Путевима ратника и светитеља

На улазу у цркву са леве стране постоји икона Богородице са
крвавим лицем. То ми је показао Јован уперивши батеријску лам-
пу у икону и испричао ми причу о томе.
Неки искушеник се толико наљутио на братију да је дошао
пред икону Богородице са ножем и рекао: “Ја се овде толико му-
чим и гладујем”. Кад је ударио ножем икону, ту је одмах из иконе
потекла крв. Искушеник се уплашио и покајао за своје недело, али
му се касније рука потпуно осушила.
Док су монаси служили повечерје ми смо мало изашли ван зи-
дина манастира и спустили се до манстирске костурнице, где ле-
же многе лобање раније помрлих монаха. По повратку свратили
смо у велику манастирску књижару, где сам купио књигу о Вато-
педу на енглеском језику, а потом пошао на читање и спавање.
У среду 9. јуна јутрење је почело у 4 сата ујутру у главној цркви.
Како се литургије служе по разним мањим црквама и свако иде
где жели, то смо ми, по савету брата Румуна Јована, пошли у
Цркву св. Димитрија.
После св. литургије идемо на ручак у исту трпезарију где смо
синоћ вечерали. Присутан је, са својом пратњом, и један руски
архиепископ, који је наишао у кратку посету манастиру. Време је
божански дивно. Ми се спремамо за полазак на пристаниште пут
нашег Хиландара.
Пре поласка сишао сам раније и понова питао монаха Тому
која је тачно грађевина од Св. Саве и Св. Симеона. Он ми је пока-
зао на црвену грађевину, која је под скелама и поправља се. Ја сам
пошао горе да целивам зид те грађевине и да замолим Св. Симео-
на и Св. Саву да нам опросте грехе и да, по могућству, промене
ток српске садашњице на боље. Заиста, на тој се цркви види да су
векови прохујали од када су ту боравили наши светитељи. Можда
смо као народ и опстали само захваљујући њиховим молитвама
и благословима.
Наша група се окупила. Поздрављамо се са монасима који су се
ту затекли и полазимо ка пристаништу. У моменту нашег изласка
Србин из Америке, г. Вукшић са сином и сестрићем, стиже у Вато-
пед из Хиландара и ја га водим до манастира. Замолих једног мона-
ха да им покаже манстир. Они се захвалише и рекоше да ћемо се
видети поново у Хиландару, где се враћају пешице из Ватопеда.
Користимо прилику да одемо поново до манастирског гроб-
ља, на коме имају три крста. На једноме од њих пише: монах Си-
меон. Чули смо да је то Србин официр, који је после рата у Босни
отишао у Ватопед, замонашио се и ту умро од рака врло млад.
Касније сам сазнао да му је име било Драган Лозо. Сликамо се
поред крста молећи се Богу за покој његове душе и настављамо
пут до Ватопедског пристаништа. Одатле споља само делимич-
но правимо снимке манастира, јер у самом манастиру никоме не
дозвољавају никакво сликање. Нешто после 11 сати ујутру седамо
на мали брод остављајући Ватопед да би пошли за наш славни
Хиландар.
Иако мали, брод сече морске таласе, а крупни таласи остају за
њим. Сунце тако дивно греје. Морска обала је доста стрма, а море
тихо. Пловидба је посебно пријатна.
Ево нас у пристаништу манастира Есфингмена, манастира нај-
ближег нашем Хиландару. Овде неки путници излазе док други
улазе, а ми са брода сликамо манастирски комплекс подсећајући се
на манастирске зилоте и њихову паролу: “Православље или смрт”.

На своме

Наш брод пристаје у хиландарском пристаништу и ми излазимо
и стајемо на тло ове свете српске земље. Осећања су јака и поме-
шана. Сунце пече, мирис мора и благи ветрић милују нам лица.
Наш водич Зоран Пајић предлаже да одемо до манстира Св. Ва-
силија на пристаништу, где ће нас сачекати један монах. Ипак нис-
мо успели. Монаха није било, па смо одлучили да се мало одмори-
мо и кренемо пешице ка Хиландару. Навратисмо у један од хилан-
дарских винограда код оца Симеoна, родом са Косова. Он каже да
би требало да ускоро наиђу неки са камионом и да нас повезу, али
ми одлучисмо да наставимо даље пешице.
Идемо према Пиргу краља Милутина и сликамо, а такође сли-
камо и нове манстирске винограде, који су врло велики, а њихово
зеленило на овом јарком сунцу одмара очи.
Путујући наилазимо на једно врло мало здање са наше леве
стране, на коме пише “Крст цара Душана”. Ту су монаси срели ца-
ра када је походио манастир Хиландар. Место је обележено овим
крстом, а тамо преко пута је и велика ограђена маслина , за коју
кажу да је од цара Душана.
Продужавамо даље према манастиру. Са наше леве стране је
спомен-чесма краља Александра Обреновића, подигнута у ње-
гову част а прилком његове посете Хиландару од 21-25. марта
1896. Краљ је много добра учинио манастиру отплативши његове
дугове и вративши га у руке српске из бугарских. Том приликом
монаси су краљу Александру поклонили Мирослављево јеван-
ђеље, тај најважнији споменик српске културе, који се данас на-
лази у Народном музеју у Београду, док му је прва страница негде
у Кијеву.
На овој спомен-чесми уписано је следеће: “Овај споменик са
околним виноградом и водоводом подиже, са дозволом братства
хиландарског, многим трудом архимандрит Василије Хиланда-
рац 1902.године.”
Идемо даље застајући понекад у сенци неког дрвета ради пре-
даха. Често се освежимо водом коју стално носимо са собом, иначе
би било врло тешко по овом јаком сунцу. Угледасмо и обрисе Хи-
ландара, али ипак још има мало да идемо да би стигли до њега.
Наилазимо и на обележје где је донета Богородица Тројеручица.
Ево, стижемо и пред главну хиландарску капију, која је, као и
скоро сви зидови, у скелама постављеним ради обнове манастира
после пожара у Хиландару марта 2004.
На стени са леве стране гледамо у лик Св. Симеона уклесан
од стране оца Војислава Билбије кад је посећивао манастир. Само
један мањи део манастира оспособљен је за употребу и има заиста
још много да се ради. Двојица искушеника хиландарских поведо-
ше нас доле у пријемницу да нас послуже водом и ратлуком, а по-
том нас поведоше тамо где ћемо преноћити. Ове се куће зову се-
наре, јер је некада ту било смештено сено за стоку, док је сада све
дивно сређено и могу да приме на преноћиште до 80 поклоника.
Мене са Ђорђем и Немањом ставише у једну собу, а остале по-
слаше у собу где има много више кревета. Рекоше нам да вечерње
почиње у 5 сати .
После краће паузе Ђорђе, Немања и ја идемо до каменога крста
на гробу барона Ђорђа Роша, који је врло близу нашег конака, да
направимо снимке и да се за покој његове душе помолимо Богу.
То је, мислим, једини споменик у Хиландару човеку који није био
монах.
На крсту пише: Ђорђе С. Рош 1896 Београд 1977 Неа Рода. Он је
био велики добротвор и приложник, а и покретач обнове Хилан-
дара. Он је један од оних бораца из пука мајора Драгутина Гаври-
ловића који су бранили Београд, када је мајор Гавриловић изго-
ворио чувену беседу: “Војници, јунаци, наш пук је избрисан из
бројног стања. Ви нема да се бринете за ваше животе јер они више
не постоје. Зато напред у славу, у смрт за одбрану Београда и отаџ-
бине!” Очигледно да су хиландарски монаси испунили жељу ово-
ме јунаку да почива у монашком хиландарском гробљу.
Упознао сам данас у винограду оца Симеона са Косова, а сада
упознајем оца Симеона из Врања, па оца Симона из Београда, па
оца Зосима са Сокоца, као и оца Митрофана и Никанора из Ре-
публике Српске.
Вечерње је почело у 5 сати. Монаси, а и сви цивили, узимају
благослов од Тројеручице. И овде се зна ред и поредак, као и у Ва-
топеду. После вечерње заједничка вечера и за монахе и за цивиле
у манастирској трпезарији. Овде су столови од дивно обрађеног
дрвета, а нису камени као у Ватопеду. И овде после молитве по-
чиње вечера, која је изузетно укусна, иако посна. И овде монах
све време обеда чита житије светога.
У четвртак 10. јуна опет у 4 ујутро на богослужењу, а потом ли-
тургија и ручак. По ручку отац Симеон (из Врања) води нас у
манастирску ризницу, где су изложени разни предмети, иконе,
јеванђеља, византијски новац и друго. У ризници можете видети:
иконе Исуса Христа и Богородице из 1320. године, Јеванђеље из
14. века, царске двери од Георгија Митрофановића из 1615, визан-
тијски златни новац од 4. до 13. века, царске двери с краја 12. века,
мозаик Богородица са Христом са краја 12. века, Ваведење из 14.
века, панагијари у јаспису, сребру и рожини од 10. до 12. века. Ту су
и иконе светаца: св. Јефтимија из 1400. године, св. Пантелејмона
из 1300, дуборезна плоча из 16. века, Св. Сава и Св. Симеон из 17.
века, ставротека из 1229. године, Богородица са Христом – дар
угро-влашког војводе Јована Матеја Бесарабе из 1643, триптих из
Москве из 1547. године и многи други предмети и иконе, који има-
ју посебан значај за историју Хиландара, а и српску историју.
После ризнице пошли смо са оцем Симеоном да предамо при-
логе за Хиландар, а потом у књижару хиландарску, где стално
навраћају поклоници да купе књиге, тамјан, иконе, бројанице,
крстове и друго. Може се купити и хиландарска ракија, као и хи-
ландарско вино, или хиландарско маслиново уље. Све је тако
дивно паковано за продају.
После овога пошли смо сами да мало боље разгледамо манстир
и околину. Сликам скеле и челичне конструкције које држе зидо-
ве изгорелог манастира у пожару марта месеца 2004. године. Заис-
та, мислим, овде и не може да се жури, чак и да има довољно финан-
сијских средстава. Треба све довести у првобитно стање, а то није
нимало лако. Зато треба да помажемо обнову колико је год више
могуће и да се молимо надајући се да ће Хиландар за неку годину
заблистати посебним сјајем.
Отишли смо до винове лозе која је изникла из гроба Св. Симео-
на Мироточивог и грана се у два крака док се лоза простире на те-
раси. Грожђе са лозе се суши и заједно са делићем чокота дели
онима који не могу да имају децу, а хтели би. Упутство за употре-
бу иде заједно са лозом и грожђем. Доле испод винове лозе налази
се мермерна плоча на којој пише на црквенословенском: “Сеј пам-
јатник Св. Преподобнаго оца нашего Симеона Мироточиваго об-
новисја б љето од Х.Р. 1857. М. Ап. 9.”
Ту недалеко од винове лозе налази се и бунар Св. Саве, са кога
често узимају воду и монаси и радници јер је, како кажу, посебно
хладна и пријатна.
По подне још мало сређујем утиске, а у 5 сати поново на ве-
черње. По завршеном вечерњу вечера, а после повратак у цркву
на целивање светих моштију и читање акатиста Богородици
Тројеручици. Ја сам имао част да прочитам акатист испред Игума-
није хиландарске, Богородице Тројеручице, и то ми причињава
посебно духовно задовољство. Како је дан још дуг, после акатиста
излазимо испред манастира на узвишење, где седимо, разговара-
мо са неким монасима и осећамо посебно задовољство овде у овој
великој срспкој светињи.
У петак 11. јуна у 4 ујутру смо на богослужењу. Како новоиза-
брани игуман Методије није ових дана у манастиру, то ме нису
могли благословити да служим, али сам на јутрењој читао шесто-
псалмије, а на св. литургији Вјерују и Оче наш, а затим се приче-
стио у олтару. После св. литургије читао сам наглас за све молит-
ве после св.причешћа. Поклонили смо се Тројеручици и пошли
на доручак, да би се касније припремили за полазак из манастира.
Користимо још мало времена да одемо до костурнице, где су
лобање монаха поређане на полице и гледају на нас поклонике
причајући нам о вековима који су прохујали и сведочећи да је
наш једини циљ спасење душа и наследство царства небеског.