Данас имамо већи степен свенародне освешћености него у готово читавом 20. веку. Дефетизму нема места.

Потребан нам је свесрпски дијалог, рекли сте недавно, уз напомену да у новије време небројено пута понављани термин унутрашњи дијалог, а поводом Косова, није најсрећније одабран. Чини се да се у тој препоруци може наслутити и ваше уверење да нам је као друштву, односно народу, потребна садржајно свестрана ауторефлексија не само поводом српског Јерусалима. О чему је, поред теме Косова, у овом историјски тешком тренутку такође неодложно потребно разговарати и промишљати? Како свесрпски разговор уопште остварити на начин да то не буде тек „одрађен“ национални подухват?

— Пре него што одговорим на ово ваше питање (најсадржајније и најумније питање које ми је из медијске сфере икад упућено), дозволите ми, драги пријатељу, да вама, уредништву, сарадницима, пријатељима и читаоцима Печата од срца честитам његов јубиларни петстоти број. То чиним са закашњењем будући да сам прву половину децембра углавном провео у Москви. Али боље икад него никад…

Данас је, по мом скромном мишљењу, нама Србима најпотребнија свестрана ауторефлексија на тему самог нашег духовног бића, идентитета, историософског самоодређења, самосазнања и самоосећања, историјско-цивилизацијског назначења и усмерења, као и надисторијског, метафизичког садржаја појма православно Српство (уколико, наравно, такав садржај још постоји). Јер духовно, идентитетски, историјски и историософски, културно-цивилизацијски, па и верски, ми, савремени Срби, лутамо (част изузецима!) кроз лавиринте идолâ, опсенâ, фатаморганâ, заблудâ и самообманâ, оличених понајпре и понајвише у увозним и домаћим идеологијама западњачког просветитељства, рационализма и индиферентизма, а у новијем раздобљу југословенства и марксизма у форми титоизма.

Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом светском рату ослобађала земљу од непријатеља. Јуначки су се борили и допринели победи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени. Нјиховим уписивањем у Српску енциклопедију исправићемо неправду према заборављеним херојима ослободилачког рата. То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980) – набраја др Владимир Гречић.

Преводиочев предговор

Ово дело преведено је на енглески из преке дужности долепотписаног преводиоца да омогући читалаштву на Западу да сагледа другу страну приче о Косову и Албанцима, која се одвија сада већ преко три деценије. У стварности, криза је тињала и пламтела још од веома давних времена са доласком Турака на југоисточне делове Балкана. Права позадина драме или је мало позната или је потпуна загонетка за просечног грађанина Запада. Свака појединост штива може се проверити и нема измишљотина писца. Он је стварни познавалац овог предмета (језикословље) и истински упућеник – прималац звања академика Албанске Академије наука и уметности.

Translator’s Foreword

The author of this title, Dr Kaplan Burovic, is a real connoisseur of the subject he analyzes, being the speaker of the Albanian language and the member of the Albanian Academy of Sciences. Serb by nationality, he developed an interest in the Albanian language, culture and history as a young man. He experienced the blows and jabs of communism both in Tito’s Yugoslavia and Enver Hoxha’s Albania and emigrated as a dissident of epic dimensions to Switzerland, where he now lives. 

Свим пратиоцима нашег рада на разоткривању стварне природе и позадине догађаја у Сребреници у јулу 1995. године, и свим људима добре воље који држе до истине и поштеног приказивања историјских чињеница, желимо срећну и просперитетну Нову 2018. годину!

          Али, има градова попут Краљева, са којима, када се човек први пут сретне, свецели и свепамтљиви занавек остају у њему. На мапи човечанства ти су градови обележени Божјим промислом и самим тим постају својина свих људи на свету. Од мање је важности да ли си у њима рођен или ниси. Њихова најлепша лица су видљива одакле год да се погледају.

        А најлепша краљевачка лица су Студеница и Жича.