Прича о настанку песме

То је последњи написани сонет (1991) у низу сонета писаних
четири деценије, од 1951, када је написао први сонет (Букет), и
сакупљених у више пута допуњавањој књизи Камена успа-
ванка. Први је “написан” у београдској кафани, а последњи на
херцегновској плажи.
Раичковић је био везан за Херцег Нови, неколико деценија
је у њему сваке године проводио извесно време (купио је и стан
изнад Топле), до 1979. долазио је почетком јула а одлазио крајем
августа, а од тада, од смрти супруге Бојане, овде је боравио,
углавном, у септембру. Тако се затекао у Новом и у септембру
1991, у време када су у близини, на граници Црне Горе и Хрват-
ске, почињала војна дејства. Једног преподнева стајао је сам на
плажи (туристи су се давно разишли, деца су била по школама,
“а одрасли мештани, по обичају, нису се ни дотицали мора“) и
“зурио у недалеки гребен новљанско-игалског залива иза кога
се већ данима гомилала невидљива хрватска војска”. Тада је
изнад плаже “у громогласном бришућем лету прелетела група
југословенских војних авиона”. Све се догодило у магновењу,
из притајене тишине. “Имао сам осећај да ми је читав тај па-
клени конгломерат звукова пројурио кроз сâми мозак.” Затим
се све умирило, још притајенија тишина. Како даље наводи
Раичковић, у њему су “као некакав ехо покренут из свега овога,
који је потрајао, одзвањале речи”. Понављао их је гласно, што је
иначе чинио кад је сам. Биле су то речи које су се, без оловке и
хартије, окупљале у сонет На септембарској плажи…
У читавој причи, важан је један комични детаљ. Наиме, пре
наиласка авиона, Раичковић се “енормно” намазао маслиновим
уљем, углавном зато да би пре планираног повратка у Београд
сасвим испразнио бочицу са уљем. Тако намазан, беспомоћно
је стајао на опустелој плажи, за улазак у море у тој ситуацији
психолошки није био спреман, а због уља није се могао обући
и побећи са тог, како му се чинило, “брисаног простора”. (“Под
сунцем и под уљем, онако усправљен, и бљескав, имао сам у
својој уобразиљи представу да сам у читавом хоризонту био
можда једини оријентир, и мета.”) “Чини ми се, да није било