Тајна професора Младеновића

НАПОМЕНА
Све је ово било публиковано на једном од сајтова ЗАВЕТИНА
17.09.2010. Може се проверити. Тај текст је изазвао праву буру, али
је у јавности Србије – игнорисан, што је и природно, јер њоме још
увек доминирају Глигорићеви и Ђурићеви следбеници и директ-
ни наследници.
Па ипак, сензација, тј. вест о једној књижевној крађи, постала
је доступна планетарно. Већ крајем 2010. године, уредник једног од
најутицајнијих живих, српских независних књижевних часописа,
пожаревачког “Браничева”, песник Александар Лукић, понудио је
да прештампа, то јест, објави “Тајну професора Младеновића” у
оквиру посебног темата под насловом ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕ-
РВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА, позвавши најшири могући круг
писаца, критичара, професора, да узму учешћа у првом двоброју
“Браничева” за 2011. годину. 1-2/2011.
Тај број “Браничева” је одштампан у довољном броју приме-
рака, али је и његова дигитална верзија постала доступна плане-
тарно, пре свега за све катедре славистике по свету, као и наше
људе по свету. Дигитална верзија тог двоброја је сасвим адек-
ватна штампаној. Да не дужим: у оквиру темата дата су као аргу-
ментација три примера прећутане, игнорисане, гушене и скоро
угушене књижевне личности, критичара и песника: Бранка Лаза-
ревића, Живомира Младеновића и Мирослава Лукића.
Немам потребе да се китим туђим перјем, што би рекао оби-
чни народ. Тајну професора Младеновића открила је храбра и
доследна професорка Славица Гароња, врстан приповедач и пес-
ник, универзитетски професор. Она је лично упознала профе-
сора Младеновића, на његову иницијативу, након што је у лис-
ту Вукове задужбине објавила једну позитивну рецензију о Мла-
деновићевој књизи.
Кажу да је много обрадовала стогодишњег професора Младе-
новића околност да је и “Браничево” публиковало, од речи до речи,
“Тајну професора Младеновића” у оквиру посебног темата под на-
словом ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА ...
Да додам и ово, “Браничево” је у следећем двоброју 3-4/2011
посвећеном КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ ИЛИ ПРОВЕТРАВАЊУ
КРИТИЧАРСКИХ ЛОЖА прештампало, поред осталог и под-
стицајан оглед покојног П. Џаџића Велибор Глигорић или “иден-
тификација са агресором”, који треба поново прочитати.
Убрзо затим, професор Младеновић је – преминуо! У сто и
првој својој години. Када ми је то Гароња јавила, рекао сам: – Па,
ето, испунила се у неку руку правда...Утеши се помишљу да је
Бог и нас умешао у то испуњење...
Понављам, откриће крађе припада професорки Гароњи. Не ме-
ни. Ја сам само, као издавач, схватио оно што су скоро сви други
официјелни српски издавачи игнорисали или скривали. Деценијама.
Колико ми је познато, поводом Младеновићеве смрти огласи-
ла се, опет, само професорка Гароња. У Политици и у Летопису МС.

IN MEMORIAM – проф. др Живомир Младеновић (1910-1911)
Отишао је можда последњи живи представник чувене Београдске
филолошке школе. Докторант код проф. Павла Поповића, аутор
прве тезе о Јовану Скерлићу, проф. др Живомир Младеновић је
живео тачно колико и епоха којој је припадао – читав век. Рођен
у години када је умро Лаза Костић (1910), симболично, своје пос-
ледње дело, посветио је управо овом великом српском песнику
и предао га у штампу у својој 101-ој години живота. Живомир
Младеновић је био феномен, не само обичног људског живота,
већ вероватно и доскора најстарији живи научник на овим про-
сторима. Можда су му тако дуг и до последњег дана плодан жи-
вотни и радни век подариле (неодживљене) године његовог оца
Светозара и стрица Милоша, који су као српски војници отишли
у рат и нестали већ у првим биткама 1914. године у Србији.
Рођен је у Доњем Љубешу код Алексинца, 5. новембра 1910,
Живомир Младеновић школовао се у гимназијама у Алексинцу
и Крушевцу, студије књижевности на Филозофском факултету
у Београду уписао је давне 1930, а дипломирао 1934. године. Уса-
вршавао се у Прагу (1932) и на Сорбони у Паризу (1936/37), а спо-
менуту тезу о Јовану Скерлићу (публиковану 1940) одбранио (на-
кон изненадне смрти Павла Поповића) у комисији којом је пред-
седавао Александар Белић 1940. године. Након Другог светског
рата радио је у Институту за књижевност (касније укинут), а
потом прешао у Одбор за народне умотворине при САНУ, где је
провео свој радни век, до пензионисања, као научни саветник.
Био је професор по позиву, на универзитетима у Кембриџу 1970/71
(Енглеска) и у Америци (Флорида, Беркли, Индијана, Харвард и
Колумбија, 1976).
Оно, међутим, чиме је међу бројним делима, Ж. Младеновић
трајно задужио српску науку, јесте дело Српски реалисти, чије
му ауторство, стицајем чудовишних околности, није признато
читавих пола века, а које је у својој десетој деценији живота ипак
интегрално објавио (2007). Оно друго, можда још и важније, јесте
рад на објављивању целокупне заоставштине Вука Стефановића
Караџића, коју је Српска академија наука и уметности објавила
у пет књига 1973-4, са његовом обимном уводном студијом. Само
овај подухват, достојан академске титуле, и поред врло афирма-
тивног реферата најугледнијих академика Милоша Ђурића, Петра
Колендића и Милана Будимира још 1967. године, ипак је, такође,
на један волшебан начин склоњен са дневног реда у Одељењу
књижевности и језика и више никада није узет у разматрање.
Своју плодну научну делатност, Живомир Младеновић посебно
је развио са Матицом српском и њеним председником Младеном
Лесковцем, из чега проистиче његова књига Вук Караџић и Ма-
тица српска (1965), као и откриће до тада потпуно непознате ко-
медије Лазе Костића, Окупација, коју је, такође, уз обимну студи-
ју објавио 1977. године. Уз приређивање трагедија и комедија
Лазе Костића, такође у издању Матице српске (1989), Живомир
Младеновић је последње своје дане провео ужурбано доврша-
вајући своју заветну студију о овом српском песнику, која ускоро
треба да изађе из штампе.
Експерт за српски реализам, са докторатом који је у послератној
Југославији мало ко имао из ове области, врстан фолклориста,
који нас је задужио капиталним пројектом објављивања Вукове
заоставштине, обдарио нас је из народне књижевности и књигама
“Вуковим трагом” (1987), “На изворима народне песме”, али је као
научник прошао без и једне награде са Вуковим именом. Но, мало
марећи пред крај живота за награде, животни и професионал-
ни пут Живомира Младеновића поставља нам једно сложеније и
парадигматско питање наше средине: како би изгледала историја
књижевности и историја наших катедара, да су је водили даро-
вити и квалификовани људи попут њега, уместо оних, који су
не само заузимали њихова места, већ на основу његовог рада и
дела, градили врло импресивне каријере, спречавајући истовре-
мено, сваки њихов даљи рад и напредак? Цео један век његовог
људског битисања, донео му је, међутим, по његовим сопственим
речима, неслућену радост – оно што је мислио да ће генерације
давно после њега открити и признати, доживео је већ током свог
дугог живота. То је, чини се, и виша правда и специфичан пут
који је Живомир Младеновић имао и остварио у нашој науци.
Два обимна разговора која је дао пред крај живота (потписници
ових редова, и Љубиши Рајковићу), као и низ младих његових
књижевних следбеника, најбоље сведоче о томе. Уз дуговеко,
складно и топло породично окружење, супругу др Оливеру
Младеновић, познатог етнолога, и бројно потомство, професор
Младеновић је одживео сву пуну меру једног људског века и
свог послања на земљи.
Нека му је вечна слава и хвала!

Славица Гароња Радованац