У сусрет Савиндану

Када је млади Растко, син великог жупана Немање, одлучио да по-
бегне у Свету Гору, то је био почетни, али и највећи догађај његовог живота, алфа и омега његове светости. Када је Сава са пирга мана-стира светог Пантелејмона бацио своје световно одело и одсечене
власи, са узвиком ”Сава је моје име!“ – везао се чвор нове српске историје, која ће трајати све до сеобе Србаља. Ту је почетак, тајна и
кључ долазеће светосавске епохе. Растковим привољењем Царству небеском одсликала се Христова победа – над кушачем у пустињи, да би се касније пројицирала на историју српског народа.

Тај светосавски пут у Царство небеско води преко смирености,
потпуног самозаборава и самоодрицања. Следствено Господу, ко-
ји је за нас све људе доживео највеће понижење, ”кенозис“, примив-ши човечанску природу и судбину да буде мучен, пљуван, исмејан, вређан и, најзад, као разбојник распет на крсту. Зато је свако одри-
цање у име Христа, у ствари, само подражавање Христа. Савин под-
виг је био изузетан по томе што се он у најпотпунијем и најствар-нијем смислу одрекао ”царства земаљскога“. Као мезимац Нема-њин, он је био већ предодређен да преузме власт у Србији после свог оца, те је имао све што се на овоме свету може пожелети. Он-
оме коме је било природно да влада, јер је од детињства само на то
припреман, власт, моћ и слава овога света нису значили ништа наспрам блага на небу. На то позива и оца својега: ”А тебе молим, господине мој и оче, ако желиш видети мене, чедо своје љубимо, у овом пролазном веку, остави земаљско царство, и дођи овамо у свето прибежиште Пресвете Богородице, у Свету Гору… и да створимо вољу Божију, и извршимо Његове заповести, као што рече Господ, да Тражимо право Царства небескога и правде Њего-ве, а остало ће нам се све само придодати“ (Мат. 6,33). Доментијан, који је извесно био Савин ученик, а вероватно и пратилац на мно-
гим путовањима, највише се одушевљава Савом, за кога каже: ”Зе-маљско оставивши и прилепивши се сав ка небесним… на земљи живећи претпостави љубав Божију више од свега свога живота…јер овај свети не поживе себи на земљи ни један дан, но цео живот свој овога света посла ка небесном животу, који и нађе ходећи још и жив у телу… И Бог свети праведни и истинити дарова му, за зе-маљско царство своје, Небеско царство.“

”Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“

Гуслар који је испевао ове стихове ”јачим од смрти“ без сумње је морао бити упознат са нашом хијерографском књижевношћу или је поникао и васпитан на њеним примерима.

Косовски завет је наставак светосавског завета.

”Поживе по подобију древних првих Светих отаца“

Свети Сава је живео испосничким и подвижничким животом.
”Поживе по подобију древних првих Светих отаца“, каже Доменти-
јан, а Теодосије придодаје: ”Како је говорио, тако је и творио“. Да-
ље Доментијан сведочи: ”Свагда је јео сух хлеб, и тога помало, и пио је воду у мери, и непрестано жеднећи; вина и масла помало кушаше.“ По Карејском типику, који је он сам саставио, важи пра-вило: ” … у свих пет дана (понедељак – петак) једанпут једи“. Телесно је Сава био тако ослабио по речима Теодосијевим: ”Нестаде у њему сваке масти. Уз то се мрзнуо од зиме, и само худа власена хаљина беше му довољна; и увек бос ходећи доби тако очврслу кожу да се није бојао убоја.“

О Сави као молитвенику хагиографи Доментијан и Теодосије кажу: ”У све часове дневне и ноћне непрестано се мољаше Богу, а
у недељне ноћи никад не затвараше очи своје на сан док се дан не
озареваше… Ноћу имађаше у молитвама многа обноћна стајања,
да се мислило да је болестан или да му је тело некако од меди а ожи-
вљено, а легање доле и мноштво клањања којима умтрвљаваше пут, ко ће испричати.“ Са хришћанске тачке гледишта, аскетизам
као такав не води обавезно спасењу, али је одлично средство спа-сења и пут светости духа и тела.

Свети Сава започиње светосавски завет утемељивши Српски
дом на испосници: на чврстом камену вере, покајања и Боговиђења, на Богочовеку Исусу Христу. Основи отачаства српског су, светим
Савом, занавек светогорски, исихастички, таворски и царско-небески.

”Приближи се Богу да би и Он пришао к теби. Слушај Бога да
би и Он услишио тебе и био ти Путеводитељ. Потпуно се посве-ћуј Богу да би се Бог за тебе борио“, тако каже Стефан Фиваидски
у Аскетским словима. Тако је свети Сава на Светој Гори прошао сву
подвижничко-благодатну пуноту, од почетног послушника и врлинског практичара до усамљеног анахоретског молчалника, созерцатеља духовног живота. На тај начин дошао је кроз испос-ништво ”оштрим оком мисленим“ до најсрећнијих мисли за своје сународнике у духовном вођењу у љубави и служењу. Када је отачаство било на рубу пропасти због свађе међу браћом Вуканом и Стефаном, свети Сава креће из Свете Горе, где је ”спасавао душу своју“, да ”измири браћу своју и да спасава душу свога народа“. До-
носи непроцењиво благо – мошти оца њиховог, светог Симеона,
над којима чудесно помири браћу своју. Као што је Мојсије сишао са Свете горе синајске доневши Божији закон међу људе, тако но-
ви српски и Божији Мојсије, свети Сава, силазећи са Свете Горе атонске у своје отачаство преноси му речи Господње, а потом ре-
чи народне Господу, рађајући Србе у Богу као духовни отац наш и равноапостолни крститељ српског народа.

Аутокефалија, Законоправило, Жички сабор

Добивши законито од васељенског патријарха и никејског цара аутокефалију за Српску цркву, свети Сава се постарао да кроз са-
мосталну цркву и самосталну државу роди читав један народ у
Христу. Дошавши из Никеје преко Свете Горе у Солун, свети Са-
ва тамо као Пастир и Отац цркве остаде ”колико хтеде и књиге многе преписа, законске и о правилима вере, које потребоваше његова Саборна Црква“, каже хагиограф Доментијан.

Он је сачинио главни оквир будућег светосавског ”Законопра-вила“, црквено-правног и српског Синодика православља као те-
меља српске црквено-државне самобитности, која је у потпуном
континуитету са васељенским православљем. Крмчија или Зако-
ноправило (чију суштину чине делови из Јустинијановог кодекса,
градски закон из деветог века и византијске хрисовуље као и црквеноправни списи: одлуке васељенских и помесних сабора, те правила црквених отаца), представља заветну синтезу православља и Римског права, црквеног поретка и државног поретка, аскетике и политике, а у сасвим јасној светосавској хијерархији – најпре Бог
па онда човек, најпре Царство Божије па царство земаљско.

Великим жичким црквенонародним сабором 22. маја 1221. го-дине, у ”Дому Спасовом“, у присуству епископа, игумана, црквених служилаца, великаша и племића српских и самога самодрж-
ца Стефана, који је и сазвао сабор, утемељен је и заокружен све-
тосавски завет.

Првог дана сабора, на Спасовдан, одслуживши литургију на ко-
јој је крунисао и миропомазао свога брата Стефана – ”прогласивши га самодржавним краљем српским у Богу“, свети Сава се обра-тио словом које изражава његову жртву и очинско-пастирску бри-
гу за свој род: ”Вас ради, саплеменика ми, свету и слатку ми пустињу
оставих… ради ваших душа и душу своју омрзнух… и саосећајући
са вама, вашега ради спасења и своје спасење презрех“ (Теодосије).

Другог дана, а на Светог цара Константина, оснивача Ромејског царства, чиме се жели, највероватније, нагласити континуитет жи-
чког црквенонародног сабора и црквено-државне самобитности са Ромејским царством, односно Византијом, свети Сава је изго-ворио ”Поуке о истинској вери и обличењу јеретика“. Са круни-саним краљем и читавим сабором на литургији је исповедио ”Вје-рују“, ”следујући у свему апостолским предањима и учењу Светих отаца. Тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сву злу јерес њихову проклињемо“ (Теодосије). Нарочито се ово односило на богумиле (Латине).

Трећег дана је свети Сава довршио своје слово о правој вери и правом животу. Уосталом, светосавски, као и косовски и српски завет, ревнују послушности божанским догматима и православном отачком предању.