Триптих о вечитом нестајању

сима и трговини, и мењању духовног за материјално.
Стварност идеолошког система, честа позадина дешавања
Басариних прича, препуна идеологема, као што су: архива,
музеј енциклопедија, окружни комитет, самопослуга као
храм…, не могу се оптужити за лаж или непостојаност унутар
могућег рационалног контекста – она ствараонај исти свет који
описује. Оне не одржавају стварност, оне је стварају, јер није
остало ништа од стварности осим идеологије и ништа од етике
која није ругање тој и таквој стварности, односно себи, писцу
или књижевном јунаку, свеједно. Због тога се и сам Басара већ
од почетка своје књижевне каријере труди да демистификује
методологију стварања књижевних текстова, књижевних
јунака, прозни поступак је у истој равни са аутобиографским,
фикција подударна стварности, снови јави. Десакрализовано
је поље емоција и сексуалности, демистификована политичка
моћ. У причама Светислава Басаре свет се у исто време разара и
поново васпоставља.
“Живот који не скрива неку велику лудост нема никакве
вредности”, речи су древног филозофа, али како наћи лудост
ако смо ми део ње? Басарине приче су управо део али и перспек-
тива такве лудости.

У овој збирци имагинарних истраживања ја сам Борхес који
верује у Бога.
С. Басара, Феномени

Ако књижевност одустане од Апсолута или ако га уведе у те-
матско мотивски провизоријум, бескрајно мноштво варијација
и обезличавања, она почиње да се срозава доводећи саму себе
на ниво петпарачке литературе, која више није занимљива
ни конзуметима такве литратуре јер собом, као симулакрум
истине, носи параинтелктуалне фразе које, по правилу захтев-
ности, пројекција и очекивања, одбијају од таквих књига чак и
конзументе петпарачке литературе. Онај који тражи суштину не
налази је, а онај сличан писцу обично је сит сличне илузије. Они
који су сахрањивали Бога, прилично дубоко су закопали сами
себе. Манихејске или псеудоинтелектуалне тлапње о врховним
идеалистичким идеалима су најбољи начин да се створи поме-
рена теологија новог доба: књижевност која служи популарним
друштвеним и парауметничким кретањима – потонули дух.
Такав дух је полазиште Басариног сарказма али и почетак његовог
проповедништва. Јер, како и сам тврди; “Места распињања иску-
шеника и духовника нису више пустиње него градови”. Самопо-
слуге су храмови тоталитарних друштава, јер су празне као душа
без Апсолута. У том правцу иде Басарина књижевна теологија,
јер ако храмови не сведоче постојање вере, онда нема разлога да
књижевност не посведочи постојање Бога, зар не?