Путевима ратника и светитеља

Јун 2010

Нас шест Срба и један православни Кинез, Мен Бех Лам, крштен
као Кипријан, спуштамо се по лепом и сунчаном времену на аеро-
дром у Солуну, где нам се придружује и Владимир Сарић из Ваље-
ва. Чека нас унајмљени комби, којим управља наш земљак Славко,
који, како каже, живи и у Грчкој и у Канади.
Придружује нам се и доктор Жељко Цветановић, који ради у
Сoлуну као лекар опште праксе.
Он је најбољи познавалац града Солуна, а као Зоранов прија-
тељ жели да буде са нама и да нас проведе по Солуну до поласка
на Св. Гору.
Прва посета је Цркви св. Димитрија у Солуну. Како је велики и
величанствен тај храм! Одмах нас мисао води у оно доба када, по
Максимилијановом наређењу, његов војвода солунски, коме је цар
наредио да гони хришћане, и сам изјављује да је хришћанин. Бива
бачен у тамницу и касније избоден копљима. Али његово тело по-
стаје мироточиво и он остаје заувек у Солуну, где се његова за-
штита и помоћ много пута показала и још увек се показује.
У величанственој цркви показују нам где му је првобитно би-
ло положено тело и где је сада.
Клањамо се светитељу и молимо га за помоћ знајући колико је
поштован у целом хришћанском свету, а нарочито у његовом Солуну.
Од Цркве св. Димитрија идемо до Цркве св. Софије, која је зат-
ворена, па је само гледамо споља, а одатле идемо даље до Цркве св.
Григорија Паламе. Потом одлазимо на обалу мора, где се слика-
мо наспрам солунске куле. Друштво је постало весело. Ваде се фо-
тографски апарати из торби да се овековечи дружина из Лондона
(Милун, Зоран Пајић – водич, Ђорђе Керац, Немања Суботиновић,
Миљан Ждрале и наш популарни сапутник Кинез Кипријан).
Сунце пече, мирис морске воде делује пријатно, градска бука као
да се не осећа, јер ми постајемо бучнији од ње. Осећамо посебну
радост нашег заједништва и радујемо се свему што ћемо даље на
нашем поклоничком путу видети и доживети.

На српском гробљу Зејтинлик

Време је сунчано и пријатно. Благи ветрић нам милује лица, а ми
комбијем, који вози наш земљак Славко, идемо у посету српском
војничком гробљу у Солуну. Мене лично заокупља само једна ми-
сао. Да ли је могуће наћи мога деду Ивка, оца моје мајке, и његов
гроб, јер је погинуо са хиљадама других на Солунском фронту?
На гробље се улази на велику капију са две мање засвођене капије
са страна, на чијем врху пише ћирилицом: Српско војничко гробље.

Гробље је предивно уређено и добро одржавано. Чим уђете на
гробље дочекаће вас хиљаде крстова војнички поређаних обележја
оних храбрих помрлих, или палих за отаџбину, краља и слободу.
Сви су поређани под војнички и као да поздрављају посетиоце
који долазе да виде надгробне крстове тих јунака.
Они су пали да би смо ми живели. Да ли смо ми њихови потомци
данас тога свесни?
Широком алејом са капије гробља са леве и десне стране ог-
ромни кипариси постројени су као да чувају стражу код оних
који су пали.
Како се уђе у гробље, дивно озидана капела са костурницом
привлачи пажњу. Испред ње нас дочекује честити старина Ђорђе
Михајиловић, који се брине о овој капели и гробљу дочекујући
и испраћајући годинама посетиоце из Србије и других земаља.
Мршав је и сув као харинга, али дивно избријан и дотеран у вој-
ничком оделу са шајкачом на глави, још увек крепак као да се
нису на њега навалиле 82 године. Пореклом је из Боке Которске,
али рођен је у Грчкој. Наследио је оца Ђура, који је радио исти по-
сао пошто је наследио свога оца Саву и умро 1962.
Ђорђе нам каже да има само једну ћерку, а она има две ћерке и
већ жали што нема мушких потомака да га неследе, па да надгледају
и дочекују и испраћају поклонике на овој парцели вечнога мира.
На Kапели св. Архангела Михаила, испод мозаика, исписани су
стихови песника Војислава Илића Млађег. Ми бисмо да читамо,
али нам Ђорђе не дозвољава. Жели да нам он сам, у пози правога
глумца, одрецитује:

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба.
Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прош’о
И чији су борци дивљења достојни.
Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…

Испод ових уклесаних стихова стоји раширена српска застава, а
испред ње неколико положених венаца.
Дивимо се чика-Ђорђу и честитамо му, а он нам укратко све
објасни.
Каже да је спомен капела направљена 1928. године и да је мер-
мер и сваки камен донесен из Србије.
Одавде, из Солуна, који данас броји око милион ипо станов-
ника, започео је Солунски фронт и опорављени српски јунаци,
заједно са савезницима, кренули су да ослободе поробљену отаџ-
бину. Није потребно, вели Ђорђе, причати о њиховом јунаштву,
јер су опевани и описани у многим и многим књигама.
Каже да овде има око 21 хиљада гробова, српских, францу-
ских, енглеских, руских, италијанских и других, од којих највише
српских – око 8 хиљада. Додаје да је толико пало и француских
војника, али не треба заборавити да су се за њих борили и Алжир-
ци, Сенегалци и други. У капели лежи 6 хиљада српских бораца,
а на гробљу са крстовима 2 хиљаде. Овде су сахрањени, каже чика
Ђорђе, порeд мноштва војника, и 4 пуковника, 10 потпуковника
и 15 мајора.
Ми захваљујемо чика-Ђорђу и сликамо се са њим.
Позива нас да прођемо са друге стране костурнице – капеле
да би наставио своја казивања.
Изнад западних врата, кроз која се улази у капелу, урађен је
мозаик светога Ђорђа, испод кога су уклесани и следећи стихови
већ поменутог песника, а које нам чика Ђорђе опет рецитује:

Испред врата домовинских,
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
за јединство и слободу.
Њина дела славиће се
До последњих, судњих дана;
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу великана!

А затим и ови стихови:

Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду!
Благо и њима јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу.

Ево га чика Ђорђе, откључава врата капеле-костурнице и ми ула-
зимо у њу са страхом и побожношћу. Он пали светло и пушта ти-
хо музику чувене песме “Тамо далеко”. Улазимо задивљени лепо-
том капеле-костурнице. Доле на зиду насликана је фреска Хрис-
товог распећа, изнад које на своду пише: “Упокој Господи душе
усопших рабов твојих”. Изнад ове фреске је друга прелепа фреска
Христовог васкрсења. Око фресака у медаљонима у боји су ис-
писани учесници у биткама са Солунског фронта. Набројао сам
45 медаљона. Тако читамо: Дрински артиљеријски пук; Дринска
дивизија; 3.aрмија; Дунавска дивизија; 3. aрмија; Коњичка диви-
зија и тако даље.

На великом столу, који изгледа као престо, поређане су војни-
чке капе од Првог устанка до најновијих дана. Једна је војничка
капа на постољу на коме пише: “Мачков камен 1914-1994”. Испред
стола ловоров венац са српском тробојком на коме пише: “Славом
овенчаним прецима, председник републике Борис Тадић”. Има и
других венаца са стране.
Испред капа су војна обележја. Најупечатљивије је оно са крс-
том и четири С, затим једно на коме пише: Србија, Црна Гора, Ре-
публика Српска, Српска Крајина. На једном пише: “Војна поли-
ција”. Ту су раширене и мајице на којима пише: Косово је Србија;
Вукови са Дрине; С вером у Бога за краља и отаџбину и друге.
Изнад стола, а испод фресака, поређани су портрети краљев-
ских српских династија Карађорђевића и Петровића. Дакле, ту су
краљ Петар и краљ Никола. Затим портрети војсковођа од Првог
срспког устанка и из Првог светског рата. Ту је и портрет чувеног
борца Милунке Савић, која је примила сва могућа одликовања,
и српска и француска, као пример жене војника – јунака. Она је
српска Јованака Орлеанка. Рођена 1888. године у селу Копривни-
ца код Рашке. Обукавши мушко одело ратовала као добровољац
у Балканским и у Првом светском рату под именом Милун, док
није била рањена и док нису открили да није Милун већ Милунка.
Захваљујући разумевању војводе Радомира Путника, остала је да
ратује раме уз раме са мушкима. Била је најбољи бомбаш. За хра-
брост је одликована свим српским одликовањима и многим стра-
ним. Вероватно је једина жена у свету која је одликована фран-
цуским орденом ратног крста са златном палмом, руским орде-
ном св. Ђорђа, енглеским св. Михајла и многим другим. Гледам у
ту слику и мислим: како смо имали велике претке, а како данас по-
стајемо мало потомство великих предака.
Оно што је најинтересантије у овој крипти то су мермерни
сандучићи у зидовима са именима и посмртним остацима вој-
ника погинулих на фронту у Првом светском рату. Нисам ни са-
њао колико ћу бити срећан што сам данас овде дошао. Питам
чика-Ђорђа: “Чика Ђорђе, знам да је мој деда, мајчин отац Ивко
Рогић, погинуо на фронту. Да ли постоји могућност да се нешто
сазна о њему, или да ли је овде негде сахрањен?” “Чекајте мало”,
каже Ђорђе, “погледаћемо у регистрар и можда ћемо пронаћи”.
Отвара књигу и, гле чуда, налази име мога деде Ивка под бројем
256. Полазимо у један пролаз капеле и показује ми плочу на којој
пише: Ивко Рогић, Биоска.
Не могу да изразим своја осећања. Радујем се и плачем. Изгова-
рам молитву: “Со свајатими упокој и мога деду и све који дадоше
своје животе бранећи веру, краља и отаџбину”. Сликам дедину
плочу да покажем свима и свом његовом потомству које данас
још постоји. И сам се сликам поред његових остататака. Десно од
њега је плоча на којој пише “Редов: Милорад Мијатовић”; лево је
Милош Брадић, Равна Гора, доле испод дедине плоча на којој пи-
ше само: “Миљко Милошевић, четврти пук”, али нема одакле је.
Да сам дошао само да пронађем деду, довољно би се исплатио мој
пут, а шта ћемо још видети за следећих неколико дана… Док сам
се сликао поред дедине плоче, чула се музика: “У бој, у бој крените
јунаци сви, крен’те и не жал’те живот свој”. Ово је морало изазва-
ти сузу у мојим очима, а блажена туга и велики понос обухватили
су моје срце. Осетио сам се као да сам и ја данас освојио неку коту
у рату. Чудно је то осећање.
Ево, стиже још једна група поклоника. Ми излазимо из косту-
рнице да сликамо гробље са многим крстовима, а супруга чика-
Ђорђа, Фотина, седи за столом са разгледницама костурнице и
гробља и флашом ракије са чашама. Придружује нам се чика Ђор-
ђе да попијемо по мало ракије за покој наших јунака. Купујемо
разгледенице, поздрављамо се са њима, бацамо поглед по гробљу
и полазимо даље.
Седамо у комби који вози Славко кроз плодну равницу Маке-
доније, аутопутем према Кавали. Аутопут је нов и носи ознаку
A2 и E90 и води у правцу Турске. У 7 увече заустављамо се у мес-
ту Ставрос. Ту је залив Стериминко, преко кога се види Манастир
св. Лидије. После неколико минута одмора, по лепом и сунчаном
времену, настављамо пут према Какову, хиландарском имању ван
Свете Горе. Жеља нам је да ту поразговарамо са монахом Јованом,
који је стар 103 године. Уз брда и низ брда возимо вијугавим пу-
тевима оивиченим шумом са разноврсним дрвећем. Поред пута
стално наилазимо на мале капеле, где путници и пролазници на-
врате да упале свећу или кандило и да се помоле. Тако је то у овој
православној земљи. Пролазимо и кроз место Стагиру, где је ро-
ђен чувени филозоф Аристотел. Славко нам објашњава да су овде
дивне плаже, а и да је популаран подводни риболов. Успут нас
Славко пита да ли знамо зашто Срби не дају за кризу ни пет пара.
Ми кажемо да не знамо, а Славко одговара: “Па, зато што немају
ни пет пара.” Ми се насмејасмо и продужисмо пут, а Славко нам
поново рече да је од Солуна до Уранополиса око 150 километара.