Током прошле године преко 1500 нових потерница покренула је Хрватска против Срба које је прогнала са својих имања када је стварала своју државу у протеклом грађанском рату. Хрватска је те потернице против Срба, које је етнички очистила из своје државе предала Интерполу, а да жртве није ни обавестила. Пошто су Срби, бивши грађани Републике Хрватске, избегли у Србију, они и не знају да су на тим потерницама. Хрватска, као чланица Европске Уније, обавезала се да ће исплати отету или уништену имовину Србима који је судски потражују. Оваква суђења трају јако дуго јер морају проћи прво два суда у Хрватској и, ако је случај одбијен, тек онда оштећена страна, у овом слуцају Срби протерани из Хрватске, могу да поднесу жалбу интернационалном суду у Стразбуру, у Немачкој. У међувремену је актуелна власт у Хрватској пронашла неког бившег комшију протераног Србина да га тужи за било шта, како би га онемогућила да добије надокнаду за уништену или присвојену имовину коју потражује. Већина Срба која се хапсе на границама потражују имовинску одштету од Хрватске.

Прошлог викенда сам имао част да упознам капетана Драгана. Наравно, сви знате ко је он. Прославио се за време рата у бившој Југославији, а стигао је из Аустралије и одмах стао у одбрану српског народа у Хрватској.

Из Одбора Европских обора стиже позив дивљим свињама да се придруже Унији. Ове су живеле у сеновитим шумама Балкана, нису знале за модне ревије Арманија и парфеме Гучија, а још мање мариле шта говоре радио Слободна Европа и ББЦ. Храниле су се жиром и шумским воћем, каткад потерале по неку крупну или ситну дивљач, па биле сите и веселе, набијене месом, гласне пупут контрабаса.

Пошто дивље свиње нису одговарале на позив, јер ниједна није била електронски писмена, представници Европских обора послаше делегацију у Балканске шуме, једног коња који је спавао с блинкерсима и једног пса који је олињао од страначких расправа, сплетки и спиновања у својој земљи па га после послали у Брисел да заврши политичку каријеру. Ови пронађоше дивљег вепра како са својом породицом пландује у свом брлогу у једном крају столетне храстове шуме. Узеше да му нашироко и надугачко говоре о Европској Унији и предностима придруживањa њеним оборима.

“Постаћемо највећа и најмоћнија политичка и економска сила на планети. Поседоваћемо већи број дебелих свиња, него било ко други. Имаћемо највећи свињац на свету, чак већи од оног у Америци! Кад нам се прикључиш, моћи ћеш да идеш где год хоћеш, да боравиш у коме желиш обору. То је твоје право, које нам је подарила либерална демократија, с којом су нас пелцовали док смо били прасићи. Остварићемо опште благостање. Моћићеш да једеш храну коју год зажелиш, да ждереш колико год ти срце пожели и да се гојиш колико год хоћеш. И да блатиш где год хоћеш, тамо где засвињиш. Остали ће се потрудити да почисте све иза тебе, зато што не воле кад им смрди на свињац али то не смеју да кажу јер то не дозвољава Комитет за добре односе међу свињама у Европским оборима. Бићеш еманципована, европска свиња, с пасошем који отвара свака врата. Моћићеш да путујеш у Америку, у земљу која је измислила брзу храну, где се ждере и кад си гладан и кад ниси. Америка је наш највећи пријатељ – све што они раде, пре или касније дође код нас. Кад обиђеш њихове градове, имаћеш прилику да се увериш да ћемо је ускоро престићи по броју угојених свиња,” рече пас, који је у регистарским књигама Брисела био заведен под бројем Д 23,324.589.

Дивљи вепар је одмах прочитао зашто га позивају да буде члан Уније Европских обора. Чуо је како нешто о томе лају сеоски џукци на крају шуме. Протури главу, обраслу чекињама, кроз шипраг у свом брлогу, па загрокта:
“На шта ја вама личим?! Кога сте нашли да фолирате и замајавате! Не зовете ви мене да вам се придружим зато што вам је стало до мене, већ зато што вам је потребан вепар за приплод. Потребно вам је да вам променим крвну слику. Обори су вам пуни свиња изнад дозвољене живе мере, брзо се гојите. Погледај колико вас има задриглих у вашим оборима! Зрели сте за кланицу већ после пет месеци пошто се опрасите. Кољу вас и праве од вас сланиву, кавурму и кобасице. Очи су вам зарасле у сало, не видите где идете! Не можете једанпут да обиђете око свог обора. Гегате се, љуљате се у ходу, ноге вам нису добре ни за шта друго него за пихтије. Једва нешто меса имате на себи, сама сланина. Знам добро шта се догађа с вама. Живите у свињцу!”

А онда дивљи вепар из Балканских сеновитих шума изађе из шипрага и потера делегацију Одбора Европских обора. Хтео је бар једног да дрпне кљовама, да се увери колико стварно има меса на себи. Остале дивље свиње у брлогу кренуше за њим. Испред свих је јурила крмача, бржа и од свог крмка иако је управо опрасила седам красних прасића као од шерберта изливених. Није се знало да ли грокћу од љутине или задовољства.

Тако је напослетку ситуација остала иста. Из једне у другу генерацију, свиње су се све брже и више гојиле. Све чешће су се могле видети на улицама градова Европских обора.

Као припадник српске културне заједнице у Торонту, осећам потребу и жељу да се огласим поводом писма/ интервјуа који је господин Небојша Милосављевић дао за “Политику”. Немарно би било с моје стране не поменути и ово, а поготово ако долази од ”писца бестселера” – прочитао сам и његово задње издање, врхунац каријере – ”Свети Никола у Торонту’”, како бих имао потпуну слику. Одмах да нагласим, овим писмом не покушавам да браним , још мање да оправдавам цркву или људе који су укључени у њено битисање. Нити имам кредибилитета, нити сам довољно религиозно уздигнут/образован за тако нешто. Бити велики или мали православац, велики Србин или не, и поштовати обичаје Славе, онако како приличи или не, ствар је морала и стања свести тог верника/неверника. Бити религиозан или не, из којих разлога ићи у цркву или не, и у коликој мери ходити црквеним путевима, тема је о којој треба да се дискутује само са собом лично. Никакву Славу не славим јер сам одрастао у породици где се ништа није славило нити поштовало. У цркву, углавном идем када су литургије и остала служења завршена, када преовлада потпуна тишина, како би свака моја мисао имала одјека. Упалити свећу, седети сам и сабирати утиске, молити се, поклонити се Богу, отворити своју душу просту и упијати све оно што ме окружује у цркви , ствари су које мене тамо привлаче .

 <radputnik@btinternet.com>

ИСКРЕНО ВАШ

Књижевник и публициста Радомир Путниковић из Лондона, сарадник часописа ”Људи говоре”, који од 1970. живи и ради у Енглеској, прошле године објавио је изузетно занимљиву и значајну књигу Искрено Ваш у издавачкој кући Прометеј у Новом Саду. У њој је објавио је изабр писама која је, током последњег грађанског рата у Југославији и НАТО бомбардовања Србије, слао британским и другим европским и америчким политичарима, као и избор преписке са светским и домаћим медијима.

Као илустрацију колико је била значајна ова преписка господина Путниковића, цитираћемо само неколико одговора уважених политичара којима се овај српски писац из Енглеске обраћао:

23. авгусата 1999.

”Ситуација за грађане Југославије је сад веома тешка а политика Америке је намерно срачуната да продужи патњу.

Ствар је грађана Југославије да одлуче о људима који ће да воде земљу, а што се тиче нас, изван Југославије, главни задатак нам мора бити да помогнемо да се поправе штете које је проузроковао НАТО бомбардовањем и да обновимо наш однос заснован на узајамном поштовању. Ви знате колико људи овде желе да се то оствари а ваша улога је помогла да се одржи разумевање за положај Срба.”

Тони Бен, министар у Лабуристичким владама, борац за људска права и данас један од најистакнутијих парламентараца у Великој Британији

”Велико хвала на писму од 7. Јула 2000, зајено с копијом одговора који сте примили од Министра за Европу и копијом Вашег одговора њему. Ја сам вам велома захвалан да ме уредно обавештавате и веома сам заинтересован да вашу коресподенцију добијам у будуће.”

Јон Рандал, члан Конзервативне партије Велике Британије

”Хвала на послатим копијама ваших писама ББС-ју. Мада нисам видео све програме у вези Милошевића, могу да замислим да су дали само делимичну представу оног што се догодило за време грађанског рата у Југославији. Сумњам да су продуценти програма имали било какво шире знање о историји Југославије, и да су се једноставно ослањали на пропаганду којом смо били изложени деведесетих година…”

Роберт Н. Веринг, дугогодишњи члан Парламента В. Б.

”Хвала на вашем писму од 12. маја 2004. и на приложеној коресподенцији, коју сам прочитао с интересовањем, али не и са изненађењем.

Ви врло добро знате да ја мислим да су Срби неправедно третирани.

Лорд Карингтон, министар у Влади Маргарет Тачар и генерални секретар НАТО пакта.

ИСКРЕНО ВАМ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ДА ОВУ КЊИГУ ПРОЧИТАТЕ!

Редакција часописа ”Људи говоре”, Торонто