Предраг Петровић

Генијални руски песник Александар Пушкин у својој поеми “Мо-
царт и Салијери” приказује две врсте песника. У једној групи је
генијални, талентовани Моцарт, који спонтано ствара дивне ком-
позиције, такорећи без икаквог напора. Другу групу представља
Салијери, коме је уметност занат. Он ствара уз велики труд, а ни-
када не достиже ни квалитет ни спонтаност Моцарта. Отуда га
најзад из зависти трује.
Оно што је Пушкин изразио лепим стиховима у песми “Мо-
царт и Салијери”, Срби изражавају једноставно тако што кажу да
“има песника, а има и стихоклепаца”.
За Предрага Петровића могу сасвим поуздано да кажем две
ствари. Најпре, он неоспорно припада групи Моцарта. Код њега
стихови теку глатко, клизе спонтано, осећа се да су такорећи сами
изницали из Предрагове песничке свести. Друго, њега није нико
отровао – умро је природном, иако не лаком смрћу.
Но, о том потом. Да најпре кажем ко је био Предраг Петровић.
Рођен је 17.фебруара 1924. у Београду. Његов отац је био адвокат,
који је  најпре  имао приватну праксу у Београду. Онда је ступио
у државну службу и постао главни судија у врховном суду у Сур-
дулици. Умро је већ 1932. године. Његова супруга, а Предрагова
мајка, била је родом из Ваљева, па је по смрти свога мужа заједно
са Предрагом прешла да живи у Ваљеву. Предраг је завршио два
разреда основне школе у Београду и два у Сурдулици, а гимназију
у Ваљеву.
У Ваљеву је постојала већа група чланова Белих орлова, омлад-
инске органзације хришћанско-етичко-политичког покрета Збор.
И Предраг је припадао тој организацији. Комунисти су до 22. ав-
густа 1941. године били савезници Немаца, па су своју “ослободи-
лачку” борбу водили против српских жандара. Од 22.августа су се
партизанске  јединице за рачун Совјета окренуле против Немаца.
Њихове акције су мало шкодиле Немцима, а много Србима. За
сваког рањеног Немца, Немци су стрељали педесет, а за сваког
убијеног – сто Срба. Када је опасност од стварног биолошког ист-
ребљења Срба постала могућност, генерал Недић је позвао ро-
дољубиве Србе, а нарочито омладину, да ступе у борбу против
оних који су за рачун Совјета, Енглеске и  Америке били спрем-
ни да се српски народ уништи, а да се Србија насели Кинези-
ма. Тада је Предраг, заједно са другим омладинцима из Ваљева,
ступио у Српски добровољачки корпус. Био је распоређен у Први
добровољачки пук.
У јесен 1944. године, када су партизанске јединице, уз помоћ
совјетских трупа и ваздушних напада Енглеза и Американаца,
освојиле Србију, националне трупе, српски добровољачки пукови
и четници су се повукли у Словенију. Пук у коме је био Предраг
није 24. маја 1945. године био предат од Енглеза комунистима, па
је тако избегао стрељање у Кочевју, где је око 1.320  добровољаца
из других пукова пострељано. Његов пук, под командом Илије
Мићашевића, повукао се у Италију. Кратко време су преживели
добровољци и четници провели у логорима у Палманови, Ћезени
и Форлију, а онда  скоро две године у Еболију.
Еболи је мало место недалеко од Салерна. Енглези су  нас насе-
лили у маслињацима пре уласка у Еболи. Спавали смо под шато-
рима. Постеља није било. Спавало се на картонским кутијама пос-
тављеним на голу земљу. У том “граду шатора" било је смештено
неколико хиљада нас преживелих из састава Југословенске војске
у отаџбини. Логор су чували Енглези. Врховни командант свих нас
је био генерал Миодраг Дамјановић, званични заменик и опуно-
моћеник  генерала Драже Михајловића.
Људи су били подељени у две дивизије и један пук. Шумади-
јску дивизију су сачињавали преживели припадници Српског
добровољачког корпуса. Када су њиховог команданта Косту Му-
шицког Енглези предали Титовим  властима, заменио га је пуков-
ник Андра Божанић.
Најбројнија је била Динарска четничка дивизија под коман-
дом војводе Момчила Ђујића. Најмања по броју била је група
србијанских четника, која је сачињавала Дрински пук, под коман-
дом капетана Лалатовића. Осим тога, известан број жена, мањи
број неудатих девојака и известан број деце су били смештени у
такозваном “породичном логору".
Разлога да се осећамо потиштеним и несрећним било је мно-
го. Чињеница да смо напустили своју отаџбину стварала је бол.
Сазнање да су комунисти стрељали око 3200 добровољаца и мно-
ге четнике у Кочевју и другим стратиштима нас је мучило и
пекло. Неизвесност шта ће са нама бити, да ли ће и нас предати
коминустичкој власти у Југославији – уносила је немир у наша
срца. Животни услови су били очајни. Храна, иначе врло слабог
квалитета, била је довољна да не умремо од глади, али  је била и не-
укусна и недовољна да нас засити. Нисмо имали ни најосновније
од онога што је за живот потребно.
Човек би очекивао да под таквим условима људи падну у оча-
јање, да буду  потиштени и да им не буде ни до чега.  Међутим,
физичка беда није имала утицаја на духовну снагу. Не памтим да
је икада пре тога, нити после тога, наш живот био тако и толико
испуњен духовним и културним активностима. Све је врило као
у кошници. У једној од малобројних барака имали смо капелу у
којој су редовно вршена сва богослужења прописана типиком.
Свештеника је било доста, па је то било могуће. Ипак, најчешће
је служио прота Алекса Тодоровић. Осим њега, у логору су били
свештеници Стеван Простран, Радислав Пауновић, Илија Було-
ван, Радован Миљковић,  Данило Милановић, Милорад Доброта,
Љубисав Ђурић, игуман Валеријан Штрбац, ђакон Миодраг Ђу-
рић, ђакон Ђорђе Лазић и ђакон Божо Драгићевић, кога је у чин
ђакона рукоположио блаженопочивши епископ Николај Велими-
ровић у Словенији. Богослужења су била врло добро посећена.
Шумадијска дивизија је имала свој хор од педесет и неколико
чланова. Диригент је био отац Ђорђе Лазић, у то доба ђакон. Хор
је био изванредно добро увежбан. Пробе су свакодневно одржа-
ване под масланама. Хор је не само певао на богослужењима, већ
су приређивани и добро посећени концерти.
Динарска дивизија је такође имала врло добро увежбан хор.
Њиме је дириговао отац Милорад Доброта.
Заслугом инжењера др Ратибора Ђурђевића, у логору је била
врло активна Хришћанска заједница младих људи. При тој устано-
ви су се одржавали разни течајеви, преводиле се књиге са разних
језика на српски и штампале се на шапирографу и књиге и брошуре.
У једној од највећих барака је било смештено логорско позори-
ште. Одржаване су представе које су биле изванредно добро и
припремљене и посећене. Поред позоришних комада, у позориш-
ту су извођени и програми фолклорне групе.
Имали смо и војну музику у пуном саставу, која нас је често
забављала својим програмима.
Одржавани су течајеви за аналфабете и разни технички кур-
севи. Имали смо атлетска такмичења, а и свака војна група, то јест
Динарска дивизија, Дрински пук, и Шумадијска дивизија, имале
су своје фудбалске тимове и  одиграване су утакмице између њих.
Имали смо и Српску православну богословију и Духовну ака-
демију “Манасија”. И Богословија и Духовна академија су биле
одобрене и званично регистроване код Синода српске православ-
не цркве у Београду.
Ми богослови, који смо посећивали богословију, богословски
испит зрелости (матуру) смо полагали у времену од 16. до 28.сеп-
тембра, 1946. Председник испитне комисије је био прота Стеван
Простран, а потпреседник је био прота Радислав Пауновић.
Мнго је значило што смо у логору основали и књижевни клуб
Повлен. И Повлен је имао своју бараку. Ту смо се свакодневно
окупљали и читали песме и друге књижевне саставе и дискуто-
вали о књижевности. Наш “учитељ” је био Ратко Парежанин, под
чијим руководством су се неки од нас развили као књижевници и
касније наставили књижевни рад.
Објавили смо и неколико збирки песама и прозе. Једна од
њих је “Под маслинама”, у којој су и прозни и песнички саста-
ви. У другој свесци тога часописа Милутин Деврња је дао осврт
на књижевно стварање књижевника који су стварали у логору у
Еболију, и песника и приповедача. Његови прикази су писани
објективно и стручно. Осврнуо се на уметност осам песника, три
приповедача и једног писца који је био продуктиван у поезији,
прози и драми. Деврња се веома похвално изјаснио о поезији
Предрага Петровића.