ЗАШТО БЕОГРАД ПРЕЋУТКУЈЕ БЕОГРАДСКОГ ПИСЦА СВЕТОЗАРА ВЛАЈКОВИЋА?

Светозар Влајковић је српски књижевник који живи у Београду 70 година и часно носи епитет ”београдског писца”. До сада је написао десетак романа, неколико збирки приповедака и педесетак драма. И скоро сва његова дела написана су у Београду. Свет његових књига, њихове теме, атмосфере, простор и време, ликови су београдски; човек у његовим литерарним креацијама је београдски. Као мало који савремени српски писац својим стилом, садржином и формом, проблемима којим се бавио у својим књигама, настојао је да Београд добије свој духовни знак у српској књижевности, бар онолико колико га је добио Вишеград, у Андрићевој прози. A опет га је његов Београд, током пола века стварања, прећуткивао. Покушаћемо у овом осврту одгонетнути зашто.
Можда је проблем његов, или његовог Београда, што Влајковић никада није био дволичан, никада није дозволио да му мода надвлада уверења. Себе и свој стил никада није принуђавао ни на какве ”тенденције у новом кључу”, а био је изразито модеран и пре појаве београдских постмодерниста. У својим делима није лагао ни себе ни свoје читаоце, али није ни припадао ни једном систему ни покрету нити њиховим идеологијама и теоријама. Никада се није приклонио ниједној књижевној струји или клану завађених београдских писаца. Можда им се замерио својом равнодушношћу према њиховој борби за власт и уз власт.
О свему томе отворено је проговорио у бриљантној есејистичкој књизи Дон Жуан београдски у шуми чудноватој коју је објавила Просвета 2005. године. Ова књига писана је надахнутим стилом, са доброћудним хумором скоро у свим завршницама његових критичких мишљења о бројним књижевним проблема у Југославији, Србији и Београду његовог доба. У свим Влајковићевим запажањима у овој књизи, љубав за уметност и уметника није оставила места за мржњу. И такву књигу његов Београд је прећутао.

Хаос, путокази…

Полемику ове књиге не доживљавамо као личну ни субјективну, иако су стајалишта и углови гледања аутора и лични и субјективни. Успело је то Влајковићу што је проблемима приступао лежерно, а не волшебно; као човек који је све опростио; хуморно, а не праведнички ни осветнички; самоисмејавајући се, а не самоистичући се. Његова полемика са временом, људима и појавама, једна је од оних племенитих, самоосвешћујућих, потребних у сваком времену..
У закључку књиге Дон Жуан београдски у шуми чудноватој Влајковић ће записати:

”…Потребна је огромна храброст и велика снага да се подвргнемо процесу самоосвешћивања. И зато никоме ништа не замерам. Жао ми је једино читаоца, који се крећу у тој књижевној шуми чудноватој без икаквог путоказа, а многи су заслужили да им се ургентно помогне” (стр.243).

Тумарао је и стварао том шумом ”без икаквог путоказа” и Тоза Влајковић, борећи се креацијом против зла преко пола века. И, после свега, написао ову књигу есеја, у дијалогу и комедијању са лажним врачима те шуме чудновате. У тој шуми зла сви смо учесници и степеновано саучесници. Неко свесно и функционално, а неко несвесно и узалудно. Јалово је и наше замерање креаторима те шуме зла јер се они неће зауставити у њеном креирању, али је драгоцен и најмањи путоказ недужном читаоцу да га та шума не прогута. У свим књижарама потрошачка страст доминира, потпомогнута насмешеним, лепо молованим продавачицама књига, власница књижара, уредника издавачких кућа или пренаграђених писаца који просипају тренд, уваженост, обавештеност, ученост. Компјутерска каталогизација је идеална за све врсте манипулација. Само једним ”клик” бришу се читави корпуси књига жрецима шуме чудновате неподобних. Читалац и не слути да кроз њихова уста говори нека престижна владина или невладина организација, јавно или тајно друштво, нека богата фондација (сорошевска или сатанистичка, хришћанска или исламска, секташка или корпорацијска), манија (доларска, сексуална или наркоманска), идеологија (фашистичка, комунистичка, неоколонијалистичка или глобалистичка), империја (САД, УЕ, ВБ, УН, РФ, ИЗ…). У њиховим рукама је селекција и писаца и књига, и награда и казни, и пропаганде и прећуткивања… Издавачи више нису персонални, већ инперсоналне корпорације; књижаре више немају имена ни презимена књижара или издавача, већ су робне куће књига (Индиго, Чептер, Плато…). Оне формирају и читалачке клубове и наслове књига које ће се у њима читати и о њима расправљати; организују конференције за штампу и књижевне вечери ”својих писаца” (пардон: своје робе!) и књижевне награде ”својим писцима” (пардон: својим робовима!). Зато је књига Светозара Влајковића Дон Жуан београдски у шуми чудноватој драгоцен путоказ читаоцима.

Поетика, стил…

”…проговорити чисто и јасно, без украса. О себи и другима” (стр. 207). И то је реализовано у овој полемичкој књизи. Одржао је писац неопходну дистанцу између догађаја и доживљаја, бранио је свој доживљај од хаотичних догађања, насртљиваца, самохвалаца. Лични доживљај никада није мењао за колективистички. Није патио од планова и претеране нормативистике. Поручује писцима, који тврде да су постигли баш оно што су замислили, да иду у администрацију јер се ”тамо лакше излази на крај с плановима” (стр. 5). Био је свестан и доследан одговорности јавне личности, али није пристајао, ни у својим драмама ни у романима, да се исповеда. Давно је минуло време иза нас када су јавне личности биле дужне да се јавно исповедају. То је био захтев времена у коме су биле ретке јавне личности, а данас их је премного. Влајковић је уверен ”да су искреност и покајање предуслов за одржање, чак и за јачање људских односа”. За њега су искреност и покајање синоними за истину и личну одговорност, скромност и понизност – ”вештину гашења рана” (стр.122). Поетика ове књиге није поетика мемоара. ”Мемоари су”, каже Влајковић, ”најчешће неспоразуми писца са самим собом или са светом” (стр. 5) и они се не пишу за оне који долазе него за своје исписнике. Аутор одбија да ову књигу сврстамо у мемоаре или у ”кратку историју српске књижевности прошлог века, мада на то личи” (стр. 8). Он се само нада да ће књига Дон Жуан београдски у шуми чудноватој бацити ”извесну неопходну светлост на овај тренутак замућен општим хаосом” (стр. 8). Пропагандисти хаоса лансирали су и ”идеју да дело и писац немају нити треба да имају било какву везу” (стр. 8). Влајковић то даље и дубље проблематизује: ”Огољени техничари, пак, не спадају у област књижевне уметности. То што су код нас на цени управо такви, резултат је недостатка великих талената, али не мање и спречавање талената да стигну на јавну сцену” (стр. 42). Ово је најбоља дијагноза регресије књижевности у нашој цивилизацији и књижевне талентоване младости коју сам до сада прочитао. Сви огољени техничари у српској књижевности вапе за Западом јер је тамо техника одавно заменила и живот и уметност. Као деградирани новинар, известилац са суђења криминалцима, Влајковић је добро знао да је ”њихов вапај за Западом била чежња за ропством, знао сам то непогрешиво. Ниједан злочинац чијем сам суђењу присуствовао није своја дела починио због Титове диктатуре.Али тада већ стигле су вести о масовним злочинима проистеклих из дикттатуре западних демократија” (стр. 59). У демократији Запада и Истока све је важније од доброг стиха и добре прозе.