30.
Мирослав Максимовић

Прича о настанку песме

То је последњи написани сонет (1991) у низу сонета писаних
четири деценије, од 1951, када је написао први сонет (Букет), и
сакупљених у више пута допуњавањој књизи Камена успа-
ванка. Први је “написан” у београдској кафани, а последњи на
херцегновској плажи.
Раичковић је био везан за Херцег Нови, неколико деценија
је у њему сваке године проводио извесно време (купио је и стан
изнад Топле), до 1979. долазио је почетком јула а одлазио крајем
августа, а од тада, од смрти супруге Бојане, овде је боравио,
углавном, у септембру. Тако се затекао у Новом и у септембру
1991, у време када су у близини, на граници Црне Горе и Хрват-
ске, почињала војна дејства. Једног преподнева стајао је сам на
плажи (туристи су се давно разишли, деца су била по школама,
“а одрасли мештани, по обичају, нису се ни дотицали мора“) и
“зурио у недалеки гребен новљанско-игалског залива иза кога
се већ данима гомилала невидљива хрватска војска”. Тада је
изнад плаже “у громогласном бришућем лету прелетела група
југословенских војних авиона”. Све се догодило у магновењу,
из притајене тишине. “Имао сам осећај да ми је читав тај па-
клени конгломерат звукова пројурио кроз сâми мозак.” Затим
се све умирило, још притајенија тишина. Како даље наводи
Раичковић, у њему су “као некакав ехо покренут из свега овога,
који је потрајао, одзвањале речи”. Понављао их је гласно, што је
иначе чинио кад је сам. Биле су то речи које су се, без оловке и
хартије, окупљале у сонет На септембарској плажи…
У читавој причи, важан је један комични детаљ. Наиме, пре
наиласка авиона, Раичковић се “енормно” намазао маслиновим
уљем, углавном зато да би пре планираног повратка у Београд
сасвим испразнио бочицу са уљем. Тако намазан, беспомоћно
је стајао на опустелој плажи, за улазак у море у тој ситуацији
психолошки није био спреман, а због уља није се могао обући
и побећи са тог, како му се чинило, “брисаног простора”. (“Под
сунцем и под уљем, онако усправљен, и бљескав, имао сам у
својој уобразиљи представу да сам у читавом хоризонту био
можда једини оријентир, и мета.”) “Чини ми се, да није било

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ]

Слични текстови


Вук Петровић
“Шарени одсјај”
Гетеовог Фауста

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026