Тајна професора Младеновића

сам успео да је довршим), не тражећи ради тога ничији савет, под
називом: Младост Јована Скерлића. Филозофски факултет је то
усвојио на предлог професора А. Белића, који је као председник
комисије, са професорима Драгољубом Павловићем и Павлом
Стевановићем као члановима, обавио мој докторски испит, одо-
бривши 1940. године и штампање тезе, па сам исте године про-
мовисан за доктора филозофских наука. За све то време био сам
у официрској униформи, коју, по ондашњем закону, активирани
резервни официри нису смели скидати.

После рата постали сте научни сарадник Института за про-
учавање књижевности САНУ. У Вашем мемоарском тексту, обја-
вљеном у књизи “На изворима народне песме” (2005), подробно
сте приказали околности, због којих Вам је онемогућено да по-
станете предавач историје књижевности на Универзитету.
Интересује ме, како сте се у Академији наука дефинитивно опре-
делили за проучавање народне књижевности?

Када сам 1947. године завршио обимну књижевно-историјску
студију Српски реализам (1947), на расписани конкурс Мини-
старства просвете за уџбеник VII разреда гимназије, рукопис сам
предао две године млађем колеги Војиславу Ђурићу, руководиоцу
Просветног савета и помоћнику министра просвете, под шифром
Литист, са именом у затвореној коверти, верујући у морал који је
владао и у предратним временима да се подразумева и под ко-
мунистичком влашћу. Примајући два примерка рукописа, Ђурић
ми је само рекао: - То ће им добро послужити. Ускоро сам сазнао
коме ће и како послужити. Он је једну копију рукописа предао Ве-
либору Глигорићу, откривши му моје име као писца, а Глигорић
који је тада био хонорарни професор реализма на Филолошком
факултету (о којем, судећи по његовом уводном предавању, није
знао готово ништа) присвојио је тај рукопис, док ми је оригинал,
пошто је заведен, враћен без икакве оцене. Из моје књиге Мла-
дост Јована Скерлића, коју сам му поклонио чим је 1940. изашла
из штампе, знао је да сам поуздан научник и да се на мене може
безрезервно ослонити. У то време оштрог супротстављања Ин-
формбироу, добро му је дошао мој рад о српском реализму, писан
стручно и објективно, без тада уобичајених цитата из Маркса,
Лењина и Стаљина, па је почео да га чита пред студентима,
замуцкујући на појединим местима, како су ми касније причали
његови студенти. Присуствујући његовом предавању о Војиславу
Илићу на Коларчевом универзитету, запањио сам се када сам чуо
дословно читаве пасусе оног што сам ја написао. Сутрадан сам
покушао да се са њим састанем, али он се ни тада, нити икада
касније није усудио да ме погледа у очи, али је, уз помоћ свога
саучесника Ђурића предузимао све што је могао, а могао је много
захваљујући својим политичким везама, да ме физички и духов-
но одстрани, држећи се опробане девизе да је од последица крађе
најпоузданије заштита, ако се покрадени убије, то јест, не постоји.
Најпре је пресекао све моје везе са издавачким предузећима, до-
принео да се овлашћења која ми је дала удовица Јована Скерлића
пренесу на издавачко предузеће Просвета, а да се приређивање
Скерлићевих целокупних дела повери Мидхату Бегићу.
У јеку хајке против информбирооваца, када је било врло лако
послати своје противнике ни криве ни дужне на злогласни Голи
оток, поверио ми је један уредник Рада, да је у колективу тог пре-
дузећа, с којим сам тесно сарађивао, пратећи са симпатијама дела
руских писаца Фјодора Глаткова, Маријете Шагињан и других,
говорио о мени као о присталици Информбироа. Тада ми је једна
чланица скупштинске организације Партије поверила да је одлу-
чено да будем примљен у Партију. Међутим, ускоро после тога,
на предлог Александра Белића, председника Српске академије
наука, постављен сам за сарадника новооснованог Института за
проучавање књижевности, не сачекавши да будем примљен у
Партију, и да са осталим њеним члановима скупштинске ћелије,
будем упућен на Голи оток.
Институт за проучавање књижевности Српске академије на-
ука имао је ранг универзитетске установе, а његови сарадници
универзитетских наставника, па унеколико и виши, јер му је био
задатак да припреми за научни рад даровите студенте и да до-
дељује докторска звања. Био сам на послу који је потпуно одгова-
рао мојој спреми и у мене су у Академији с правом полагане ве-
лике наде. Управник Института, академик Петар Колендић, по-
верио ми је три дипломирана академијина питомца за асистенте:
Голуба Добрашиновића, Драгољуба Новакова и Илију Николића,
који су припремали докторске тезе, да руководим њиховим на-
учним изграђивањем. Уз њихову помоћ, као и помоћ колегинице
Радмиле Ненин, почео сам успешно да организујем Југословенски
књижевни архив, по угледу на Чешки литерарни архив у Прагу.
Наручене су нарочите фасцицле за податке о животу и делима
појединих писаца и ормани за њихова објављена дела, као и за
рукописе необјављених дела, са њиховом преписком и грађом
у вези са њиховим животом и књижевним радом. У пространој
дворани Института одржавани су редовни научни састанци по-
знатих стручњака, а њихова научна саопштења су објављена у
два опсежна зборника (1951. и 1952. године). Имао сам могућност
за путовања ради научног истраживања. Академија ми је омогу-
ћила боравак у Загребу, где сам у Музеју Срба преписао писма
Симе Матавуља брату Ђури у Шибенику, где сам се упознао са још
живим члановима његове породице и нашао и друга писма. Тако
сам спремио за трећу књигу Зборника Института за проучавање
књижевности студију о Матавуљевој преписци са члановима
породице. Приликом боравка у Загребу, ради проучавања Симе
Матавуља, састао сам се са професором Загребачког свеучилиш-
та Антуном Барцем и сазнао да ме је пред њим хвалио професор
Павле Поповић. Када је чуо од мене да сам сарадник Института