Триптих о вечитом нестајању

“Наше време претпоставља излазак из Игре, презир према систе-
мима вредности овог света. На првом месту негативне индиви-
дуалности. Сви смо ми неупоредиво безначајнији него што и у
најсмелијим сновима можемо сањати.”
С. Басара, “На ивици”

Епоха еволуције литературе, помпезно најављивана кроз читав
ХХ век, окончала се у епохи пост-теорије. То је концепт и стање
духа према коме се треба посебно одредити. Али тек онда када
се појаве дела која на прави начин могу да дефинишу то стање,
када се појави литература која ће посведочити наше слутње.
Савремена српска књижевност је синтагма проблематичног
семантичног утемељења. Да ли је, обухватајући другу половину
двадесетог века, ствари и појмове учинила јаснијим и опортунијим,
или је управо, својом окошталошћу и искључивошћу у односу
на “велике теме”, створила погодно тле са бунтовну поетику тзв.
“српске постмодерне” која се јавља осамдесетих година око часо-
писа: Видици и Књижевна реч. И, ако су можда неки од корифеја
те генерације сматрали да се може нешто иновирати у оквирима
постојећег, добрано потрошеног концепта “постреволуционарне”
тематике књижевног дела, Светислав Басара је са збирком прича;
Приче у нестајању, унео у књижевност сасвим нови и другачији
дух, призвавши другачијег читаоца, сабеседника и тумача. Теме
књижевног дела су протеране у дубину пишчеве личности, у
поунутарњем и субјективан свет, а интелектуалци који су остали
доследни етици, успевши да надиђу владајућа и пожељна леви-
чарска метанисања, постали су прави читаоци и поклоници
прозе Светислава Басаре. Намерно истичем Басару и његове ар-
хетипске читаоце, у односу на читаоце с краја двадесетог века,
јер је најуспелија комуникација, интертекстуалне и духовне везе,
ишле су кроз баштину узвишених европских духова: Берђајева,
Шпенглера, Генона, Шестова, Ортегу и Гасета, Сиорана, Бекета…
Проза апокалиптичног регистра, литература која испитује гра-
нице смисла испитујући границе језика и синтаксе, везе струк-
туре и симбола, парадигма заснована на стратегији игре, сатире,
ироније, рециклаже, суштински је веома блиска мисли Михаила
Епштајна у делу Труд рада: “Када је изнад судбине, човек постаје
Бог, за кога унаоколо нема ничег другог, што је у стању да поста-
не дешавање, да се споља зарије у биће свеобухватног Субјекта.
Али, уколико човек остаје човек, има судбину: у стању је да чини