смо га замолили да нам објасни како најлакше да стигнемо до гробља у Ескондиду где су сахрањени многи Срби, а такође и војвода Момчило Ђујић. Када нам је објаснио поздравили смо се и кренули даље. Није нам требало ни пола сата и већ смо били на гробљу. Лако смо нашли парцелу на којој је сахрањено већина Срба, међу којима и јунак са Динаре, војвода Момчило. Ту су сахрањени Александар Тодоровић, Милан Анђелковић, који је и поклонио земљиште за Храм св. Петке у Сан Маркосу, затим Душан и Марија Лукић, родитељи наше добре госпа Стане, која нас је јуче возила у Дизниленд, и многи други. Над гробом војводе Ђујића је скроман споменик, висине једног метра, од црвенкастог гранита на коме је урезан крст а испод кога је написно:
Ђујић
Војвода Момчило и Зорка
1907.19991911-1995
Испод овога пише: „Господе, опрости, помилуј и спаси!“

Помолио сам се за покој душа Срба који овде почивају, узео снимке гробља и гробова и продужили смо пут до проте Велимира Петаковића, архијерејског заменика, који нас по договору чека код његове куће.
Чим смо стигли до проте, Веља се враћа кући да свршава послове, а прота обећава да ће ме довече довести њиховој кући.
Протина кућа је права палата са неколико купатила и великим базеном испред куће. Његов син архитекта је специјално планирао кућу. Украшена је разним иконама и оригиналним сликама. Прота ми са поносом показује своје кујунџијске радове. Израђује крстове, иконе, иконице и медаљоне. Каже да му је жеља да нађе некога у отаџбини да отпочне са тим послом, а он ће га у свему подржати. Прота Велимир и протиница Љубинка имају два сина и ћерку. Синови још неожењени, али се надају да ће то бити ускоро. Ћерка срећно удата за нашег лекара рођеног у Америци. Већ имају четворо дивне деце, на које су и прота и протиница тако поносни.
После дужих разговора прота ме аутом вози на ручак у место Ранче Бернардо (Ranche Bernardo) у ресторан Anthony’s Groto на рибу. После ручка идемо у огромни национални парк где су разноврсне животиње. Парк је под управом Зоолошког друштва из Сан Дијега. Ауто паркирамо на великом паркингу испред Националног парка. Прота купује карту за мене а он, као стални члан, улази без улазнице. Добивамо и мапе парка на поклон. Заиста, овај зоолошки врт захвата огромно пространство. Овде се чувају многе животињске врсте, а нарочито оне којима прети нестанак, углавном афричког и азијског порекла. С обзиром на величину парка овде су изграђене и све друге потребне грађевине: Прва помоћ, информације, продавнице сувенира, ресторани, чесме, телефони и све друго. Разгледање парка било би неизводљиво пешице. Зато има мала железница, која иде врло споро, тако да се може видети што више.
Успут наилазимо на афричке и азијске слонове, носороге, жирафе, јелене, лавове, фламинзе, гориле и многе друге животињске врсте. Цео круг железницом изузетно је пријатан. После дугог путовања излазимо ту одакле смо пошли и расхлађујемо се – прота чајем са ледом, а ја калифорниjским пивом, које ми овде прија иако га скоро никада не пијем у Енглеској. После овога настаје пешачење кроз парк уз разговоре о свему и свачему, али највише о отаџбини и садашњем стању у њој. Оно што је било изузетно лепо и интересантно, то је што смо у шест сати увече на једном простору у парку присуствовали вечерњој егзебицији дресираних птица. Просто је невероватно колико је то савршено. После егзибиције крећемо по сумраку и враћамо се у Сан Дијего код мојих домаћина Јовановића, где продужујемо заједничке разговоре уз хладну дињу и друго воће.

Поклоњење св. Јовану Шангајском и Санфранцисканском

Освиће четвртак 26. јул 2001. Већ сам раније планирао да, са помоћу Божјом и мојих домаћина, некако одем до Сан Франциска да видим руску цркву и поклоним се моштима Св. Јована Максимовић, тога најновијег светитеља, чије је порекло српско. Син мога домаћина Велимира, Марко, јавио је неки дан да он долази из Милвокија авионом у Лос Анђелес, где ће изнајмити ауто па ћемо заједнички отићи до Сан Франциска, где би он после остао да са супругом прослави годишњицу брака, а ја бих се вратио авионом увече са раније купљеном картом. Карту за повратак из Сан Франциска сам обезбедио још у прошлу недељу преко нашег земљака Мише Јовановића, који има путничку агенцију у Сан Дијегу. Тако смо овога јутра кренули Веља и ја за Лос Анђелес. У страху да не каснимо јуримо најбржом линијом аутопута јер нас је двојица у колима. Иначе том брзом линијом не сме возити особа која је сама у колима. Правило је да има двоје или више путника. Свуда су ознаке да се плаћа казна од 271 долара ако полиција некога ухвати да је прешао сам на најбржу линију. Зашто баш 271 долар није ми јасно, а нико ми није могао ни да објасни. Чуо сам да је ту најбржу линију у Калифорнији измислио један Србин, градитељ путева. Возећи се улазимо на територију Оранж Кантри и Веља ме подсећа да погледам на десну страну где се види велика фирма ICN Farmaceuticals (Иnternational Cemical Nuclear). Фирма се налази у месту Коста Меса (Costa Messa) и припада једном од најбогатијих Срба у свету, Милану Панићу, који је у доба рата у Босни, био кратко време премијер југословенске владе. Тако ми је драго да сам и ово видео.
У Лос Анђелес смо стигли на време и после паркирања аута хитамо на аеродром да видимо да ли авион којим Марко долази стиже на време. На наше велико изненађење и разочарење, распоред показује да тај авион касни ни мање ни више него пет и по сати. У недоумици смо оба шта да радим. Знајући колико сам желео да одем у Сан Франциско, Веља ми предлаже да ме он вози. Ја сам то одмах одбио знајући колико је он возио ових дана и колико је уморан. Размишљам да се вратимо назад, али ми је жао да се не оствари моја велика жеља. Одлучујемо да одемо до шалтера линије Саутвест чији авиони лете свакога сата до Окланда, града који је најближи Сан Франциску.
Већ имам купљену карту за повратак и сада купујем карту до Окланда. Авион ће полетети за сат времена. Веља и ја смо се поздравили. Он се вратио кући за Сан Дијего, а ја после сат времена полетео за Окланд и тамо стигао после још сат времена авионског лета. На самом изласку са аеродроме питам на обавештењима како најлакше и најбрже да стигнем до Сан Франциска. Упућују ме да узмем аутобус до Окланда а одатле воз, преко залива, до Сан Франциска. Дали су ми и мапу која ће ми помоћи. У возу покушавам да пронађем оловку да убележим нешто на мапи, али никако не успевам. У купеу мало даље седи девојка, црнкиња, и видевши шта ми треба позајми ми своју писаљку, а ја, кад се услужих, пођох да је вратим. Она ми рече: “Задржите је, може вам касније понова затребати“. Ја се захвалих на њеној љубазности и мало касније прочитах на хемијској оловци адресу полиције у Сан Франциску и схватих да та девојка сигурно ради за полицију. Заиста је била пажљива и љубазна. Тако сам, према упуствима других, стигао на станицу Пауел у Сан Франциску и одатле кренуо пешице до Гири булевара, који треба негеде да се укрсти са Шестом авенијом, на којој се налази руски храм „Радост тужних“ посвећен Пресветој Богородици. Време је изузетно лепо и сунчано и ја се упутих пешице булеваром надајући се да ћу ускоро наићи на Шесту авенију. Пешачио сам цео сат и, пошто сам се и уморио, прешао сам на другу страну улице сачекао аутобус, купио карту и довезао се до Шесте авеније, ту сишао и угледао величанствен храм који је доминирао тим простором. Сам храм са другим просторијама, излази на обе улице. Главни улаз је из Гири булевара. Било је већ 3,30 по подне када сам ту стигао по сунцу које јако пече. Покушавам да некога нађем, али све је затворено. Не знам кога и где да тражим. На великој капији са леве стране храма стоје велики натписи: „Православна руска гимназија Светог Кирила и Методија“, а испод други натпис „Православна академија Светог Јована од Сан Франциска“. Сада је школски распуст па је све затворено. Снимам својим фотографским апаратом дивећи се организацији руске цркве у овом граду. Тражим негде неки улаз. Угледах на самом углу булевара и авеније врата на којима пише „Књижара“. Повукох врата, која се, на моју радост, отворише, уђох унутра и почех да се пењем горе уза степенице које су ме водиле у књижару на првом спрату. Чим уђох назвах Бога калуђеру који је седео за столом у књижари гледајући у компјутер и не подижући главу. На руском се представих да сам српски свештеник из Лондона. Калуђер подиже главу од компјутера погледа у мене и смешећи се рече: „Па, оче Милуне, ми се познајемо. Прошле године био сам год Вас у цркви на Св. Арханђела а потом код Воје Мићуновића на слави.“ Кад видех оца Андроника ја се изузетно обрадовах. Поздрависмо се и целивасмо. Узбудих се знајући да мој пут до ове светиње очигледно, неће бити узалудан. Испричах му како сам долетео на брзину да се поклоним моштима Светога и он одмах закључа књижару и поведе ме у храм. Како је дивно бити у цркви Божијој. Величанствен је овај храм. Осваја својом висином, фрескама, олтаром, а нарочито тамо на десној страни, од улаза, моштима св. Јована. Приђох пун радосног страха. Поклоних се. Целивах те сухе свете руке, кроз стакло – разуме се, и помолих се Светоме за оне и оно што ми дође на ум. Помолио сам се и за нешто специфично и уверио се како је брзо светитељ одговорио на моје молитве. На молитве мене грешног. Али он је светитељ који помаже свакоме ко му се искрено помоли. Осетио сам бескрајну радост. Остварила ми се жеља да се поклоним светоме, чије одежде имамо у нашем Храму св. Саве у Лондону. Отац Андроник ми даје пуно флашица са светим миром са гроба светога да понесем за Лондон. Обојица испуњени радошћу вратисмо се у књижару где настависмо разговоре. Књижара је препуна књига, икона, крстића и свега другог потребног верујућем човеку. Ја купих неке књиге, иконице, крстиће, а отац Андроник ми поклони иконе светога Јована за нашу Духовну заједницу св. Алимпија Столпника у Лондону. Реших да останем за почетак вечерњег Богослужења у 6 увече, а наручисмо такси да дође по мене у 6,30 да бих стигао назад на аеродром у Окланду у 8,55 увече. Како су овдашњи свештеници на годишњем одмору а калуђер који треба да дође да служи касни, док га чекамо о. Андроник ми, за певницом, објашњава да у овом храму имају четири олатара: главни је олтар храма „Свих скорбјашчих“, лево је Капела св. Јована Кронштантског, десно Капела св. Николе, а доле у крипти је Капела св. Јована Сантфранцисканског. Наше разговоре прекиде долазак монаха, који је овде дошао из Кијевопечерске лавре и који ће служити вечерње. После брзог упознавања с њим отпоче вечерње. Ја прочитах вечерњи псалам и великом брзином поздравих се са оцима, још једном целивах мошти Светога и иконе и пожурих пред храм у такси који стиже тачно по договору.
Таксиста је Индус. Рече одмах да сумња да нећемо стићи на авион с обзиром да је сада најгушћи саобраћај. Ја га замолих да учини све да стигнемо на време. У мислима се помолих Богу и св. Јовану да тако буде, иначе не бих знао шта да радим ако не стигнем на време. Целим путем смо разговарали о свему и свачему – о њему, његовој породици, о Индији, Америци, о мени, о Лондону, па чак и о православљу. Возећи ме у једном тренутку таксиста ме упита: „Шта вам је пало на памет да идете преко Окланда? Знате ли да овде човека убију за два долара?“ Ја се насмејах и рекох: „Ја имам четири долара, могу два пута да ме убију“. Он ме погледа и рече : „Ви ми изгледа не верујете, али ја вам то озбиљно кажем“. Ипак, са помоћу Божјом и св. Јована, иако у последњим моментима, стигли смо на аеродром где сам брзо ушао, са раније купљеном картом, и укрцао се на авион назад за Сан Дијего пун радости и среће што ми се данас остварила моја давнашња замисао. Само ради овог једнога дана вредело је доћи у Америку.
На аеродрому у Сан Диjегу сачекао ме је Веља Јовановић и пуни прича стигли смо кући да би те приче продужили уз шунку и талијански сир проволоне, којим ме Веља нуди после тако напорног. Ја му кажем да је то био један од најлепших дана и да нисам баш ни мало уморан јер се осећам срећним што ми се жеља остварила.
Освиће 27 јул. Ово је за нас последњи дан у Сан Дијегу јер већ сутра крећемо према Лос Анђелесу где ћемо, по договору, свратити код оца Блашка Параклиса и посетити његову Црквену општину која је тек у оснивању. Мој љубазни домаћин жели да што више видим и одмах, по доручку, возимо се до насеља у коме постоје три улице са српским именима. Када смо стали ја сам се сликао поред све три ознаке које показују улице: Serbian Pl.; Tesla Pl.;. Morava Pl. Очигледно да је паметни и сналажљиви прота Велимир Петаковић, са својим људима, успео да прогура ова три имена за улице које се налазе у Сан Диjегу, а недалеко од Српске цркве св. Ђорђа. Одавде ме Веља води до куповног центра који се назива Хортон Плаза где смо прошетали, попили по кафу и наставили пут кроз огроман и изузетно диван градски парк који се зове Balboa Park. Посетили смо и музеј под називом Junipero Serra Museum (Mission), који смо добро разгледали, сликали се и вратили назад кући код Веље где нас је чекао прота Петаковић и повео нас обојицу на ручак у ресторан „Brigantin”. После краћег предаха, предвече смо кренули Веља и ја до породице Фишер, који су позвали и родитеље и чланове наших група у госте. Код њих су одсели неки чланови наше групе. Заиста се код Фишерових скупио велики број нас и вече је било дивно, забавно и другарско. И они имају две ћерке које играју у нашем фолклору. Занимљиво је напоменути да је господин Фишер Мађар а његова жена Мексиканка. Обоје су потпуно привржени нашој цркви и заједници као да су рођени Срби, и увек су при руци проти и протиници Драшковић, у свако доба када је помоћ потребна.

Полазак из Сан Дијега

Освиће субота 28. јул. Као и до сада, дан сунчан и изузетно пријатан. Ствари сам већ синоћ упаковао. Дошло време да напустим ову дивну и гостољубиву породицу Јовановић. Сви су дивни и тако гостопримљиви, како Велимир и Мира, тако и њихови синови Тома и Петар и ћерка Јелена. Сина Марка, који је ожењен и живи у Милвокију, нисам упознао. Сва деца су чланови фолклорне групе „Морава“.
Вечерас ћемо бити гости оца Блашка Параклиса и оца Петра Јовановића у Цркви св. Саве у Сан Габријелу, па смо се договорили са осталима да се тамо сви окупимо и нађемо увече пред почетак програма. Када смо ставили ствари у кола, Веља и ја полазимо да се поздравим са протом и протиницом Драшковић и да што раније кренемо за Лос Анђелес како бих ја навратио да видим српско гробље и једну од најстаријих цркава.
Гробље се налази на 4355 East 2nd Street уз улицу Humprys Avenue. Гробље је доста велико и у њему су схрањивани углавном Срби, Грци и Руси. Ограђено је високом оградом, а према главној улици стоји табла са натписом Serbian Cemetery (Српско гробље), испод чега пише: „Owned and maintained by The Serbian United Benevolent Society“ (Власништво и одржавано од Српског добротворног друштва).Ту на гробљу је и црква посвећена св. Сави. Средње је величине, озидана од цигле, а у њој се вероватрно служило док није озидана велика црква св. Саве у Лос Анђелесу. Ту је и мања сала у којој стоји бела плоча на којој пише: Serbian United Ben. Society, organised May 16. 1903. Hall – 1926. Испод овога пише ћирилицом „Српско доб. Дру. Јединство основано маја 16. 1903“. Овде сам замолио Веља да ме слика мојим апаратом и кренуо сам по гробљу да разгледам споменике и гробове. Сликао сам се поред споменика епископа Григорија (Удицког). Ту је и гроб свештеника Марка Маловразића на коме пише латиницом: „Овде почива свештеник о. Марко Маловразић рођен у Суторини 1921. Трагично погинуо у саобраћајној несрећи на домаку своје цркве 23. јануара 1971. Споменик подижу ожалошћени: супруга Нина, деца Вера и Ђорђе“. Ту су и разни други споменици, као Илија Панајотовић, тенисер, па споменици на којима су презимена: Реповић, Прцовић, Прњат, Богдановић, Костић, Радош, Самарџић. Милановић, Џоџо и многи други. Моју пажњу су посебно привукла два споменика о којима желим нешто више да кажем, а оба су од црног гранита. На првом споменику пише латиницом Зотовић. Испод тог имена у врху урезан је крст на средини. Десно од крста пише опет латиницом Петер, а испод тога јун 21.1915, окт. 29.1998. Лево од крста је празнина остављена вероватно за његову супругу. Оно што ме је посебно заинтересовало то је што су на постољу споменика урезане три необичне слике. Прва слика је круг са звездом у средини а одозго положен мач. Друга слика масонски знак шестар и троугао, а у средини латиничко слово Г. Трећа слика је круна испод које су уклесана слова ћирилицом СДДЈ. Иако наслућујем значење, тешко ми је одгонетнути све ове знаке. Шта ли се о покојнику тиме хтело рећи?

Други споменик који ми је био интересантан, а који би у неку руку, идеолошки, био супротан овоме, је гранитни споменик испод чијег крста је слика покојника у шумадијском оделу, испод које пише латиницом: Мирослав(Спире) Остојић. пеш. поручник 1915-1967. На самом споменику су уклесане (латиницом) и следеће речи: „Заборавих младост проведену у ропству и ране тамо задобијене. Али незаборавне су стене и дријење мога родног Годовика и мајке Србије. Збогом премили: мајко, сејо и брате. Збогом српски роде мој. Неостварене моје жеље нека вас увек прате. За Србију мајку за народ мој.“
Када сам ово прочитао почео сам да размишљам колико ли је Срба помрло по свету са оваквом носталгичношћу за својом Србијом. Тих хумки није мало јер су расуте по целом свету, а не само овде у Америци.
Напуштамо ово гробље са молитвом Богу за покој њихових душа и крећемо на други крај где нас чекају код нове Цркве св. Саве.
На путу за храм св. Саве навраћамо у Алхамбру где је диван храм посвећен св. Стефану Првовенчаном а где је и седиште епископа Јована, који је сада у Источној Америци са Његовом Светошћу који је дошао у посету. Капија на огромном дворишту је закључана и никога тренутно нема да отвори, тако да гледамо у храм и огромно двориште са паркингом кроз капију поред које је на белој мраморној плочи исписано: „Српска православна црква Светог Стефана Првовенчаног“, а доле испод натписа стоји пуно цвећа. У дворишту храма на два висока јарбола вију се заставе – српска црквена и америчка. Пред капијом се сликам и продужујемо пут према Храму св. Саве у Сан Габријелу.
У Сан Габријел смо стигли пре свих наших. Овде је парох мој школски друг Петар Јовановић звани Мускул. Он нас је дивно дочекао и угостио. Показао нам је храм, своју резиденцију и упознао нас са неким својим парохијанима. Храм се налази на 1700 South San Gabriel Blvd, San Gabriael California.
Увече у дворани овога храма фолклорна група „Растко“
извела је свој програм и поздрављена од свих присутним дугим аплаузима. На програм је стигао и прота Петаковић, а овде сам срео и школског друга из богословије Борислава Јегарског, који је парох у Аркадији, и његову супругу Смиљу. Са њиме се нисам видео више од 30 година па је сусрет био диван и дирљив.
Отац Блашко Параклис поздравио је све присутне, а посебно нас госте из Лондона, на што сам му ја отпоздравио, па смо продужили разговоре уз дивну вечеру док је омладина играла и певала. Кад се све завршило распоређени смо по кућама у Блашковој парохији.

На Св. Литургији са оцем Блашком

Као и сва досадашња јутра и ово 29. јула 2001 године освануло је сунчано и лепо. Са оцем Блашком стижем у los Alamitos где је он изнајмио салу за данашњу Божју службу у такозваном Немачком селу јер су овде заиста све куће и зграде зидане у намачком стилу. Сала је у приземљу једене зграде, уз коју има и кухиња. Када смо је наместили за богослужење стигли су и верници, овдашњи њихови а и чланови наше групе, и Св. Литургија је отпочела. Служили смо и на српском и енглеском, мада више на енглеском. На крају богослужења ја сам беседио захваливши се прво свима на гостопримству, а затим подсетио присутне колико је важно да уложе сав труд и што пре дођу до свога светога храма. Мене је ово подсетило на моје прве свештеничка дане када сам служио у Аустралији у туђем храму и колико је било лакше и мени и другима када смо купили свој. Неки су, приликом примања нафоре, обећали да ће храм бити купљен ускоро тако када дођем следећи пут да ћу служити у њему. Обрадовало ме када сам видео добру вољу за такав подухват. После Божје службе сви смо ручали у истој сали у којој смо служили, јер су вредни парохијани донели храну баш ту у центар. Овде сам се упознао и поразговарао са доста наших људи, а председница Црквене општине госпођа Гордана Хаџи Павловић позвала је целу нашу групу да по подне дођемо код ње кући на роштиљ. Тако смо пред вече сви били код наших домаћина Војина и Гордане Хаџи Павловић. У њиховој огромној кући имали смо где сви да станемо, па смо ми старији уз роштиљ причали о свему док је омладина у њиховом базену непрестано пливала, певала, и шалила се излазећи повремено да се поткрепи са храном са роштиља. Остали смо овде код њих до неко доба ноћи и договорили се да се сутра сви састанемо поново код њихове куће и одавде пођемо назад за Лондон.

Нада Гркинић, Тања Лежајић и ја смо понова на конаку код оца Блашка. Уживамо у разговорима како са њим тако и са његовом супругом и синчићем Стефаном, који је јако мио и који се са својм баком, Блашковом мајком, необично добро слаже. Отац Блашко је млад и диван свештеник пред којим стоје многи послови и у цркви и у породици и верујемо, с обзиром на његову ревност, да ће у свему, са Божјом помоћу, успети. После доручка и поздрављања са његовима, повезао нас је до куће Павловића, где смо се сви састали и кренули на аеродром у Лос Анђелесу. Нас неколико који смо били у пространом ауту госпође Павловић, на моје инсистирање повезени смо најпре кроз Холивуд како би га бар видели из аута, а потом на аеродром. Возећи нас кроз Холивуд госпођа Павловић нам је давала обавештења и показивала све што је могла. Ја сам мојим апаратом снимао све што сам сматрао интересантним, а интересантнога није много било. Снимио сам једну високу зграду на којој пише Холивуд, затим биоскоп где се давао филм Стивена Спилберга под називом „Artificial Inteligence“- Вештачка интелигенција. Прошли смо и улицом на којој су урезане у плочник звезде чувених глумаца. Показала нам је и где се налази улица Беверли Хилс у којој живе најбогатији и најчувенији глумци. Холивуд на мене није оставио никакав нарочит утисак. Изгледао ми је као неко предграђе које није нимало лепо ни упечатљиво. Ипак, желео сам и то да видим, макар накратко.
На аеродрому у Лос Анђелесу сви смо се окупили на време, сликали се и испоздрављали са оцем Блашком и другима који су дошли да нас испрате, сели на авион и кренули пут Европе, да би у Лондон слетели 31. јула. На аеродрому су нас чекали наши да им причамо о утисцима из Новог света а утисака је било доста. Оваква путовања дуго се памте.