Прича о настанку песме

ових бизарних околности не би било ни овог сонета”, исповеда
се Раичковић, па закључује: “Ето шта све може, понекад, да се
ишчепрка из самих темеља наше ‘узвишене’ поезије.“
Раичковић је овде имао право да стави ироничне наводнике
око придева узвишена, али да ипак погледамо какве је песничке
последице имао описани “хероизам” на плажи, изазван силом
маслиновог уља.
Катрени сонета састављени су од низа питања – да ли да
стојим? да ли да бежим? да кренем Богу? или окренем врагу? да
макнем некуд ногу или останем у свом трагу? – између којих је, у
заградама, уметнута изјава субјекта песме да се, он, помало боји
док лежи на песку. Тако је, у неколико кратких стихова (читава
песма састављена је од седмераца, осим једног осмерца – њихов
ритам већ одаје растрзаност, немир), назначена атмосфера не-
извесности и стрепње чији облак није висио, поменуте године,
само над септембарском плажом у Херцег Новом.
Други катрен, међутим, води песму у неочекивану дубину и,
чак, повезује је, на неприметан начин, са нашом епском поезијом.
Пети и шести стих изводе на сцену драматичну људску дилему
граничних ситуација човека и друштва: Бог или враг? Опис
настанка песме помаже да видимо где је враг (“паклени кон-
гломерат“), а тиме се видик окреће на епску поезију и косовско
опредељење између царства небеског и царства земаљског. У
осмом стиху дат је други део питања “Да макнем некуд ногу / Ил
стојим у свом трагу?” (подвукао М. М.). На први поглед чини се да
је глагол стајати употребљен, у овом облику, да би одржао ритам
и задати метар. Али, пошто је песник, у четвртом стиху, већ ко-
ристио осмерац, могао је да га узме и овде и да лепо напише: “Ил
останем у свом трагу?”. Такво решење је логичније и са стано-
вишта конструкције реченице. А могао је, уосталом, да се нађе и
неки други, можда необичнији и занимљивији двосложни глагол.
Међутим, облик трајног глагола стојим упућује на неминовност,
али и чврстину која је на трагу епског стиха “на страшну мјесту
постајати”. Останем је сувише течно и лако, стојим повећава дра-
матичност и, како видимо, вишезначност песме.
У терцинама нема питања, нема ни одговора, мада се одговор
подразумева у контексту читавог исказа: сам на пустом жалу, “са
главом која стрши”, субјекат песме чека да се сврши “и ово што
не поче”. Драмска напетост, разапета између одсечних питања и
одговора којих нема, човек између јасних а невидљивих епских
дилема и нејасне а видљиве властите беспомоћности – у песми
се поставља на начин класичних музичких композиција: ако у
катренима крешендо питања креће ка климаксу, који је достиг-
нут у првој терцини, онда је друга терцина враћање у основни
тоналитет, уз разрешење и мрачно смирење.

Још један детаљ. У једанаестом стиху појављује се глагол лоче.
У први мах, његова појава изгледа непримерена: нападан је, као
да искаче из зглоба песме. Можда је ту из техничких разлога,