Латинизација српске деце

Римокатоличка црква свој прозелитски рад заснива на ставу: “Дај-
те нам децу до њихове седамнаесте године, а после ето вам их.”
Југословенски комунисти су горњу границу спустили на девет
година! Срби су народ који од самог почетка своје писмености већ
хиљаду година има своје ћирилично писмо. Срби у Аустријском
царству, у Аустро-Угарској Монархији, а од Берлинског конгреса
и у Босни и Херцеговини – у којима је католичанство било држав-
на вера – били су подвргавани суровим притисцима да одустану
од православља, јулијанског календара и ћириличног писма, и да
пређу на римокатоличку веру и латинично писмо. Срби на про-
сторима под турском влашћу у Србији, Црној Гори, Босни и Хер-
цеговини и Хрватској нису имали никаквих сметњи да користе
своје ћирилично писмо. Штавише, српски језик и ћирилично пис-
мо су били службени језик и писмо и самог турског двора. Још
постоје изворна документа која је турски двор слао Дубровнику,
Србији и Босни и Херцеговини, и која су писана на српском јези-
ку и ћирилици. И поред најсуровијих притисака да напусте ћи-
рилицу, Срби под аустро-угарском влашћу су користили, негова-
ли, чували и бранили своју ћирилицу и преносили је на своје по-
томство, јер су је доживљавали као суштинско својство свог на-
ционалног и верског бића, као ваздух који се дише, као свој живот.

Краљевина Југославија
У Краљевини Југославији спроводила се једнострана припрема
родитеља за прихватање другог писма, с различитим резултатима
код православних и код католика. Ступањем у Југославију са Хрва-
тима и Словенцима, и Срби из Србије и Црне Горе први пут доводе
у искушење своје ћирилично писмо. У Краљевини Југославији,
заједничкој држави народа различитих вера и културних тради-
ција, писма су била равноправна, али ту “равноправност” право-
славни и римокатолици су доживљавали – различито! Срби су у
пословима од југословенског значаја, па чак и у својим приват-
ним пословима, показивали обзир према католичким народима,
па су строго водили рачуна да уз своју ћирилицу упоредо користе
и хрватску латиницу, писмо које су Хрвати ступањем у Југосла-
вију унели у заједничку државу. Међутим, Хрвати и Словенци се
нису обазирали на “равноправност писама” и строго су се држали
става римокатоличке цркве да сва остала писма осим јеврејског,
грчког и латинског представљају – ђаволска дела, и даље су кори-
стили искључиво своје дотадашње латинично писмо. Словенци
не маре ни за Хрвате, а поготово за Србе. Срби су својој деци го-
ворили да је латиница “наше друго писмо”, а католици су својој
деци за ћирилицу говорили да је то “туђе писмо”. Тако су југосло-
венска деца већ на самом почетку живота формирала различит
однос према другом писму, у зависности од верске припадности
њихових родитеља.

Комунистичка Југославија
Период комунистичке Југославије представља круто идеолошко
време навикавања Срба родитеља да живе без ћирилице. После II
светског рата, у Југославији на власт долазе комунисти, међу ко-
јима су главну реч водили Хрвати и Словенци, Јосип Броз, Едвард
Кардељ и Владимир Бакарић, бивши поданици Аустро-Угарске мо-
нархије одгојени на католичкој мржњи према ћирилици као “ђа-
волском делу”. Ватикан је ову прилику искористио да преко “ате-
иста своје вере” зада коначан ударац српској ћирилици. Већ на са-
мом почетку своје власти, комунистички покрет Југославије је
кренуо у искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хр-
ватском латиницом. Ево документа, до сада непознатог Југосла-
вији и Србији, који то доказује. Господин Василије Клефтакис, ро-
ђен у Краљевини Југославији од оца руског белогардејског еми-
гранта и мајке Српкиње, велики поштовалац ћирилице који живи у
иностранству, удружењу “Ћирилица” Београд, електронском пош-
том послао је амерички магистарски рад, и уз њега следећи коментар:
“Ради се о томе да је хрватска абецеда данас толико преовла-ђу-
јућа у Србији (новине, часописи, књиге, саобраћајни знаци, фир-
ме, итд) и да се против тога треба борити. Свестан сам да су ства-
ри одмакле толико далеко, да ће без активне политичке и зако-
нодавне подршке од стране српских државних власти ћирилица
бити изгубљена и, вероватно кроз 20–30 година потиснута на ни-
во готице у немачком језику. То и јесте био подмукли план ју-
гословенских комуниста, у чему су српски комунисти били
најсвесрднији учесници. О томе се узгред говори у једној аме-
ричкој магистарској тези писаној на основу аналитичких изве-
штаја ЦИА о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Arm-
strong: “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito-Stalin
Split 1948-1950. (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitst.../1/etd.pdf– стр.148).
У разговору са тадашњим југословенским министром културе,
службеник ЦИА га је упитао: “Па, ако сте толико жељни да са
њима (Совјетима) раскинете, да ли то што кажете да ће се у шко-
лама учити ћирилична и латинична слова, уз ПОСТЕПЕНО ПО-
ТИСКИВАЊЕ, ТЈ. ЕЛИМИНАЦИЈУ ЋИРИЛИЦЕ значити да сте
раскинули са Русијом?” Министар је одговорио: “Па, у извесном
смислу то је тако. Ми контролишемо да свако дете у Југославији
научи латиницу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити”.
Одмах по преузимању власти, комунисти су почели да спрово-
де свој план о истребљењу ћирилице. За време II светског рата пар-
тизански и четнички радио-телеграфисти су у Морзеовој азбуци
користили српску ћирилицу са 30 знакова, што су научили још у
Краљевини Југославији. Броз је из Морзеове телеграфије и радио-
телеграфије избацио српску ћирилицу и заменио је са “неутрал-
ном” латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме је направљена
двострука штета: изгубљена је могућност слања порука Морзео-
вим телеграфом и радио-телеграфијом на свим југословенским
језицима, па су грађани навикавани на “врскаве” телеграме “Сре-
цан Бозиц“, “Цеститам венцанје”, и знатно је смањена могућност
успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је уместо 30, на
располагању остало само 26 знакова. Сви телепринтери у војсци,
на пошти и у предузећима имали су искључиво латинску таста-
туру, па су људи у Танјугу у својим радио-телепринтерским из-
вештајима морали да се довијају и измишљају решења за слова
“ч”, “ћ”, “ж” и “ш”, па је тако “ц” било “c“, “ћ” је било “ch”, а “ч” је
било “cc”, док је “ж” било “zh”, а “ш“ је било “sh” да би новинске
редакције могле тачно да штампају Танјугове извештаје! Са коња
на магарца. Свесно су прихватане овакве штете само да се оства-
ри постепено истребљење ћирилице. А онда је уследила ватикан-
ска досетка која се показала погубнија за ћирилицу него све су-
ровости, безакоња и насиља католичке цркве у Аустро-Угарској и
НДХ према ћирилици – злогласни “Новосадски договор” из 1954.
године! Хрватски шлосер Броз је преко српског абаџије Алек-
сандра Ранковића уредио да се српски и хрватски лингвисти и
књижевници “договоре”, и тако је рођен “Новосадски договор”.
Занатлије су лингвистима, па и Александру Белићу, председнику
Српске академије наука, и Иву Андрићу, човеку са докторатом,
наредиле шта треба да се “договоре”! Милован Витезовић ће не-
колико деценија касније за овакве снисходљивце рећи: “Академи-
ци су цитирали основце”!
Овде народу треба отворено рећи нешто што му није било
познато и о чему није ни сањао, нешто о чему није остављен
писани траг, нешто о чему су се творци “Новосадског договора”
“споразумевали погледима” и крили то од народа: да је “Новосад-
ски договор” имао своје објављене и своје необјављене циљеве!
Објављени циљеви су мамац који се види и који треба да обмане и
привуче рибу – “равноправност писама и богатство двоазбучја”, а
необјављени циљ је удица која се не види од мамца а која треба да
обави суштински посао – искорењивање српске ћирилице и њено
замењивање хрватском латиницом”! И пецарош риби прича да
је глиста на његовој удици – богатство. Нуди јој оброк, не да би
нахранио њу, него да би њоме нахранио – себе! И почело је посте-
пено спровођење необјављених одлука “Новосадског договора”:
– У војсци је у прописима важила “равноправност писама“. Нагла-
шавам, у прописима, а у пракси је то изгледало овако:
– у војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво ла-
тиница;
– у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске
књижице, дозволе за излазак у град, обрасци, формулари, технич-
ке књижице за оружје, оруђа, моторна возила и инжењеријске
машине – искључиво латиница;
– предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак