Јелица Шаула:
Све географије једне душе

Јелица је расни песник који писањем – постоји. Њу њено пи-
сање одржава у животу на Земљи, усамљену, крхку физикусом,
аналитичну душевношћу, али невероватне снаге да својим уну-
трашњим бићем опише све што сагледава, анатомију свега што
јесмо, свега што нисмо, свега што нас окружује на близину, на
даљину, на свим странама света ове Земље. Тако од доле до
горе, до Универзума. Велика је уметност Јеличина да се обрати
“доњем” свету поезијом из визуре тог истог Универзума чији смо
метафизички људски близанац. Близанац који живи кодовима
а којих није много, али су јединствени, неопходни, хлеб наш
насушни. Јелица беспрекорно инстинктом зна како ону нит ко-
ја једина спаја Бога и човека, дакле обоженост, моралност, све-
љубав према ближњима и “даљњима” – непознатима, према при-
јатељима, али и непријатељима чије непријатељство се не за-
боравља мада се прашта (праштање = Спасење, чак и кад је мно-
го неопростивог!?), према деци и фамилији, према Природи,
птицама, животињама... а да то не буде патетика, да не буде зато
што је то “у моди”, дакле, зна да то све угравира у читаоца, трајно.
Јелица није алтруиста и филантроп “споља”, није то по задатку.
Она је свељубав и човекољубље изнута, скроз, она то живи!!! И тако
добро заодева у своју поезију ову божанску дво-суштину онога за
шта је човек и наумљен од Бога. У књизи “Разговори са тишином/
Starry eyed soul’’, Рума, “Бјелић” доо Рума, 2017. срећемо све ово
што овај пасус есеја описује, али и ту је “умиксана” носталгиј... Но,
у наведеној књизи откривамо и још једну Јелицу: неострашћеног
антиглобалисту, антиглобалисту у најсавременијем смислу ре-
чи. Антиглобалисту који претежни део ове књиге посвећује
детету/деци као највећој жртви глобализма, као најсвирепијем
појавном облику глобализма. Књига показује како ова пошаст у
21. веку напросто једе ову планету буквално, док се људски род,
већином, страшно фолира са било каквом будућношћу. Шта
је та будућност ако нема деце? А у децу се кунемо! Који грех,
који ужас, који лицемерај! Јеличин промишљен, неострашћен
глобализам проналазимо, дакле, у сету “Заветни трени” дêла
књиге “Разговори са тишином/Starry eyed soul’’ на српском
језику. Иста књига је двојезична. Када читамо цели енглески
део књиге “Starry eyed soul” видимо како се на врло јасан и
оштар начин Јелица обрачунава са данашњим човечанством у
времену пост-истине и готово апсолутне контроле ума. Иста та
оправдана и промишљена жестина против НСП-а је у Јелициној
поезији присутна и када се патриотски обрачунава са истим тим
НСП-ом и због ове наше једине и најлепше Србије и свих њених
страдалника из свих времена, потоњих нарочито.
Мало лакше теме: како то греју душу успомене на стари за-
вичај? То је једна бескрајно жива Јеличина љубав према постој-
бини са видном, готово данашњом присутношћу у Срему, на
Фрушкој гори, затим следи Прњавор Бешеновачки, Рума и њен
Кудош, Борковац и његово језеро, улица Стеванову па онда “с оне
стране Фрушке” село Лединци, Нови Сад и његов (а наш) комад
Дунава... Јелица стихује и о томе шта и како то “... леди ватра две
стране Атлантика...” и које “оре” (ауре) Небо и Земљу походе, шта
и ко су Канађани, Канада-лепотица као други завичај... Читалац
Јеличине поезије би све ово најлакше осетио у књизи “Канадски
дневник” – Матица исељеника Србије, Београд (1999). Такође,
множина тога је и у прва три од четири сета књиге “Даљинске
дирке”, Градска библиотека “Атанасије Стојковић” Рума, 2012.,
и то сетови по реду: “Румске дирке”, “Прњаворачке двери” и
“Канадска писма”. Господин Шаула, спокој му души, био је пот-
пуно у праву када је поезију своје супруге и сапутнице Јелице
понекад називао “Географске песме”.
По скромном и за читаоца необавезујућем мишљењу овог
есејисте метафизичност носталгије повезана са оним што је
вољена Србија доживела “од света” – Јелица Шаула је описала
врло изразито у књизи “Бели анђео над Србијом” – Ривел Ко,
Београд (2002.) такође, у већ поменутим књигама ''Даљинске
дирке”, четврти сет “Снови – тајне и загонети”, али и у књизи
''Разговори са тишином” у сету “Гласне тишине”.
Можда ће софистициранији (ко зна српску реч за ово нека
је користи) читаоци овога есеја сматрати да редослед навођења
књига делује неуредно, разбацано, није хронолошки. Али овај
есејиста није ни имао намеру да о до сада званично публикованом
опусу књига Јелице Шаула дâ своје виђење тога опуса на штуро и
чисто “књишки” сувопарно стручан начин.
Поезија Јелице Шауле је чиста привилегија која се чита срцем
и душом, ако тога двога има у читаоцу. Тако се душом и срцем
писао и овај есеј. Ономе читаоцу који је из овога есеја бар донекле
разумео суштину књижевног опуса Јелице Шауле ево једна топла
препорука: доћи до њених књига, упити садржај без остатка! И
тако нахранити/прожети себе свељубављу и човекољубљем.
Исцељујуће је. Веома.