Тајна професора Младеновића

за проучавање књижевности, рекао је да је то погодније од звања
наставника Универзитета, јер се не морају држати часови, па се
може више посветити научном раду.
То су знали и Велибор Глигорић са својим помагачем у при-
свајању, односно крађи мога рукописа о српским реалистима, па
су се морали забринути да толико не ојача мој научни ауторитет да
будем у ситуацији да их откријем и јавно прозовем. Зато им је од-
говарало укидање Института за проучавање књижевности, чему
су можда и сами допринели, када је Институт, у пуном развојном
замаху и припреми за штампу и треће књиге свога зборника (за
1953. годину) изненада укинут, а ја остао без радног места, када је
требало да напустим и Академију. (Како је Институт био укинут
овај зборник се није појавио, па сам студију о Сими Матавуљу
проширио и објавио као посебну књигу у издању Војвођанског
архива у Новом Саду, заслугом Николе Милутиновића). После
укидања Института за књижевност (1954) његови службеници су
се снашли како је ко могао. Секретар Божидар Ковачевић је себи
обезбедио место научног сарадника, а затим и управника Акаде-
мијиног Архива, Голуб Добрашиновић је постао кустос Вуковог
и Доситејевог музеја, Драгољуб Новаков је отишао у библиоте-
ку Матице српске, а Илија Николић постао редактор Војног гла-
сника. Радмилу Ненин запослио је управник Института као аси-
стента при Катедри за предмет Народна књижевност на Фило-
лошком факултету. – Вас нису хтели, рекао ми је са жаљењем. Ни-
сам му рекао због чега, као што никоме другоме нисам открио
зашто за мене није било места, не само на овом, већ и на другим
универзитетима у земљи, јер је у комисијама за пријем свуда био
Глигорић, као осведочени стручњак за реализам помоћу мога
рукописа. За мене није било места ни у другим установама, тако
да сам морао и даље да останем у Академији, примајући плату и
радећи у соби Одељења литературе и језика, коју ми је уступио
Колендић. Међутим, био ми је неугодан такав положај, па сам
се јавио за посао Војноисторијском институту, где ми је обећано
звање научног сарадника, које сам имао у Академији. Но, није ми
било суђено да напустим научни рад у Академији, и да утонем
у монотоно и безлично редиговање за штампу ратних хроника,
јер је на предлог председника САНУ, Александра Белића, осно-
ван Одбор за издавање корпуса народних песама, за чијег сам
сарадника постављен заједно са Војиславом М. Јовановићем (Ма-
рамбо), који је за свога асистента довео и Илију Николића. Тако
сам се, стицајем прилика, почео у Академији бавити народном
књижевношћу, не занемарујући ни друге области из историје
српске књижевности.
Глигорићу и Војиславу Ђурићу је опет био проблем како да
ме удаље из Академије. То им је олакшано тиме што је Белић, мој
стални покровитељ, умро 26.2.1960, док је Глигорић 1955. године
изабран за дописног, а 1958. за редовног члана САНУ, да би 1960.
године постао и генерални секретар Академије. Тада је, изгледа,
наговорио Војислава Јовановића Марамбоа, председника Одбора
за издавање корпуса народних песама, да ме удаљи из службе као
нестручног за проучавање народних песама, а за ту услугу му је
могао обећати избор за професора на Филолошком факултету, и
стављање на репертоар Југословенског драмског позоришта ње-
гове драме Наши синови, што је и учинио. Међутим, мој положај
у Академији и углед међу њеним члановима био је тако чврст,
да из ње нико без злоупотребе свога положаја више није могао
некога одстранити. Глигорић је као генерални секретар успео да
пошаље комисију да испита мој случај, у којој су били дописни
чланови Михаило Стевановић и Ђорђе Сп. Радојичић да оцене
мој рад, али они су могли једино да констатују да су оптужбе о
мојој нестручности нетачне. Одбор за издавање корпуса народ-
них песама је после тога појачан новим угледним члановима, од
којих је Милош Ђурић, (који је 1955. године постао дописни, а 1961.
редовни члан Академије), постављен за његовог председника
на место Јовановића, који је поднео оставку на ту дужност, док
сам ја преузео дужност секретара Одбора. Бавећи се у Одбору за
издавање корпуса народних песама, проучавањем рукописне зао-
ставштине Вука Караџића и објављених и необјављених српских
народних песама у њој, као и Вукова живота и рада, нисам могао
заобићи ни Матицу српску и њене односе с њим. Пало ми је у
очи нетачно схватање да су они били непомирљиви противници,
у погледу реформе језика. Слободан од тих предрасуда, ја сам на
основу богате изворне грађе написао обимну студију Вук Караџић
и Матица српска (1965), што је био само почетак мојих радова из
народне књижевности и плодне сарадње са Матицом српском у
Новом Саду.
Када је увидео да се више не могу одстранити из Академије,
нити лишити дужности која ми је у њој као научном саветнику
поверена, Глигорић је, да би онемогућио откриће крађе мог руко-
писа о српским реалистима, уз помоћ учесника у томе, Војислава
Ђурића (који је 1961. године изабран за дописног члана академије
и постао секретар Одељења литературе и језика) покушао да оне-
могући сваки мој утицај рада у њој. Одбор за издавање корпуса
народних песама преименован је у Одбор за народне умотвори-
не и одузет му је задатак прикупљања и издавања народних пе-
сама, који му је био наменио Белић, а према аманету Стојана Но-
ваковића, давне 1887. године. Када сам Одељењу поднео пројекат
за издавање петотомног зборника необјављених песама из Вукове
заоставштине, оно га је одобрило као свој предлог и одредило
тобожњу Редакцију за издавање Вукове заоставштине, која се ни-
када није састајала, тако да сам цео пројекат извео сам, једину уз
помоћ Академије, коју сам обезбеђивао уз званичне захтеве пред-
седника Одбора Милоша Ђурића.