Триптих о вечитом нестајању

поступке и доспева у дешавања, а у најдубљим чиновима само-
свести – да докучи повезаност једних и других.” Повратак таквој
судбини пратио је (и прати) Светислав Басара у онеобичавањима
живота и дешавањима у својим причама. Поготову у оним (а
таквих је доста) у којима аутобиографско постаје књижевно и ин-
телектуално место дешавања радње, и стварања нових изворни-
ка (бе)смисла постојања, унутар куртолошког и идеолошког кода
савремене цивилизације.

Ма колико се заваравао да пишем због овога или онога, пишем
само да бих заборавио самог себе.
С. Басара, “Приче у нестајању”

Без обзира на неизбрисив траг у савременом српском роману,
Басара је писац прича – фрагмената света и његовог примордија-
арности, поново склапа у нову мисао. Почетна премиса почива у
незаобилазној чињеници да су се све велике приче распале, на-
ционални и историјски мотиви су одавно структурални део реци-
клиране драме постојања, Бог је напустио свет јер су му дојадиле
људске глупости и фалсификатори његовог постојања. Нестала су
онтолошка упоришта постојања, све је доведено у питање – наука је
лишена истине а живот садржаја. На тој премиси расте литерату-
ра која се обрушава на елементарну логику, говорећи савременом
човеку да су митологеме о хиљадугодишњем царству потрошене и
да за њега нема наде јер се прихватио логике а не вере.
Али наспрам посрнуле онотогије живота јавља се параонто-
лошки образац који је често окосница Басариних прича, делећи
се на наративну и антрополошку онтологију, разарајући струк-
туру илузије и идеологије. Због тога “нестварност” Басариних
прича много више говори о структури смисла и наше стварно-
сти, од реалистичке и публицистичке репортаже о животу на
крају двадесетог и почетку двадесетпрвог века. Често понављана
теза о бескрајним архивама и систематизацији знања, које више
не говори ништа о координатама наших живота, напротив, о
историји у којој нема истинских победника нити истинских гу-
битника, релативизација свега што је коначни суд цивилизације,
ствара од Басариних прича путописе кроз посувраћену ствар-
ност, земље у којима је фикција једина реалност, кроз концен-
трациони логор у који се претворила читава планета, конфор-
ну тиранију и сублимни терор – образину извикане “узвишене
људске слободе”. Да није Басара од поменутих елемената напра-
вио јединствени књижевни амалгам, овдашња књижевност би
неминовно потонула у баналност. Али не треба заборавити и
књижевнике јунаке; оне који се самоукидају и нестају у плими
бесмисла али и оне друге (и чешће) који се плаше слободе, лутају
отуђеним урбаним пустопољинама, тражећи трагове сопстве-
ног постојања, гајећи свој бунт, страхове и склоност компроми-