Оглед о вуцима

Размишљајући о појави вука као тотемске животиње у Словена,
током териоморфне етапе у историји религије, долазим на по-
мисао да вук то није постао на овом, балканском тлу, већ у некој,
много старијој епохи изван Балкана. Најчешћи, тотемски узор
балканских старинаца, наиме, била је најчешће змија о чему већ
и постоји већинска сагласност антрополога, уз напомену да је,
наравно, мушки род од змија – змај.
Онда је вук заузео то почасно место код потомака великог,
мигрантског прамена, отиснутог са Медитерана и то, током
њиховог дугог боравка на северу, негде на ширинама руских
степа или у дубинама северних шума, на самој граници арктич-
ког круга.
Претпоставља се да је у праискону, велики прамен Будими-
рових Беласта, односно, по грчком Пелазга, миграната са овог
тла, оставио за собом стари завичај и његова светилишта са обо-
женим змијама и стигао на хладни север европског континента.
Скоро је сигурно да су понели са собом своје тотемске животи-
ње. Тај обичај, ношења чак и живих тотема, уместо заставе, чак
и у ратним приликама, помиње луцидни Д. Срејовић уз опис
“Трачког коњаника”. Међутим, те животиње су имале ограниче-
ни животни век и нису подносиле хладну климу.1)
Та протословенско-германска скупина доспела је у хладне,
шумовите или степске пределе северне Европе и тамо боравила
вековима и миленијумима. Али то је био и остао климат где или
нема гмизаваца или су они реткост и неугледне величине, а то је
околност која свакако, није ишла у прилог одржавању традици-
оналних, териоморфних узора, односно тотема великих змија
из суптропског климата какав је тада владао око Медитерана.2)
На другој страни, религијски нагон и потребе су били неодо-
љиви. Ниједно племе није могло опстати без тотема који би за-
ступао “првог оца племена”. Дакле, потрага за новим 'оцем', на-
метала се, сама од себе, па га је ваљало одабрати у лику неке од
животиња из новог окружења, и то неке која би се такође исти-
цала по својим особинама и била достојна метафоре.
Избор тотема (животиње) чињен је, обично, према оним осо-
бинама које су доживљаване као идеалне особине за владаоца
или ратника. Отуд су углавном одабиране животиње ‘снагато-
ри’, или највећи грабљивци међу њима, али у сваком случају,
бића која су најлакше опстајала у суровим околностима, спо-
собна да превазиђу нека опасна животна искушења, каква су и
иначе, често доживљавали људи оног времена.
Пре осталих врлина, као највећа предност рачунала се спо-
собност да се савлада директни противник – припадник непри-
јатељског клана (народа), а затим каква опасна звер или да се
спретно савлада свакодневна ловина. На северу су имали сјајан
избор: више врста медведа, сибирског тигра, јелена, ирваса, риса,
вука, јастреба, орла, сокола... Но, затекли су тамо и старинце,
монголског порекла који су такође, обожавали неке териоморф-
не узоре. Разликовање тотема у суседних племена и народа било
је неизбежно, па се неким родовима медитеранских дошљака,
како верујем, наметнуо медвед, а некима северни, степски вук.3)
На Балкану није било стариначких племена са тотемом вука.
У суптропској клими оних времена, овдашњи вукови су били
ситни грабљивци, попут данашњих, афричких сродника, ближи
шакалу него данашњем вуку чије су особине иначе, добро по-
знате. Међутим, одсељеници са Подунавља и Медитерана, буду-
ћи Словени и Германи, упознали су горе северну врсту тих жи-
вотиња, далеко крупнијих стасом, светлије боје крзна и очију, за
трећину већих од медитеранског вука, а за два пута, од африч-
ког, који су иначе по свему ближи шакалу или чагљу. Осим тога,
степски вук има сасвим друкчије животне навике, с обзиром да
живи на пространствима пребогатим дивљачи, која је вучији
природни плен. Истовремено, њихов животни простор је био
врло ретко насељен људима.
Отуда, степски вук је, од искона, стекао некакве изузетне и
ако се то гледа људским очима, племените навике, како у лову,
тако и ван њега. Умереност у лову на дивљач и изузетан осећај
припадности породици и чопору, учинили су да се на неки
начин, степски вук наметне неким родовима за новог заштит-
ника, новог “оца племена” – као најпожељнији, племенски то-
тем. То се догодило у оба протоевропска огранка – словенском
и германском.
Много касније, након раздвајања од германске лозе и сада
већ у историјском времену, јужнији део словенског живља, оз-
начен тотемом вука, одвојио се од осталих и спустио на југ, на
прастара, подунавско-медитеранска станишта (Сеоба Словена у
6-ом и 7-ом веку н.е.).4)
________________________
1) Велику скупину миграната са Медитерана морамо узети као прото-
словенску, али и протогерманску с обзиром да се етноним Словени,
први пут јавља тек у 5. веку н.е. у грчког аналисте Прокопија, док се
етноним Серб, јавља неупоредиво раније, односно чак и два миленијума
раније (Србинда, Ргведа) или у 6. веку п.н.е (Сервије Тулије, 6. краљ Рима).
2) Последње лавове у Тракији ловио је Александар Македонски, у 4. веку
п.н.е.
3) Узгред речено, у староиндијском спеву “Махабхарата”, повезаном са
Ведама, помиње се братоубуилачки рат два сродна, аријевска пле-
мена: Пандава (Пандуха, панда – медвед) и Курава (Куруша, куруках
– курјак). Словени свакако, припадају такозваним аријским народима
(индоевропска група).
4) Разлози ове сеобе су били различити. Један би био притисак ратобор-
них, монголских племена са севера, почев још од Атилиног похода на
Европу, а други присилно покрштавање Балтичких Словена, мачем и
ватром, извођено од Данаца предвођених католичким бискупима на
Балтику.