Путевима ратника и светитеља

У Какову

Стигосмо у Каково. Остависмо на паркингу наш комби, сликасмо
се заједно и пођосмо горе према црквици и зградама имања у Ка-
кову. Идемо кроз воћњаке и маслињаке. Кад дођосмо, прво угле-
дасмо оца Кирила који тек стигао из Хиландара. Поздрависмо се
са њим и са цивилима који су се ту затекли. Затим се поздрависмо
са оцем Серафимом, који је сада главни за имање у Какову. Упита-
смо и за оца Јована, код кога смо раније заказали посету. Рекоше
нам да је тамо у једној од две дрвене куће на имању. Наш водич
Зоран Пајић оде да га пронађе. Пронашао га је и он му је, шалећи се,
рекао да ће доћи у канцеларију на разговоре. Изађе поштапајући
се и пође са нама до следеће дрвене зграде и попе се на приземну
терасицу, седе на једну столицу, а ми сви на неке кутије да би чули
оца Јована. Како отац Јован не чује добро, ми смо раније одлучили
да припремимо нека питања на која ће нам одговорити.
Ми њему љубимо руку, а он нама свакоме узвраћа на исти на-
чин. То нас мало збуни, али разумесмо да је то његов знак пошто-
вања према нама, исто као и наш према њему. Чудан монах. Он
каже да жели да га питамо.
– Где сте и када рођени и када сте дошли у Хиландар?
Отац Јован: Рођен сам у Умчарима 10. маја 1908. У Хиландар сам
дошао коначно пре 22 године, а пре тога сам долазио 20 пута да
радим и помажем манастиру. Живео сам у Енглеској и имао сам
фарму кокошака и воћњак, где сам радио и по 14 сати. Био сам око
40 година у Енглеској. Написао сам 7 књига: Хиландар мој дом,
Књига песама, Књига о јунацима и јунакињама и Туђинче – књи-
га у 4 дела.
Моја жена је дошла касније код мене у емиграцију. Деце нисмо
имали. И, ето, одлучио сам да дођем овде.
– А како сте и када одлучили да се монашите?
Отац Јован: Уствари моје монашење је последица одлуке доне-
те још у детињству. Увек сам желео да видим Хиландар и место
где је Св. Сава био. Од малих ногу био сам чудно дете. Мајка ме је
звала туђинче. Ја нисам био анђео. Грешио сам у животу. Не могу
ни сада да све испуним у животу као монах. Али, ето, живот се
продужио.
– Да ли би волели да видите Србију ?
Отац Јован: Е, то је најтеже питање за мене. Доживео сам и пре-
живео два рата и две окупације. Оно што је народ стекао на сво-
јој грбачи, a што сам ја оставио више не постоји. Садашњи пред-
седник је упропастио војску и све друго. У току рата био сам добро-
вољац код Недића. Комунизам је пропао, али и данас њихови си-
нови и унуци продужују њихова дела, тако да Србија постаје све
мања и мања. И ја сам као војник учествовао у 27. марту. Наша
црква се тада збунила, као и сада. Црква мора да води рачуна о
српском народу и данас као и увек, јер нам је држава све мања и
мања а ми сад опет као да немамо шта друго да радимо него да се
свађамо око литургије.
Пре неколико дана дошао млади монах код мене и пита: “Оче
Јоване, како изаћи из ове ситуације?” Ја кажем: “Не знам, Бог зна.”
Св. Владика Николај је једном рекао народу: “Ја треба да вам, као
свештеник, тумачим Свето писмо, али како да то радим кад га
ви не читате.” Српски народ много псује а опет много очекује од
Бога. Да ли може тако?
– Када сте дошли из Хиландара у Каково?
Отац Јован: Дошао сам после пожара у манaстиру, јер је мој
врт постао стовариште за грађу.
– А радите ли још овде у врту, питамо кроз шалу, али нам он
одговори кроз збиљу: “Да, радим још увек два до три сата дневно,
највише клечећи.” Ми се зачудисмо и задивисмо. “Волео сам и
много да читам“, продужује отац Јован. “Ја вам могу да препричам
од речи до речи ’Рат и Мир’ и ’Браћу Карамазове’”.
Ми се дивимо његовој луцидности. Како време одмиче брзо
и ноћ навелико пада, поздрављамо се и захваљујемо оцу Јовану и
журимо до цркве посвећене Богородици Живоносном Источнику.
Кратко се помолисмо и сликасмо, а потом се поздраваљамо са
оцима Серафимом и Кирилом.
Сазнајемо да се имање у Какову назива још и Мило Арсеница
– по планини на чијој се територији простире највећи посед мана-
стира Хиландара ван Свете Горе. Имање је некада било велико не-
колико десетина хектара, а сада има 1500 хектара. Како се имање
тако повећало? Записано је да је почетком 16.века неки богати
Турчин (по некима солунски паша) био бездетан, па су он и њего-
ва жена обишли све лекаре, хоџе и врачаре, али без успеха. Неко
му рекао да тамо на Св. Гори постоји неки ђаурски манастир, који
му може помоћи. Он дошао у Хиландар и испричао монасима сво-
ју невољу, па му игуман дао део винове лозе и грожђа које је из-
никло из самог гроба Св. Симена Мироточивог са упуствима ка-
ко да употребљавају да би добили дете. Паша обећа ако добије си-
на да ће га довести и посветити манастиру. Догодило се чудо. Паша
и пашиница добили сина и отац га, како је обећао, доведе у мана-
стир, а игуман, да би га одвратио, каже да не примају голобраде
младиће, него нека се он врати својој кући и остане са родитељима.
Паша се захвали обрадован овим поступком игумана и врати
дете кући, али посла указ којим се Хиландару поклања толико и
толико земље.
Овај терен је врло богат, како шумом тако и водом и пашња-
цима и ораницама, па је и данас главни снадбевач манастира Хи-
ландара. Овде су монаси направили најмодернију стругару, у којој
се обрађује дрво и све потребно за обнову Хиландара. Отац Сера-
фим, са помоћницима, мудро га води.
Овде сваки дан долазе посете из Србије, па и читаве породице,
јер могу да долазе и мушки и женски, пошто је имање ван Св. Горе.
Опростисмо се од монаха и Какова и продужисмо пут ка Ура-
нополису, где ћемо преноћити и одкле ћемо сутра кренути за
Св. Гору. Чим смо се сместили у хотел Акрогнали, пошли смо на
посну вечеру сређујући утиске овог првог дана нашег поклонич-
ког путовања.

На Светој Гори

Свиће уторак, 8.јун. Зоран је отишао рано да узме наше визе за
улазак на Св. Гору. Окупљамо се на пристаништу у Уранополису
и седамо на мали брзи брод-глисер “Софија”.
Иако је тек 8 сати ујутру, сунце је упекло и осећа се врућина.
Глисер је запарао воду пут Св. Горе остављајући иза себе велике
таласе. Гледамо на Свету Гору, која се почиње благо уздизати. Наи-
лазимо на мање пристаниште Јованица, које припада Хиландару,
а са ове је стране Св. Горе. Све је ту средио и уредио монах Пан-
телејмон, рођени Немац, а сада Хиландарац. Заиста, мали брод
иде доста брзо заустављајући се у пристаништима где увек понеко
уђе или изађе. Заустављамо се и у пристаништима манастира
Дохијара и Ксенофонта. Пролазимо поред руског манастира Св.
Пантелејмон, у који је прво дошао наш српски принц Растко, по-
тоњи Сава Немањић.
Наш брзи бродић већ пристаје у Дафнију. Док ми излазимо, а
други путници улазе, крећемо аутобусом ка Кареји, седишту Св.
Горе. Већ у 10,15 ујутру стижемо до Српских конака у Кареји.
Нисам раније ни знао да и овде Хиландар има тако много
имовине. Две велике зграде удаљене су једна од друге до двеста
метара. Дочекује нас отац Исаија, родом са Косова. Седамо за ок-
ругли камени сто испод винове лозе са две дрвене клупе. Отац
Исаија и искушеник Здравко послужују нас водом и ратлуком.
После послужења одлазимо у Карејску испосницу Св. Саве,
где нас срдачно дочекује отац Никодим. Посница, како је зову,
дивно је уређена. Много је уређенија сада него када сам је видео
пре 27 година. Ту је прелеп иконостас са иконама и фреске свуда
по зидовима.
Изнад улаза исписан је на зиду Карејски типик Св. Саве. Лево
се налази мала келија – пећиница у којој се Св. Сава молио и под-
визавао. Ми улазимо у њу и молимо се Св. Сави да нам буде у по-
моћи. Изнад самог улаза је фреска Св. Саве као монаха подвиж-
ника. Са десне стране улаза је Св. Сава у архијерејском одјејању
као Архиепископ.
Овде су и две велике знаменитости које је Св. Сава Српски
добио на поклон и донео из Mанастира св. Саве Освећеног из Па-
лестине. То је икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице и
штап, патарица св. Саве Освећеног, који је дат на поклон српском
Св. Сави.
Усмено предање које се чува у Хиландару каже да се данашња
икона Богородице Млекопитатељнице налазила у Манастиру св.
Саве Освећеног, који je удаљен од Јерусалима око 20 километара.
Свети Сава Oсвећени, по коме је и наш Св. Сава добио име, пред
смрт je прорекао братији манастира да ће доћи са запада монах
племићког рода по имену Сава и да они треба њему да дају икону
Мајке Божије Млекопитатељнице и игумански штап. Братија је
преносила то завештање са колена на колено и почетком 13. века,
када је Св. Сава Српски дошао на ходочашће и походио манастир
и хтео да се поклони моштима св. Саве Освећеног, штап је пао са
зида, а и икона Богородице се померила. Братија још ништа ни-
су говорили о томе Св. Сави Српском, али кад се три пута поно-
вила иста сцена кад год би Св. Сава Српски дошао да се покло-
ни моштима свога светитеља и имењака, монаси су открили Св.
Сави завештање и из милоште му поклонили икону Богороди-
це Млекопитатељнице, штап св. Саве Освећеног и икону Мајке
Божије Тројеручицу.
Свети Сава Српски је по повратку на Св. Гору оставио мана-
стиру Хиландару икону Богомајке Тројеручице, и то на месту игу-
мана, тако да у Хиландару увек управља само проигуман, а Бого-
родица је старешина манастира. Игумански штап је оставио у
Карејској посници, а икону Богородице Млекопитатељнице по-
ставио је на иконостасу код царских двери, али, мимо обичаја и
канона, ставио је је на место где се поставља икона Спаситеља
Христа, вероватно због велике светости и уважавања. Овој икони
многи поклоници се моле и клањају и добијају благодатну помоћ
за исцељења од разних болести.
Док смо ми клањали и молили се у испосници, као и посници
самог Св. Саве, један искушеник је читао непрекидно псламе ис-
пред иконостаса. Св. Сава је оставио правило да се у овој испос-
ници свакога дана прочита цео псалтир.
Отац Никодим стаде испред поснице-пећинице и поче да пе-
ва Химну Св. Сави, и то ону целу химну у којој се помињу све
српске земље. Потом је отпевао и песму св. Василију Острошком.
Фреске су свуда дивно урађене и на левој страни зида видимо
велику икону руске царске породице, коју је Црква канонизовала
као мученике.
Кажем оцу Никодиму како ми се много допада икона руске цар-
ске породице и он мени и још двојици-тројици који се ту затекоше
исприча следеће. Вели, овде су дошли и председник и премијер
Русије, Медведев и Путин, са пратњом. Стајали су и молили се и,
када су пошли, Путин и Медведев су се вратили назад и Путин му
је рекао: “Оче Никодиме, данас сам нешто специјално осетио пред
иконом Мајке Божије Млекопитатељнице. Молим Вас да благо-
словите председника Русије.” Отац Никодим поче да се устручава
и рече: “Председника може да благосиља патријарх, а ко сам ја?”
“Не”, рече Путин, “да га баш Ви благословите.” “И, ето, ја тако бла-
гослових председника”, заврши казивање отац Никодим.
После овога дајемо прилоге са именима наших за здравље жи-
вих и покој мртвих, а отац Никодим нас дарује иконама, сликама
и књигама испоснице.
Отац Никодим нас послужи ракијом, а потом подели свој бла-
гослов. Ми се захвалисмо и настависмо пут пешице до манастира
Кутлумуша, који није много удаљен од испоснице.
Сунце јако пече, а са леве и десне стране нашег пута према Кут-
лумушу на нас гледају маслине, ораси, виногради и капариси, чи-
ја хладовина чини наш пут још лепшим и удобнијим.
Неколико минута иза подне стижемо у Кутлумуш. Наилази је-
дан монах и каже да ће доћи отац Григорије да нам отвори цркву
да се помолимо и поклонимо. Док чекамо у нартексу, закључујемо
да су фреске предивне.
Долази отац Григорије и отвара цркву да се помолимо. Каже
да је манастир посвећен Преображењу Господњем. Манстир је из
11. века. Његов оснивач је св. Калистос Кутлумусис. Цар Алексије
је доградио и проширио манастир. Фреске је радио Теофан Крића-
нин, као и у Великој лаври, и оне припадају критској школи. По-
стоје три иконе Мајке Божије које су врло значајне: једна царска,
једна из Мале Азије, а у капели Мајка Божија Заштитница. По-
клонисмо се и реликвијама светих. Манастир има 30 монаха у са-
мом манстиру и 60 по разним скитовима-испосницама. Овде је
долазио и св. Пајсије Величковски, каже нам отац Григорије.
Двориште је пуно цвећа у саксијама.
Захваљујемо се оцу Григорију, поздраваљамо се и идемо мало
испод манастира, одакле се види доле, нешто даље, манастир
Иверон, у који немамо времена да идемо. По повратку прошетас-
мо кроз Кареју, престоницу Св. Горе. Ту се сликасмо и неки купи-
ше марке за разгледнице да се јаве својима. Овде купујемо хлеб и
салате и враћамо се назад у Српске конаке, молећи монаха Исију
да нам ништа не спрема за ручек, јер ћемо сами све спремити и
послужити се. Тако и чинимо. Ручак на столу за којим смо седели
када смо стигли изгледао је царски и ми смо задовољни због оног
што смо до сада видели, па смо постали срећни и разговорљиви.
Док смо седели и сређивали утиске, Зоран нас обавести да је
један монах дошао из манастира Ватопеда комбијем да нас повезе
до манaстира. Поздрављамо се са нашим српским домаћинима и
крећемо даље.
Сунце упекло. Монах одлично управља комбијем и стижемо
пред Ватопед. Огроман манстирски комплекс привлачи наше по-
гледе. Монах на улазу тражи визе за улазак на Св. Гору. Узимаjу
нам визе и кажу да ћемо их касније добити назад. Један монах, за-
дужен за госте, одводи нас горе у конак и додељује собе. Ја сам сме-
штен сам у једној изванредно малој, али лепој собици, која носи
обележје П4, а то значи Перодромос. Касније ћу са
великом радошћу и захвалношћу Богу сазнати да је у тој ке-
лији, како ми рекоше, боравио наш Св. Сава Српски. Остали су до-
били две собе у којима ће бити по тројица. Послужили су нас и
обавестили да вечерње почиње у 5 сати по подне.
Монах који говори енглески показа ми горе црквицу под ске-
лама и рече да је то зграда коју су зидали Св. Симеон и Св. Сава.
Много се обрадовах томе. Рече такође да вечерње почиње у 5 сати.
Ја сам пошао на вечерње мало раније да бих ушао у цркву да
је видим. Гле чуда! Сретох се са искушеником Јованом Влађаном,
Румуном који је у Лондону редовно долазио код нас на разговоре
о вери. Говори српски, који је научио радећи раније у Србији. Ка-
сније се одлучио за манастир и сада је искушеник у Румунији.
Срдачно се поздрависмо и изгрлисмо. Он каже да је послан овде
на месец дана од свога игумана са још једним искушеником да
виде како је у Ватопеду. Каже да овде влада велики ред и дисци-
плина и да би волео да остане у Ватопеду заувек, али му игуман
његовог манастира у Румунији не дозвољава. Пита ме да ли имам
горњу мантију расу. Ја велим да сам једва и ову понео. Он каже:
“Не, морам ти наћи расу. Овде на богослужење нико не иде без
расе. Такво је правило.” Отрча и донесе ми горњу мантију.
Почела је вачерња у прелепој цркви ватопедској. Овде видим
оно што још нигде нисам видео.
Монаси сви у пана камилавкама долазе у цркву и по устаље-
ном ритуалу целивају иконе једну за другом у највећем реду. У
цркву улази и седа игуман Јефрем са игуманском палицом. Они
који дежурају стали су за две певнице лево и десно и смењују
се у певању или читању. Нисам никад пре видео више монаха у
једном манастиру, а ни већу дисциплину.
Кажу да имају 108 монаха и 9 искушеника. Пратимо богослу-
жење, које се одвија у савршеном реду. Кађење целе цркве врши
један монах ручном специјалном кадионицом, која има на дршци
платно које покрива руку.
После вечерње и монаси и цивили прелазе у огромну мана-
стирску трпезарију преко пута самог манастира и седају за велике
камене столове. Ја сам са монасима, а моји сапутници са цивили-
ма. Чита се молитва. Игуман благосиља и отпочиње вечера, разу-
ме се посна, јер је петровски пост. Хлеб, а уз њега и поврће воће
и све друго изузетно су укусни. Немате осећај да је посна храна,
јер се једе са благословом. Док други једу, један монах чита део из
житија светога тога дана. Све се одвија у највећем реду и тишини.
Нико нема могућност ни да шапуће за време јела. Кад се заврши
вечера, опет молитва и благослов игумана. Сви устају, а игуман
излази, први стаје испред врата трпезарије држећи руку у знаку
благослова док сви два по два излазимо из трпезарије.
После вечере понова се враћамо у цркву где нашој групи и још
некима монах Пајсије, који је рођен у Сиднеју-Аустралија, на ен-
глеском говори кратак историјат Ватопеда.
Манастир се налази на североисточној страни Атоса и само је
пет минута удаљен од мора.
Према сазнању, манастир је подигао цар Константин Велики
између 324. и 337. године, да би касније био порушен од цара Јули-
јана Апостате 361-363. и поново озидан од цара Теодосија 379-395.
године у знак захвалности што му је Пресвета Богородица спасла
сина Аркадија из воде, тако да је пронађен у жбуњу, па отац Пај-
сије објасни да ВАТО-ПЕДИ значи жбун и дете.
Св. Симеон и Св. Сава Српски били су монаси манастира Ва-
топеда и у њихово време манстир је дошао да највећег свога успо-
на, а и сам Атос у то време постаје врло значајан. Дограђено је тада
и још пет капела. Сава је лично ишао у Цариград за добробит мана-
стира када је добио и дозволу за зидање српског манстира Хилан-
дара. У доба Св. Саве и Симеона манастир се највише изградио и
доградио и био је на врхунцу своје моћи са 800 монаха.
Када је подигнут Хиландар и када су се Св. Симеон и Св. Сава
се преселили у њега, остала је од тада до данас чврста веза између
та два манстира. Кад слави манастир Хиландар 21.новембра по ста-
ром календару, главни настојатељ на слави је игуман Ватопеда, а
када слави Ватопед 25. марта, онда је игуман Хиландара главни.
Тако се чува традиција вековима. Овде у Ватопеду су и фреске Св.
Саве и Св. Симеона, а што је још интересантно, на отпусту после
св. литургије увек се помиње и Св. Сава Српски.
Касније нам отац Пајсије казује да је овде најзначајнија икона
Мајке Божије Брзопомоћнице, која лечи од рака.
Време пролази. Монаси ће ускоро служити и повечерје. Захва-
љујемо се оцу Пајсију поносни што су у историју овог манастира
уграђени заувек и наши Св. Сава и Св. Симеон.
Важно је испричати и следеће чудо, о коме ми је рекао раније
поменути брат Јован, Румун.