Светозар Влајковић

НЕДУЖНИ ВОДОИНСТАЛАТЕР

(Прича)

Уметница ми се пожалила да јој се круг пријатеља нагло смањује. Доста јој је тих крадљиваца времена. Завршено је са вуцарањем по концертима, књижевим вечерима, по задимљеним кафанама. Тамо се жвалави, лупета, тамо се уметници међусобно лажу.
- Тако је било увек и свуда, рекао сам. Прочитај есеј оног пољског писца о песницима, да видиш како у тој области ствари стоје.
- На кога мислиш?
- Не могу тренутно да се сетим тог имена.
- Да није Гомбрович?
- Гомбрович, да.
- Читала сам.
- Е па то ти је то.
Са Гомбровича смо се вратили њеној теми.
- Није лако бити сам. Али и то је боље него дангубити са људима,
Је л’ тако?
Посматрао сам је. Било ми је жао. Тако нејака, изгубљена, жељна пажње и људског присуства, а тако далеко од свега тога. Сложио сам се да је паметније остати код куће него глуварити којекуда. Позвао сам се на Блеза Паскала, Карла Јориса Уисманса и на себе.
- Кад би човек био у стању да седи у својој соби, у свету би било знатно мање невоља - цитирао сам Паскала по сећању.
- Од свих путовања, најбоље је оно на које одлазимо не излазећи из собе - цитирао сам Уисманса по сећању.
- Током читаве своје младости желео сам да одем у Европу, а кад сам тамо стигао, отишао сам у кафану, зар то нисам могао и овде да учиним, него да се млатарам по возовима? - цитирао сам себе.
У њеном случају опредељење за осаму личило је на кисело грожђе. Савест ми је наложила да јој то кажем. Људи са којима се дружила смучили су јој се.
- Можда је и њима доста тебе, рекао сам.
- Јеееел?! - изненадила се.
- Претпоставка.
- Зашто бих ја некоме сметала! Мирна сам, не тражим ништа, не
намећем се.
- У реду, не тражиш ништа, а да ли дајеш нешто?
Прешла је преко мог питања. Поставила је своје.
- Можда ми завиде на таленту? - рекла је.
- Не верујем да је то. Свако од њих себе сматра највећим. Не, то сигурно није разлог.
- Шта би могло да буде?
Пожелео сам опет да је упитам да ли она нешто даје од себе људима и шта, али одустао сам. Одвише је проницљива да би ме после тога оставила на миру. Тражила би да кажем шта она то не даје људима. После тога бисмо се упетљали у мерења која никад не доводе до истине.
Оклевао сам. Нашао сам се између пријатељства и искрености. Помислио сам на неке паметне људе, упитао се шта би они учинили. На пример Роланд Ленг. Рони би јој сигурно рекао шта мисли. Е па добро Рони, хвала ти. И ја ћу јој рећи, али поступно.
- Осим што се виђате у граду, ти одлазиш код њих кући, је л’ тако?
- Одлазим.
- Да ли их некад позовеш код тебе?
- Па...не позивам их.
- И?
- Шта и?
- Зашто очекујеш да те позивају, ако ти њих не позиваш?
- Мислила сам да они воле кад им дођем.
- Али воле и да одлазе у посете.
- Нисам о томе размишљала.
- А ти размисли.
Нањушила је опасност. Видело се по томе што је посегла за мојим цигаретама иако је имала пуну кутију својих, јевтиних и, наравно, смдрљивих.
Наставио сам истрагу.
- Одлазиш код људи, је л’ тако? Тако је. И, однесеш ли им понешто кад одеш у посету?
- Не однесем. Шта да им однесем?
- Приметила си да људи једни другима, пажње ради, донесу неки цвет, књигу, бомбоњеру..
- То су малограђанске навике, рекла је песникиња. Фуј, цвеће и бомбоњере! Ја нисам малогађанка. Док сам примала у посету, стан ми је био пун бомбоњера и увелог цвећа. Јела сам те бомбоне пет година пошто сам престала да позивам људе. Убајатиле су се. Покварила сам стомак!
- Онда им однеси флашу ракије, уплаћени листић лотоа, диск са њиховом омиљеном музиком и слично.
- Откуд знам шта је коме омиљена музика, једно кажу, друго мисле, увек постоји могућност да погрешим.
У оваквим случајевима убеђивање је узалудно. Уметницу су моји савети тргли таман као да је улетео ноћни лептирић кроз прозор. Љутнуо сам се. Наравно, пријатно јој је да одлази у посете, и то кад њој одговара, да тамо утуцка време, поједе неки колачић, попије винце, понекад остане на обилној вечери, пуши у туђем стану те своје смрдљиве цигарете, затим врати се у свој проветрени стан, задовољна што је прошла без издатака и још спава у проветреном стану. У судопери нема прљавих судова, не гледа туђе отиске кармина на шољицама за кафу, умазане чаше и тањире. А то што њен кармин увек остане на мојим шољицама? Баш њу брига. Можда тај кармин сматра поклоном, будући да ми никад ништа не донесе, а навраћа једном недељно, сад већ и без позива. Колико пута сам поцрвенео због ње кад истовремено стигне код мене кад и други људи који донесу вино, колутове сира, чак и цвеће. Уметница то, наравно, не примети. Неће да примети, је л’ тако Рони?
Осим труда око гостију треба урачунати и цену послужења. Чак и најскромније послужење кошта. Ту смо! Од свега Уметницу би највише погодили издаци. Знао сам једну бабу која је урачунавала у издатке и одвртање славине на чесми из које ће наточити воду за госта. Сваки одвртањ и завртањ скрајуће рок трајања чесме. Да, да, и то се урачунава.
Уметница никад, ама баш никад ништа не донесе. Ни цвет са туђе ограде. Не би преживела губитак да је којим случајем неко принуди да однесе у посету боцу „Јамесона“. Убеђена је да су њене лепе речи надокнада за све оно што прима од других. Рони, Рони, баш ми помажеш.
Па ипак, чудно је да тако поступа с обзиром да је изразито интелигентна и образована. Већ само образовање могло је да јој помогне у откривању лика шкртице. Шкртица обневиди од шкртости, њена интелигенција посрне. Простом рачуницом могла би да дође до закључка да сви издаци заједно током, узмимо десет година, дружења са људима не износе више од хиљадарке. Зар сви пријатељи заједно не вреде толико? И глупаци би брзо срачунали шта је корист, шта је штета.

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ]

Слични текстови


Сетозар Влајковић
ПУСТИЊА У ПРАШУМИ

Бора Карапанџић
Биографија Предрага Петровића

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026