Прича о настанку песме

Живот Стевана Раичковића свијен је око поезије. Без ње, и без
приче о поезији – његов живот не би се ни могао разумети. При
том не мислим само на чињеницу да му је поезија била живот-
ни позив, него и на начин како јој је приступао. Не само да је у
писању песама пазио на сваки детаљ (што се у том послу подраз-
умева), него је и у писању и у говорењу о поезији, па и у аутобио-
графским или пригодним исказима веома пазио да не наруши,
непромишљеним речима, сувишним детаљима и неопрезним
пикантеријама, слику поезије, па ни слику о себи као песнику.
То се лепо може видети и у књизи Један могући живот. Она је
номинално књига разговора између нас двојице, али је у ствари
песников монолог, поред мене као кочничара, јер Раичковић
није ни хтео ни могао да икоме препусти улогу возача у причи
о властитом животу и раду. Узалуд сам настојао да га наведем
на “детаље и пикантерије” – занимљиве за историју одређених
периода, а и за читаоце аутобиографија – он се држао своје идеје.
И био је у праву. Сад, кад је та књига једна коначна аутобиограф-
ска прича, види се да је Раичковић испричао свакодневну драму
песничког живота и рада изнад које трепери дух, а неко склон
патетици рекао би – и узвишеност поезије.

С друге стране, међутим, види се да Раичковић није волео
патетику у причи о поезији и песницима. Његов исказ није
жовијалан, нити опчињава реториком, чак би се на први поглед
рекло да је помало сувопаран, али кад се боље погледа види се
да је то, на Раичковићев начин изговорена, веома прецизна и
искрена прича. У том смислу, драгоцено је што је у њој први пут
објављено неколико готово баналних детаља и пикантерија о
околностима настанка неких песама. Зар то није, у најмању руку,
неопрезно унижавање слике о поезији с обзиром на претходно
описану промишљеност? Таква неопрезност може се и омаћи,
случајно, али не и Раичковићу. Он тиме само показује колико је
и како је поезија повезана са животом и, парадоксално, уздиже
песму о којој говори а поезију, без празне патетеике, слави.
Овде ћу се бавити причом о настанку сонета На септембарској
плажи у Херцегновом 1991. године, не само због града у којем се
овај скуп одржава.

Не знам да ли да стојим?
Не знам да ли да бежим?
(Ја се помало бојим
На овом песку где лежим.)

Као у зеву ала
Ја чекам да се сврши
И ово што не поче.