Ако хоћете да утврдите у којој мери се неки бивши комуниста и партизан конвертовао у Србина – говорио је професор Мило Ломпар на једном од предавања – поставите га пред искушење изношења става о судбини Драже Михаиловића. Ако је у стању да изврши самопрекорачење и поштено призна Дражи антифашистичко војевање и трагичну судбину, онда је наречени бивши комуниста постао Србин; ако није у стању да то уради, онда не само да није постао Србин него још није на путу ни да прими хришћанство.

There is a nasturtium growing in a flowerpot in my parent’s kitchen window. I stole a piece of its vine from the neighbour living just a floor above. The nasturtium had been hanging from her balcony and stretching its lithe tendrils into my field of vision every time I would step out onto the balcony – as if inviting me to pinch a part of it. I think it was simply telling me, every time I dwelled on the reddish-orange hue of its petals and cute round leaves, ‘Go on, take me ! I will move to your place and grow there to the delight of your family and your own…” What was I then supposed to do but take it. Actually I did not snap the entire plant. Although the cold early October threatened to parch its leaves or even kill it altogether, its owner, a hard-breathing elderly fat woman with swollen ankles, did not bother or simply forgot in her worry-pestered loneliness to bring it inside.

Опасно ћу се замјерити свима Србима, али ћу као филолог коме је официјелна Црна Гора дубоко завукла руку у џеп крађом зараде од мајсторског заната познавања тајни српског језика и књижевности – за потребе Боке Которске написати Правопис бокељског језика. Фор фун. Може ми се. Власник сам издавачке куће.

Пише: Стефан Каргановић

          После необјашњеног и безпрецендентног тродневног одлагања, пресуда – како се генерал Ратко Мадић у судници  беспрекорно тачно изразио – „НАТО комисије“ најзад је постављена на интернет презентацију Хашког трибунала. Пресуде се редовно постављају истог или већ следећег дана по изрицању. Зашто је ова пресуда била изузетак? О томе би се могло нагађати, али једна од уверљивијих хипотеза било би следеће. Сажетак пресуде, који је председник Већа Алфонс Ори прочитао у судници у среду 22. новембра, био је изразито пропагандног карактера и дубоко испод чак иначе ниских професионалних стандарда који карактеришу јавну делатност „комисије,“ одн. Тринунала. Мада је четворотомна пресуда (пети том носи ознаку „поверљивости“ па је јавности  недоступан) знатно обимнија од најдужег Толстојевог романа, могло би се претпоставити да су „комесари“ желели да се барем почетне реакције усмере на налаз о кривици (укључујући, наравно, геноцид) и драконску казну. Није било згодно да се јавности одмах пружи прилика да, чепркајући по пресуди, критички разматра и доводи у питање основаност диспозитива.

Колико је Србима штетило што у пресудном, минулом XX веку, нису имали (нити сада имају) у свом стандардном/супстандардном језику присвојни придев од имена своје матичне, националне територије, политичке заједнице – државе?!

Да се одмах разјасни. Придев СРПСКИ се (овде) односи на српски народ, на Србе.

Придева од речи која означава државу Србију – немамо, служимо се, замењујемо га, мешамо га с придевом од речи СРБИ, која означава српски народ, у целокупном његовом обиму и распрострањености, макар била прекоокеанска.