Између нема их и били су

Августовска киша у Тунису: зар то није чаробно? Али, не зато
што је, како бисмо очекивали, било неподношљиво врело, па
је намах наступило освежење. Ствари су друкчије. Јер, било је
облачно, ниски и плесњиви облаци су притисли топлоту тла,
влага је настајала у збијеној атмосфери удисаја: отуд иронични
одсјај у речи чаробно. Он сугерише наше незадовољство, а не
одушевљење кишом. У нама је похрањено схватање да реч чаробно
доноси фантазматске садржаје, које иронија може подрити само
уз промену спољашњег контекста, готово насилно. Али, иронија
– и кад подрива – не укида фантазматски садржај: освежење које
доноси киша у афричку врелину мање је чудна ствар од стерео-
типне представе о афричкој врелини која не познаје ниске, бледе
и тамне, непроменљиве облаке. Наша иронија почива, дакле, на
стереотипима, као да зависи од њих. Фантазматски садржај, за-
претан у речи чаробно, као и садржај неког сна, остаје исти са
иронијом или без ње: само се мења његов правац простирања,
али не и његова чар.
Жељни сувоте ваздуха и врелине у светлости, која нас обу-
хвата са свих страна, имамо доживљај чаробног када угледамо
ситно ромињање кишних капи, које смењује њихово згуснуто
добовање у нашем уху, њихово замућивање нашег видика, пре-
кинуто изненадним проређивањем кишне завесе, у чијим све
већим рупама као да се наговештава – из даљине видика или из
дубине нашег очекивања, физички или психолошки, објективно
или субјективно – призрак светлости, да одједном све потоне у
нову непрозирну завесу. То је чаробно у не-ироничном смислу,
јер иронија постаје плитка за овај доживљај: као што се у север-
њачким очима, натопљеним жељом људи који у домаји окрећу
главе пут сунца као сунцокрети, зна привидети – и кад га нема
– афричко сунце, тако фатаморгана ваздуха и облака може учи-
нити да се у нашим очима, натопљеним изненађењем, уместо
Туниса – као града који се километрима шири у простору – појави
панорама Либека, који смо једном затекли у смени сунца и облака
на хоризонту.
Да је иронија постала сасвим припитомљена и одобрена ствар
нашег времена, у складу са токовима моћи и новца, показује
реклама коју смо видели у излогу модне куће BOGGI у центру
Минхена. Веома згодан и леп мушкарац, пре млађих него средњих
година, савршено обучен, у оделу и кошуљи са краватом ове модне
куће, загонетно загледан у пут испред себе, наглашено осмехнут,
корача ка посматрачу, као да излази из излога, док је испред њега
постављен натпис: a gentleman finds Irony in everything. Иронија
је, дакле, постала пожељна и помодна ствар: доврага с иронијом.
Тако почињемо тражити нове и непознате преливе у значењи-
ма ироније. То је чаробно: има море, врело није; има влаге, аф-
рички ваздух није; има мигрене, северњачка није. Можда је
све ипак и иронично, али на сасвим чаробан начин: иронија не
разграђује него учвршћује зачараност призора. Осмотрен са те-
расе ресторана која помало прокишњава, призор зачарава: у
предњем плану су купачи који се крај олупине брода затрчавају у
воду, оклизну и суљају по дасци са које скачу, весели и безбрижни,
разгаљени кишом, док се у даљини додирују мрклина огромног
облака и равна линија хоризонта. Севају вертикалне муње, а не као
код нас – хоризонталне: после злочиначког НАТО-бомбардовања.
Све је исто и све је различито: да ли смо се игде померили? Све је,
дакле, иронично, јер је чаробно.
Таква је модерна, светла и пространа зграда музеја Бардо. У
најбољој панорами античких мозаика на свету, суочавамо се са
призорима испуњеним митолошким представама. Наоружани чу-
вари са аутоматским оружјем о рамену, крај којих пролазимо, не-
хотично су сврнули наш поглед на имена исписана испред зграде;
електронска врата кроз која смо морали проћи да бисмо ушли у
зграду, поново су нас усмерила ка тим именима што су исписана
на зиду у пространом предворју музеја. То су имена посетилаца
побијених у терористичком нападу из 2015. године. Има их из
разних земаља: ту је Hilda van Nerum из Белгије, Myriam Martinez
из Колумбије, Antonio Cirera Perez из Шпаније, Jean-Claude Tissier
из Француске, Sally Jane Adey из Велике Британије, Giuseppina
Biella из Италије, Machiyo Narusawa из Јапана, Dominik Nowicki
из Пољске, Galina Potapenko из Русије. На мермерној плочи ути-
снута су њихова, и друга, имена, док су заставе њихових земаља
постављене са обеју страна плоче: као да су погинули у славу зе-
маља из којих су дошли, као њихови војници.
Окупила их је љубав према мозаицима, или антици, или пуко
љубопитство, или доконост путничког тренутка: били су на по-
грешном месту у зао час. Био је то стицај околности у којем се
пресецао појединачни садржај њиховог живота, испуњен нечим
заувек непознатим у њему, или тек наговештеним, са неком ди-
мензијом света која је дошла по њих. Можда је сијала ужарена
лопта изнад музеја, можда су је прекрили бледи облаци, као ови
изнад нас: у сваком случају, на њиховом смо месту. Многи мозаици
које смо гледали доносе ратничке призоре, стилизоване убоде
копљем, смрт великог јунака, плач матере за њим: премда смо на-
викли да те призоре посматрамо као уметност или стилизацију,
имена на мермерној плочи, као нехотични подсетник, упозорава-
ју нас да призори мозаика нису нека безазленост нити давна
античка митологија. Они су, истовремено, исечак стварности,
грубе, сурове, сирове: у ситуацији неуравнотежености људских
и божанских корака.
Да ли их је окупила нека непозната кривица? Или, пак, она
која их је довела до места на ком су затечени: путовали су, као
толики људи на земаљском шару, али то им је једино заједничко
обележје у смрти. Они, дакле, беху путници и отуд далеки и
нехотични потомци античког јунака који је, присилно и по вољи
богова, путовао непознатим пределима свих светова: земаљских
и подземаљских, али не и небеских. Његов лик – првенствено
фигура, коју одређују поглед и ментални став – дочарава један од
најупечатљивијих мозаика: Одисеј слуша песму сирена.
Околност да Одисеј, премда јунак најфантастичнијих путо-
вања, није корачао небеским стазама побуђује пажњу. Он је избе-
гао земаљске замке, вазда спреман да и у хаду ода почаст Ахилеју,
који је постао сен. Он се у царству сени покушао измирити са
Ајантовом сени, безуспешно, јер тврдоглави џин – немилосрдно
исмеван од позне антике до наших дана – и као сен остаје непо-
пустљив, па ма колико да у његовој фанатичности има нечег смеш-
ног, јер се сен дури, остаје и нечег што импонује, као џиновска
стена коју није нагризао ветар векова. Но, Одисеј је уживао у
топлоти Киркине коже, у поткожном колању њене крви, у божан-
ском додиру осунчане и вечно бујне пути Калипсо, да осети за-
ветну посвећеност Пенелопине оданости. Њему, дакле, коме је
сачувана свака стаза, коме је оштроумност подарила излаз из
сваке безизлазности, спас из сваке пећине, остала је недоступна
небеска путања: азур (натчулног) неба изнад (нашег) неба није
марио за смртника, чак ни за Одисеја.
Остао је у њему – пев сирена. Оне увек певају небеским гла-
сом – у свим временима и културама – и увек се у њиховој песми
спајају лепота и смрт. Одисеј – на мозаику – слуша њихову песму,
он их чује и, штавише, гледа у њиховом правцу, док његови
другови, морнари, чије су уши зачепљене воском, не чују песму
и гледају на другу страну. Имати зачепљене уши: зар то није
савршен рецепт за све? За одмак од светске буке, као спасоносно
пропуштање рђавих вести, за заспивање пред мелодијом лепоте,
за предворје смрти којим се тишина распростире. Поглед мор-
нара – у античком слоју митске приче, и у римском слоју који
отискује мозаик, и у нашем погледу на каменчиће који се складно
допуњују у тоновима боја на њему – остаје празан: да би видео,
као да човек – у овој причи – претходно мора чути.
Ако околност да не чујемо божанске гласове сирена значи да
пловимо празнином, зашто нам се чини да Одисејев поглед, прем-
да он чује, делује тако савремено изгубљен? Очараност лепотом
зна бити сасвим блиска изгубљености, као што крајње блесав
израз лица каткад проналазимо на лицу умна човека, као што
потпуна усредсређеност (не-изгубљеност) краси очи оних који
нису очарани лепотом, нити било чим, који су сасвим рашчарани,
па свакад остају страшни у пустоши која их је преплавила. Песма
сирена је на овом мозаику обележена невидљивом путањом, која
је преноси са ивица композиције, као места на којем су њихове
фигуре, до Одисејевог погледа, помало изгубљеног у чечарју
зачудног звука.