Облик и значење у роману
“Кад су цветале тикве”
Драгослава Михаиловића

“У уметности постоји само форма
која је проживљена и обрађена изнутра”
Жан Русе

Објавивши прве књиге крајем шездесетих година прошлог века
(“Фреде, лаку ноћ”, 1967, “Кад су цветале тикве”, 1968), Драгослав
Михаиловић је наишао на врло леп пријем и код читалаца и код
критике. А то може да значи само – да се овај писац појавио у тре-
нутку кад као да се чекало на њега. Приповетке и романи са те-
матиком везаном за Други светски рат као да више нису привлачили
већу пажњу, па је и писац најприврженији овој тематици, Михаило
Лалић, почео да се припрема за писање романа из циклуса који
започиње “Ратном срећом”, док су, опет, представници различитих
струја модерног прозног израза, на једној страни, упловили у неку
врсту херметичности, а, на другој страни, у понављање онога што
је авангарда између два рата већ увела као књижевни експеримент.
Отуда је појава писца који и сам доноси врло велике и важне но-
вине, превасходно у техници приповедања, али који, ни по коју
цену, не жели да злоставља читаоца, који, уз све то, настоји да
подлогу за трагичко виђење људске судбине пронађе у сфери сва-
кодневног живота света социјално/културне периферије. А кад је
Михаиловић почео да објављује књиге своје документарне про-
зе под насловом “Голи оток”, његове приповетке и романи су
добили додатну везу са оним облицима људске егзистенције који
су, на једној страни, сведочанство о патњи и страдању, а, на дру-
гој страни, су били указивање на то да књижевност и данас има
обавезу да се окрене оној сфери људских искустава у којој се о-
гледа ужасна стварност једног доба. А то може да значи само јед-
но – Драгослав Михаиловић је писац који нас је подсетио на то
да је књижевност уметност која, упркос високом артизму којег се
он никако не одриче, настоји да осветљава оне области људског
живота из којих се испреда оно што је дубоко трагичко, оно што
је сведочанство о паду и поразу. О томе сведоче, свако на свој
начин, сва дела Драгослава Михаиловића, али, чини се, посебно
упечатљиво роман “Кад су цветале тикве”.
Роман “Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића спада
у она прозна дела која нас, после читања, доводе у парадоксалан
положај. С једне стране, знамо да смо, све време, у рукама држали
роман, а после читања нас, с друге стране, дуго обузима дубока
меланхолија, као да смо, заправо, читали неко лирско дело као што
је, примера ради, “Ламент над Београдом” Милоша Црњанског, још
једно од великих дела српске књижевности у којима се “понорна
туга” емигрантског живота појављује као сама тематска или боље
рећи семантичка основа, као раван са које нам се објављује једна
дубоко песимистичка визија људске судбине постављене наспрам
онога што пролазност не може да захвати. Како је један овакав
парадокс уопште могућ? И шта га то од књижевних својстава Ми-
хаиловићевог романа омогућава? И на који начин? Ако знамо да
је “Ламент над Београдом” песничка творевина у најужем смислу,
ако је он, другим речима, дуга песма или поема која има врло сло-
жену организацију (два тематска тока, два типа строфа са изра-
зито опонираном интонацијом и са том интонацијом врло бриж-
љиво усклађеним семантичким слојевима), онда нема сумње да и
роман Драгослава Михаиловића мора имати барем нека лирска
својства, да мора, и са морфолошког и са тематског аспекта по-
сматрано, спадати у тзв. лирске романе, о којима се у науци о књи-
жевности већ поодавно говори. А за лирске романе је Ралф Фрид-
ман рекао да им је положај такође “парадоксалан”, пошто се рома-
ни обично “повезују са приповедањем” и пошто у њима читалац
тражи ликове “с којима се може идентификовати, радњу у којој
би се могао ангажовати, или идеје и моралне дилеме које ће се
на његове очи драматизовати” (Фридман, 1968, 491). И кад баци
поглед на Михаиловићев роман, читалац у њему налази све ове
елементе. Ту је и приповедање и ликови са којима се читалац
идентификује, радња која га снажно заокупља а ту су и идеје и
моралне дилеме које се, идући од почетка ка крају приче, врло
видљиво драматизују.
А сам Ралф Фридман каже да “лирска поезија значи изражавање
осећања или тема у сликама или музички” и да роман који се може
означити као лирски “скреће читаочеву пажњу са људи и догађаја
на форму. Уобичајени драматски ток догађаја у роману постаје
ткање слика, а личности се појављују као personae за себе. Лирски
роман, дакле, није суштински дефинисан поетским стилом или
нападном прозом. Сваки роман се може винути до таквих језич-
ких висина или садржати делове који сабијају свет у слике. Пре
би се могло рећи да је лирски роман јединствени облик који тран-
сцендира каузални и темпорални ток казивања у оквиру романа.
То је хибридни жанр који употребљава роман да би се приближио
функцији лирске песме” (Фридман, 1968, 491). А хибридни жанрови
се јављају још у књижевности романтизма и до њих непосредно
доводи доминација лирике, односно уверење Аугуста Вилхелма
Шлегела да је поезија “нека врста заједничког средишта свих
уметности, у које се оне враћају и из којег поново излазе” (Шлегел,
1967, 85). А последица доминације лирике је, између осталог, и
по-јава лирског романа до које је и дошло најпре у књижевности
романтизма. Ако су хибридни жанрови у романтизму били још
далеко од оног облика који ће добити у време авангарде (тада се
јављају и дела као што су “Људи говоре” Растка Петровића, за које
Марко Ристић каже: “то дело које је роман или новела, повест или
дијалог, односно дијалогисани одломак једног транспонираног
путописа, а можда пре свега једна поема” (Ристић,1977, 206 )), онда
су они били само наговештај једног данас врло раширеног облика.
Кад са ових општих питања поглед усмеримо на сам књижевни
текст о коме је реч, кад, другим речима, погледамо оно на шта
нам као на посебно важну одлику лирског романа указује Ралф
Фридман, а то је форма Михаиловићевог романа, видимо да је реч
о кратком роману који је исприповедан у првом лицу, у питању
је тзв. ретроспективно приповедање, у питању је прича која је, и
пре но што почне, подвргнута тумачењу. А то тумачење је уистину
необично, пошто је, као мото романа, узето из дела које припада
старој српској књижевности (у питању је Данилов ученик, односно
реч је о XIII – XIV веку): “Ево, лишени славе своје, у понижењу
ве-ликом стојимо, вођени силом куда нећемо”. А појава овог
фрагмен-та у Михаиловићевом роману показује да постоје два
приповедача – Љуба Сретеновић, Љуба Врапче који нам предочава
своју жи-вотну причу и имплицитни приповедач који се видљиво
оглашава само кроз избор овог фрагмента из дела Даниловог
ученика. А пошто је у том фрагменту из дела Даниловог ученика
изложена особена визија људске судбине која се суштински
обликује мимо сваког облика иманенције (човек иде не тамо где
хоће већ тамо где мора) и пошто иманенцију људске судбине не
само што укида сила већ та иста сила човеку одузима сваки облик
достојанства (намећући му, у исто време, велико понижење), нема
сумње да овај цитат из дела Даниловог ученика репрезентује ону
тачку гледишта коју читалац непосредно не види али њено дејство
осећа све време и која, суштински гледано, обликује онај дубоко
меланхолични утисак с којим читалац склапа корице. Другим ре-
чима, тај крипто-приповедач је ту да нам да интерпретацију при-
че са којом се срећемо у роману “Кад су цветале тикве”, он треба
да нам омогући да главног јунака видимо као човека који је “ли-
шен славе своје” и који “у понижењу великом стоји” и уз све то је
“вођен силом куда неће”. Очито је да нам овај приповедач омогу-
ћава да видимо још нешто – димензију универзалног у искуству
Михаиловићевог јунака, што значи да се, у својим најдубљим
семантичким слојевима, роман “Кад су цветале тикве”, пројектује
на једну широко засновану цитатну подлогу коју образују све
оне визије људске судбине које подразумевају идеју понављања,
враћања онога што је у пређашњим временима већ било. А основни
извор оваквог виђења људске судбине је мит и то је разлог што
читалац, док чита роман, све време осећа сложеност семантичке
перспективе коју не може да обликује сам Љуба Сретеновић.
Има ли тај типолошки тако одређени Михаиловићев припо-
ведач још неки облик у српској књижевности? И ако га има, кад
се он објавио? Чини се да за таквим типом приповедача не треба
трагати ни дуго ни упорно. Срећемо га на самом почетку Андри-
ћевог кратког романа “Проклета авлија”. Мада није ни на који начин
ближе одређен нити подробније уведен у само приповедање, пошто
се и он јавља само на предњем оквиру приче, где му је задатак на
направи разлику између онога што допире до њега из собе у којој
се пописује алат заостао после фра Петрове смрти и фра Петрових
прича о два месеца проведена у стамболском истражном затвору
(а о њима је фра Петар “причао више и лепше него о свему осталом”)
и да тако у читаочев видокруг уведе тему приче као онога што
једино остаје иза човека као средство којим се може протумачити
и судбина тог човека и судбине свих људи са којима се он сусретао.
О том младићу читалац само сазнаје да гледа фра Петров гроб у
снегу и да, одупирући се баналности онога што чује из суседне
просторије, “мисли на његова причања”. А младић поред прозора
нам каже да је фра Петар причао “на прекиде, у одломцима, како
може да прича тешко болестан човек који се труди да сабеседнику
не покаже ни своје физичке болове ни своју честу мисао на блиску
смрт. Ти одломци се нису настављали тачно и редовно један на
другом. Често би, настављајући причање, понављао оно што је
једном већ рекао, а често би опет отишао напред, прескочивши
добар део времена. Причао је као човек за ког време више нема
значења и који стога ни у туђем животу не придаје времену ни ре-
довном току времена неку важност. Његова прича могла је да се
прекида, наставља, понавља, да казује ствари унапред, да се враћа
уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и шири, без
обзира на место, време и стварни, стварно и заувек утврђени ток
догађаја”. Описујући фра Петров начин приповедања, младић
поред прозора, као имплицитни приповедач, не жели само да
укаже на егзистенцијални контекст у коме се то приповедање
одиграва, он нам много више скреће пажњу на своју улогу, на
чињеницу да је он могао бити тај који је дао онај поредак фра
Петровим причама који срећемо у Андрићевом роману. А то значи
да Андрић на почетку свог романа користи могућност да укаже на
разлику између усменог приповедања и оног приповедања које
добија фиксирани облик, постаје писани текст, прича која је у
себе упила приповедне конвенције. Само што су те конвенције у
младићевом опису добиле сасвим сумарне ознаке.
А кад бацимо поглед на начин приповедања у роману “Кад
су цветале тикве”, јасно видимо да је реч о приповедању у
првом лицу, приповедању у коме је књижевни језик замењен
говором који је и социјално (Душановац, периферија Београда)
и профе-сионално (боксер, металски радник) и егзистенцијално-
психолош-ки (маргиналац, емигрант) сасвим прецизно одређен.
Ако пређемо на терминологију Жана Русеа, моћи ћемо да кажемо
како Драго-слав Михаиловић у свом роману користи онај
облик “персоналне приповести” који одликује то што се појављује
“приповедач који је поново укључен као личност у исто је време
носилац погледа и носилац говора: он ће говорити о себи онако
како себе види и о свету онако како га види. Може се сматрати
вероватним да прво лице, боље него било који други инструмент,
дочарава присуство и ограничавајуће дејство фокализоване тачке
гледишта, пошто укључује у текст извор нарације (Русе, 1995, 37).
А начин на који приповеда Љуба Сретеновић је, барем у кључним