Тајна професора Младеновића

Живомир Младеновић, један од најзначајнијих проучавалаца на-
родне књижевности и српског реализма, сигурно тренутно и нај-
старији живи научник на овим просторима. Рођен је у години ка-
да је умро Лаза Костић – 1910, усавршавао се на Сорбони, а први је
докторирао на тези о Јовану Скерлићу, на Београдском универзи-
тету 1940. године. Познавао је Бранимира Ћосића, породично се
дружио са Исидором Секулић. Говори и преводи са више европ-
ских језика... У разговору који је са њим водила гђа проф. др Сла-
вица Гароња, дуговеки професор и научник изнео је на видело
једну велику тајну, која открива нешто недопустиво и у друштву
и у свету науке и књижевности. Видећете о чему је реч. ЗАВЕТИ-
НЕ су одлучиле да овај разговор публикују у целини као књигу, и
објаве је као дигитално и непрофитно издање, са не само све-
српским него и планетарним дометом. За изучавање српске књи-
жевности и неславних прилика у њој у другој половини 20. века,
ова књига представља врло подстицајну грађу!...

Из књиге “Тајна професора Младеновића”, одломци:
...Определили сте се за докторат о Јовану Скерлићу код професо-
ра Павла Поповића. Да ли нам можете из личног угла предста-
вити портрет овог знаменитог научника, као и одлуку да се
баш у свом докторском раду определите за дело Јована Скерлића
и како је текао Ваш рад на тој теми?

Моја рана књижевноисторијска и критичарска активност била
је од утицаја да добијем Скерлића за докторску тезу. Када сам
се 1936. године, после дипломирања и одслужења војног рока, ја-
вио Павлу Поповићу да ми одреди тему за докторски испит, ре-
као ми је да му поднесем списак од десет писаца од којих бих
једног могао да обрадим. Ја сам му поднео списак, међу њима и
Борисава Станковића и Лазу Костића (које бих најбрже могао да
спремим). Када ме је упитао кога бих најрадије обрадио, одлучио
сам се за Љубомира Ненадовића, али ми је он рекао да је њега већ
узела Паулина Лебл Албала, и одредио ми Јована Скерлића, који
је био последњи на списку. То је тада била најтежа могућа тема.
Не верујем да ми је њу дао да би ме упропастио како су ми неки
говорили. Пре ће бити да му је било стало да Скерлића, који је за
живота био популарнији од њега а у то време превише уздизан
код нас и у свету, сведем на праву меру.

Ја сам тему прихватио јер сам био уверен да сам јој дорастао,
као што бих и сваку другу прихватио коју ми је могао одредити.
Међутим, што сам више улазио у проучавање Скерлићева живота
и рада, при чему је требало обухватити његов буран живот и сло-
жене политичке прилике код нас и у свету, као и његова много-
бројна дела, све више сам увиђао да је тема сувише обимна. О то-
ме сам се пожалио професору Белићу, у једном писму из Париза,
где сам се налазио на постдипломским студијама са стипендијом
француске владе, који је пажљиво и са симпатијама пратио мој рад,
и он ми је предложио да обрадим само тему Језик Јована Скер-
лића. То ми се допало и био сам спреман да послушам његов савет,
али кад сам затражио одобрење Павла Поповића, он се томе од-
лучно успротивио и остао при томе да обрадим целога Скерлића.
Када сам се вратио у Београд, ја сам, и поред заморне дужно-
сти суплента, а затим и професора III, па и VIII мушке гимназије,
прионуо да скупљам потребну грађу за осветљавање Скерлићевог
живота и рада. С времена на време састајао сам се са професором
Павлом Поповићем у пријатној атмосфери негдашње Академији-
не кафане. Њега су интересовали резултати мога истраживања и
са пажњом их је пратио, али, онако како је имао обичај и на испи-
тима, није ми постављао никаква питања нити је било каквим
саветима утицао на моје даље истраживање, свакако зато што је
увиђао да се успешно сам сналазим и да ми нису потребни никак-
ви савети и упутства за даљи рад.
Тада су били врло повољни услови за то истраживање. Богата
некадања Народна библиотека на Косанчићевом венцу имала је
сачуване све часописе и листове у којима је Скерлић од ране мла-
дости почео сарађивати. Поред тога, били су у животу многи који
су га познавали, дружили се и пратили његов јавни и књижевни
рад. Његова сестра Јелена (удата за професора Владимира
Ћоровића), ставила ми је на увид његову писмену оставштину, са
писмима која је писао њој и рано преминулој сестри Јованки, као
и другим члановима породице. Скерлићева писма ставила ми је
на располагање и његова супруга Клара, која је, на моју молбу, на-
писала и опширне мемоаре на француском језику, у којима сам
нашао драгоцене податке о његовом животу и раду.
Када сам већ био прикупио главни део грађе за цео Скерлићев
живот и рад, изненада је умро професор Павле Поповић, 1939.
године. Његова смрт ме није омела у раду, јер сам за све време
грађу скупљао и тезу почео да обликујем самостално, без икакве
његове помоћи. Међутим, она ме је ослободила кочнице, која ме
је ометала да заокружим тезу и раније је завршим, у тим тешким
временима. Како су се политичке прилике у свету погоршале,
било је све очигледније да ратни вихор неће мимоићи ни нашу
земљу, па су почеле припреме за њену одбрану, а ја сам као резерв-
ни интендантски потпоручник био више месеци мобилисан ради
активирања једне противоклопне артиљеријске јединице. Због
тога сам одлучио да тезу поднесем ради одбране скраћену (колико