Сакупљам у чашу делиће разбијеног света.
Оне крупније стављам у теглу.
Нису ми потребна бурад.
Свет је тако темељито здробљен
да ће и најкрупнији комади стати у теглу од два килограма.
Већ пуним милиониту чашу и стохиљадиту теглу,
А још не назирем крај своме послу.
Дунуо је снажан ветар, преврнуо је све моје чаше и тегле –
Биле су од стакла.
Разбиле су се у прахпарчад.
Због старих навика нисам користио пластику.
Пропао је још један покушај поновног стварања света.

 
У белом

Заоденути су у бело,
а нису анђели.
Лепршају белим ходницима,
а нису лабудови.
Често навлаче и беле маске,
а нису молери.
Често сликају и мере,
а нису фотографи, нити кројачи.

Имају много клијената,
много муштерија, много поклоника,
а нису адвокати, бакалини, нити богови.
Ходочасници им долазе на ноге,
пуних руку дарова,
драговољно се подвргавајући
пипању, гњечењу, бодењу,
сечењу и одсецању телесних
приноса на жртву.
Спасени постају вечити пацијенти,
а они други, у гробу вечни.

Косово онлајн

На покушај Албанаца да оспоре присуство Срба на простору Косова и Метохије, Шарић као истакнути познавалац историје Балкана каже да колико год на Косову и целом Балкану копамо далеко у прошлост, наилазимо на српске трагове.

Напомена Редакције часописа ”Људи говоре”:

Будући да су наши стални сарадници философ Владимир Умељић и књижевник Анђелко Заблаћански, покретач и уредник портала СТАЊЕ СТВАРИ (са кога преузимамо овај текст), са уверењем да почивши архијереј Артемије никада није вукао у туђем јарму. Мир и спокој души Његовој. Амин.

Деценијама сам познавао Преосвећеног Артемија, као мудрог и непоколебљивог, храброг и консеквентног пастира, и имао сам част да са њиме сарађујем по питању КиМ

Владика Артемије (1935-2020). Фото: РИНА
У медијима се местимично појављују штуре вести, сувопарне цртице да је „рашчињени“, „бивши“ Владика и „изопштеник“ Артемије умро од короне и – то је све. Да ли би то, међутим, смело да буде све, после његовог доживотног светосавског православљања Господа и вишедеценијског неуморног пастирског рада, као и рада на народном послу одбране Светог Косова и Метохије?

Зове брат са Дунава:
-Оде нам Митрополит… Оде Ђедо… Не да нам се.
Зове једини живи четник из Торонта:
-Изгубисмо Митрополита. Остасмо без Ђеда. Не да нам се.
И сам сам смушен па само понављам:
-Оде, оде Митрополит… Бог да му душу прости.
Не да ми мира оно њихово: ”Не да нам се”. Читав дан сева ми у глави та негација. Тек сам пристигао из Србије. Четири пута су ми одлагали лет док ми нису удвостручили цену карте. Четири месеца јездио сам српским земљама иако су биле на снази скудоумне ”корона забране”. Прикосио сам властима које доносе те забране и тровачима који у народ бацају вирусе. На Маглићу (2186 м) одгонетнуо сам квази дилему: ”Не да нам се” или ”Не дамо”. А онда у колиби, на Трновачком језеру, сабрао само оне највидљивије српске урвине кроз историју. Ове планинске око наших ”горских очију” прекрасне су, а ове душевне које нам је урезала ”славна наша историја” наказне су.
Не верујемо ни својим планинама, ни стазама ни богазама, ни стећцима
ни гробљима (српским и ”грчким”), ни винчанском писму ни фигуринама, ни извориштима своје културе (Винчи и Лепенском Виру), а верујемо лажним путописима римским и германским историјама да смо дошли на Елм (туђински назив: Балкан) у 7. веку. Били добри рониоци па, са трском у устима, препливали Панонско море и његове баруштине.
Волимо да вучемо у туђем јарму.

Наши људи воле да вуку у туђем јарму
-Сада је један талас пораза, овде и у региону, Европи, наши људи воле да вуку у туђем јарму у књижевности и у музици. За наше поглавице Европа нема алтернативу, тако и за наше бајне писце, европски тренд нема алтернативу макар он био лезбејски, хомосекусални, феминистички, или кабадахијски, турски. То је мени страно, не ценим трендове који не негују ону “материнску жицу” како би рекао наш велики песник Момчило Настасијевић. Згражава ме та потреба да се буде неко други, бежање од сопствене суштине уместо да је упознаш, у њој се учврстиш и вучеш своју личност и народ у здравом правцу.
Новица Тадић, то је светско име поезије, на све језике је преведен, а у Србији ретко ко за њега зна. Заиста је неопходно да у Србији прави људи дођу на права места, да домаћин дође на чело државе, и да се односи према држави као домаћин, а не као гангстер и онда ће све кренути боље.