Путевима ратника и светитеља

Гледајући у ове лобање питамо се: “Ко беше цар, ко војник, а ко
слуга?” Без обзира шта су раније у свету били, дошли су овде и
посветили се Господу чувајући светињу хиландарску и узносећи
молитве Богу за спас својих душа, а и народа у Србији и целом
свету. Благо народу који има овакве светиње као што је Хиландар
и монахе који се непрестано моле.
Враћамо се ка манстиру са стварима чекајући аутобус који ће
доћи да нас повезе на другу страну, према малом пристаништу
Јованици, које смо раније већ помињали. Неко ми показа на улазу,
на манстирској капији, фреску Богородице, која се једва види
испод скела за оправку, и рекоше да је баш све око ње изгорело
у пожару, само је она остала недотакнута. Снимамо фреску и од-
лазим да се понова поздравим са оцем Симеоном, који ми даје св.
хиландарску водицу да понесем за Лондон, као и списак монаха у
овој 2010. години. Богу хвала, много их је више сада у манастиру
него када сам био 1982. Године. Дакле, имена хиландарских мона-
ха су ова:
Игуман: Методије; jеромонаси: Стефан, Кирил, Јустин, Серафим,
Амвросије, Марко, Исаија; jерођакони: Арсеније, Доситеј; монаси:
Василије, Сава, Јефрем, Јован, Никодим, Јосиф, Макарије, Ника-
нор, Данило, Варнава, Георгије, Лазар, Павле, Ромило, Митрофан,
Григорије, Милутин, Силуан, Зосима, Симон, Иларион, Дамаскин,
Симеон, Пајсије, Теодор, Доментијан, Андреја, Теодосије; иску-
шеници: Милан, Милорад, Огњен, Данило, Борко, Братислав, Ми-
лан и Слободан.
Захваљујем оцу Симеону на списку монаха, а потом журим у
књижару да се поздравим са оцем Митрофаном дарујући му јед-
ну своју књигу, као и чланке о новом игуману Методију из По-
литике и други чланак о оцу Јовану из Вести.
Стиже аутобус, ми убацујемо своје торбе и улазимо у њега оп-
раштајући се од нашег Хиландара, тог првог српског универзи-
тета, те велике светиње, која прича о историји Срба и Србије убед-
љивије и боље него сви академици. Напуштајући Хиландар осе-
ћамо колико духовно богатство поседује овај манастир на Св. Гори
и колики и какав значај има за све нас данас у отаџбини и расејању,
као и за оне који су били и оне који ће тек доћи.
Наш аутобус креће и кроз дивне пределе Св. Горе стижемо у
пристаниште Јованицу, где се укрцавамо на велики брод Свети
Пантелејмон да би отишли до руског Манастира св. Пантелејмона.
Брод плови тихо и мирно од пристаништа до пристаништа и
свуда неко излази и улази.
Стижемо до пристаништа св. Пантелејмона и излазимо да види-
мо манастир, али све то мора бити на брзину, јер брод којим смо
дошли иде до Дафнија и враћа се назад за Уранополис. У повратку
из Дафнија треба да се укрцамо, после посете Манстиру св. Пан-
телејмона, за повратак.
Шта да кажем о Манстиру св. Пантелејмона, у коме сам први
пут? Манастирски комплекс је огроман и одмах осваја посетиоца
величином, лепотом, чистоћом, сређеношћу и свим што човек са-
мо може пожелети да види. Једва налазимо једног младог монаха,
ђакона, да нам отвори манастир да се помолимо. Укратко нам из-
носи историјат манастира, а затим журно идемо да се поклонимо
многобројним моштима светитеља горе у другој цркви. Све то
чинимо на брзину. Још посећујемо манастирску продавницу, која
је пуна икона, кандила, тамјана и свега другог за духовне потребе
сваког верника. Жао нам је што се морамо брзо вратити у приста-
ниште, где стиже онај исти брод Св. Пантелејмон, на коме, пло-
већи мирно, напуштамо Свету Гору, ту монашку државу коју је св.
Николај српски описао као “царство без круне, држава без војске,
земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња
без меса, молитва без престанка, славопој Христу без умора и
смрт без жаљења”. Заиста, Св. Гора је држава где се не рађа фи-
зички, већ само духовно. Смрт овде не представља ништа.
То нам сведоче и многобројне лобање монаха које видесмо и у
Ватопеду и у Хиландару. За Свету Гору и њено монаштво као да
не постоји други свет ван ње. Благо онима који све оставише и
пођоше само за Христом. Како само свет изгледа много другачији
кад се пређе граница Свете Горе. У ово модерно доба човекове ду-
ховне батерије се брзо празне и зато је потребно отићи што чешће
до Свете Горе и њених манастира да се напуне за преживљавање
у овом модерном, материјалистичком и потрошачком друштву,
које је често без икаквог духовног садржаја.