Јелица Шаула:
Све географије једне душе

Узети поново у руке пет до сада званично објављених књига
српско-канадске песникиње Јелице Шауле, рођене Адамовић
(1939.), прочитати их поново, упити све њихове састојке поново,
потом се бавити њима у оквиру једног есеја, није ни мало лако
изведив наум. Поготову ако есејиста познаје Јелицу, мада не и
лично, физички. Јер када ствараоца познајемо онда постоји
опасност да смо пристрасни, лични, што би страна реч рекла –
необјективни. Међутим, снага Јеличине поезије, снага речи, да-
леко надилази то лично. Невероватно Јеличино префињено по-
сматрање и премишљање душом свега што се запажа, мисли,
осећа, доживљава... у једном занимљивом но претихом животу
а на два континента – избацује лично из игре. Изузетно снажни
садржаји ових књига не допуштају бављење ничим личним него
метафизичким а универзалним у безвременим координатама
чуло-ум-душа-духовног кôда иоле мислећег читаоца. Тај кôд има
сваки човек. Неко га разуме и слуша и по њему се равна, неко тек
треба да га открије...
Два континента Јеличиног curiculum vitae почињу на десној
страни глобуса, у лепом равном Срему, у Србији, у Европи. Иди-
лично прво породично гнездо Адамовића – сремско подфру-
шкогорско село Бешеновачки Прњавор у коме је и најстарији
фрушкогорси манастир, имало је толико велике и бурне историје
да ни неке озбиљније земље тиме не могу да се “похвале”. Други
светски рат је био врхунац историјских великих несрêћа по село.
Своје друго гнездо Адамовићи свијају у Руми, географском срцу
Срема. И пре и после поменутог рата тихи, побожни родитељи
упркос свом прескромном животу дароваше свету четири ћерке
и два сина. Јелица је донекле одударала од друге деце извесном
повученошћу у своје тихе мисли увек записујући или цртајући
своје перцептивне и емотивне “слике света” у себи и око себе.
Живот ју је повео на ликовне студије у оквиру београдске Пе-
дагошке академије. Исти живот је тражио и да те студије, на-
жалост, буду прекинуте службовањем у једном румском великом
транспортном предузећу. Но, исти живот одводи старијег од
браће, једну од сестара, али и Јелицу и њених 32 године – на другу,
леву страну карте света, преко Атлантика, у предивну Канаду,
Онтарио, град Хамилтон.
Током формалног укључивања у сасвим нови систем живота
и рада Јелица среће свога животног сапутника Бориса. Почињу
великим брачним честитим трудом и радом да граде своју бу-
дућност. Два слична живота а готово истоветне душе трајала
су заједно 37 година. Али, као што то уме, нажалост, да бива у
прелепим љубавима – Борисова дуготрајна и тешка леукемија са
ретким побољшањима учинила је да се заљубљени супружници
уместо стварањем породице баве болницама, лекарима, тешком
терапијама, уз ретка и кратка побољшања стања – прекратке
предахе од тешке стварности... Све те године Јелица анђеоски
бди над својим супругом онако како то само Српкиње умеју. Но,
после двадесет година те борбе обоје болно губе рат за живот.
Тако, те тужне 2007. године. Борис одлази, Јелица остаје. Од тада
до данас Јелица јесте и даље на два континента свим и целим
бићем својим, много више у Канади, разумљиво... и много мање
у својој Србији, Срему и Руми, такође разумљиво. Јеличина њига
“Прескок пулса” – NEA Publishing, Торонто (2008) је посвета тој
величанственој љубави, оданости у добру и злу... док смрт не
растави.
За сав овај колоплет једног живота а на два континента, осим
кад премалена за школу није знала да чита, пише и слика/црта, –
нераздвојни одани Јеличин пратиоци су оловка и папир. Они
су “чувари ватре” једног перцептивно, емотивно, духовно и ду-
шевношћу пребогатог живота у небројено стихова углавном ми-
саоне, рефлексивне поезије. Мада изванредна као прозаиста, Је-
лица преферира писање песама које нису увек у рими, мада то
није неопходно да би се песма песмом звала. Такође, мало која
инспирација је у њеном стваралачком животу прошла без –
цртежа, слике, колажа... Тих ликовно уобличених инспирација
тако необичних и небројених, било завршених или у нацрту има
много, као и песама. О којем и каквом ликовном таленту се ради
доказују многе изложбе, самосталне, групне, тематске и сл.
И једно и друго Јеличино стваралаштво је, сликовито описано
– један свилоплет оног најдубљег и најфинијег “ткања” у човеку,
онога што би велики Лаза Костић звао “међу јавом и међ’ сном”. То
је у сваком од нас. Али док је Лазина “плетисанка” посвећена срцу
његовом, а дао Бог да се и ми други, обични чак, препознајемо у
томе... дотле оно што је код Лазе (само) срце, код Јелице је све што
је изнутра и око јединке, било далеко било близу, било лепо, било
не-лепо, било весело, било тужно... Било да је то Бог, Сунце, Месец,
ноћ, дан, боје, киша, снег, дрво, лист, ветар, птица, голубови, деца,
жене, људи црвени, црни, бели, жути, запослени и беспосличари,
пијани, трезни..., предели, градови, улице, пабови, музика, рат,
вино, градска врева, шапутање, врисак, огледала, двогледала,
снови, кошмари, тајанства и тајинства... све је то у Јеличиној
поезији. Али у Јеличином писању никако није присутно тзв.
“умовање”, никада писање зарад писања. Јелица није “пјевун” да
би њено писање служило томе да је “дигне у славу”... или да је
оно материјално издржава!