Химна српском народу

Нисам толико наиван човек да не знам како први утисак често
бива варљив, па ипак, немам снаге да га прећутим...
Историја Србије, као уосталом, и Русије, многострадална је
(извињавам се за овај устаљени израз). Догађаји, судбоносни за
Европу и цео свет, почињали су управо ту, у Србији, и то не јед-
ном; довољно је поменути само један од разлога за почетак Пр-
вог светског рата. Но, не бих сада о томе... Просто имам неиздр-
живу жељу да испевам хвалоспев братском народу. Да срочим
химну “првој љубави”, јер је први утисак мог боравка у Србији
веома налик на оно силовито, свакој младости познато осећање...
Пре поласка на Међународни београдски сајам књига, у са-
ставу руске делегације издавача, у којој сам од издавача једино ја
био и писац, на сајму књига у Москви упознао сам председника
Асоцијације издавача Русије (АСКИ), Константина Васиљевича
Чеченева. Ове године сајам у Москви је, због санкција, био све-
ден на један павиљон. Европа (о Америци већ и не говорим), би-
ла је представљена само појединцима. Православни издавачи
овога пута нису уопште учествовали. Од почетка свог постоја-
ња (а ја памтим његов почетни обим), сајам никада није изгледао
скромније. Али први пут је сада, (и то захваљујући санкција-
ма), организован «Празник словенске књиге». Сазнао сам да је
позив Асоцијације издавача Русије био упућен издавачима из
Пољске, Бугарске, Србије, Хрватске, Словеније, Украјине, Бело-
русије, као и издавачима земаља са великим делом руског жив-
ља: Латвије, Естоније, Узбекистана, Молдавије. На сајму је ор-
ганизован округли сто и заједнички штанд, на коме, истине
ради, није било књига из Украјине, Пољске, Чешке... И друге
словенске земље биле су доста скромно представљене (присти-
гли су само мали приватни издавачи, који не зависе од донација
државе). Једино је Србија била представљена у пуном обиму!
Као и прошле године дошао је Генерални секретар Удружења
издавача и књижара Србије, господин Вук Вукићевић.
То сам све запазио непосредно пред пут.
За Србију, за разлику од других европских земаља, није по-
требна виза, чак ни позив, довољно је да кажете циљ посете, а то
је овога пута био београдски сајам књига.
Да београдски сајам по обиму и организацији превазилази
московски, начуо сам у кулоарима за време округлог стола, али
нисам томе придавао значаја. Како може, мислио сам, бити већи
од московског сајма, који финансира не баш сиромашна држава
(судећи по трошковима за олимпијаду у Сочију), сајам у некој
не баш богатој Србији, двадесет пута мањој по броју становника
(не говорим о територији)? Која има само неких седам милиона
становника? И како може Београд, који има два милиона ста-
новника, да се пореди са огромном Москвом?

И, шта се десило!...
Међутим, идемо редом...

То је био мој други одлазак на неки европски сајам књига.
Први је био прошле године, када сам ишао на један од највећих
сајмова на свету који се одржава у Франкфурту на Мајни; такође
сам био у саставу делегације Асоцијације издавача. Обим и орга-
низација су свакако били импресивни, у поређењу са овим сај-
мом московски је изгледао бедно. То је разумљиво, ради се о књи-
гама, а не о олимпијади у Сочију или предстојећем првенству
света у фудбалу 2018. Не знам коме то одговара, али покушај да
се једна од земаља у свету у којој се највише читало претвори
у искључиво спортску, жељну само хлеба и игара, из мог угла
гледано, очевидан је. Чак и Европа, са којом смо до скоро насто-
јали да се равнамо, далеко је од тога да буде искључиво спортски
орјентисана. Следећа “Година литературе”, на пример, обележе-
на је смањењем на милион рубаља регионалних државних гран-
това, намењених за подршку домаћим издавачима. И до тада им
је са господског стола падало само четири милиона, у сваком
случају, у родној Нижњегородској губернији ( не области, јер
њоме управља губернатор), која је далеко од сиромашне, за 2015.
годину је планирано три милиона. И поред огромних средстава
која се издвајају за одржавање хокејашког клуба „Торпедо“. То је
зато што је писце могуће држати у запећку, а хокејаше само про-
бајте.... један ударац – и отишао је у иностранство. Зна се шта је
то “златни пак” у односу на тамо неку “сиву књижевност”...
Све ово изгледа жалосно, посебно на данашњем таласу обно-
ве патриотизма, јер се он у првом реду изражава речима. Довољ-
но је само једном саслушати, на пример, ватрени говор Алексан-
дра Проханова, који би многи, чак веома многи у Русији разуме-
ли... Такве речи не изговарају се олако, иза њих стоји судбина
великог писца и човека. Али, очигледно они којима је поверено
свето дело размишљају другачије. Заиста, ко је Проханов у по-
ређењу са на пример, Овечкиним? Овог другог већ и Обама зна,
а ко је од америчких председника чуо за некога тамо Прохано-
ва? И?.. Можемо ли замислити истога тога Проханова како је
отишао у Канаду или у Америку да гради књижевну каријеру,
а затим се вратио да подиже из рушевина домаћу књижевност?
То је просто смешно, другови нова господо! Тим пре што су
такви као Овечкин сада наши хероји. У књижевности такође...
Па, можда је заиста само у здравом телу здрав дух, опростите,
али већ боли, и опростите, заудара од овог духа. Слажем се, и
у совјетско време спорту се поклањала велика пажња, само за
разлику од мишљења многоуваженог Владислава Третјака, ве-
рујем да сам хокеј није цела “руска идеја”, о којој је он темпера-
ментно говорио после победе на светском првенству 2012, при
сусрету са В. В. Путином. Готово да је претио: “Каква је још руска
идеја потребна? Ово је та идеја, Владимире Владимировичу, ево
је!” А на следећем светском првенству су се обрукали. На жалост,
“руска идеја” по Владиславу Третјаку није заживела. А и зашто
ударати по обичним људима као по паку, питање је са којим су
се носили велики умови Русије, почевши од Достојевског, (ако не
рачунамо монаха Филофеја са његовим озлоглашеним “Трећим
Римом”), и завршивши са Иваном Иљиним, који су своје схва-
тање изразили задивљујућим речима:
“Како не би наша историјска несрећа и страдање били велики,
ми смо обавезни да будемо независни а не да пузимо пред дру-
гима; стварати а не позајмљивати, молити се Богу а не подра-
жавати суседе, тражити руску визију, руске садржаје и руске
форме, а не растурати се на делове и окупљати се око измишље-
ног сиромаштва. Ми нисмо Западу ни ученици ни учитељи. Ми
смо Божји ученици и учитељи сами себи. Пред нама је задатак:
градити руску самобитну културу – из руског срца, са руским
погледом на свет, у руској слободи, откривајући руску стварност.
У томе је смисао руске идеје.”

И то, да је цео Совјетски Савез седео пред екранима у време
хокејашких мечева, јесте дубока заблуда. Наша породица, на
пример, била је тада петочлана, а само двоје, укључујући и мене,
страственог љубитеља књига и страственог књишког мољца, гле-
дало је хокеј. Док је Шолохова знала цела земља! Можда га нису
сви читали, али сви су гледали филм “Тихи Дон”. Разумљиво, већ
Виктора Астафјева, Константина Воробјева, Јурија Бондарева,
Василија Бјелова, Валентина Распућина, није свако читао. При-
ближно је био исти однос њихових читалаца као и гледалаца
хокеја, и тада, како сам већ напоменуо, ми смо сматрани једном
од земаља у свету у којој се највише читало.
Као што је познато, много се види кроз поређења. И нисам ја
случајно, пре извођења химне српском народу, направио овако
дугачак, (не предугачак, надам се), као при трчању на дуге стазе,
увод.
Обимом Сајма књига у Франкфурту, понављам, био сам им-
пресиониран, али, београдски сајам је тај који ме побудио да на-
пишем химну целом српском народу!

Полетели смо са Шереметјева по хладноћи од седам степени
– из Нижњега смо кренули на четрнаест степени. Јутро је било ве-
личанствено. У нашој делегацији било је једанаест људи, географ-
ски: Москва, Санкт Петерсбург, Нижњи Новгород, Волгоград,
Чебаксариј, Јекатеринбург. Пре уласка у авион разменили смо ви-
зит-карте, ново путовање доноси нова познанства. По плану, на
београдском аеродрому сачекаће нас кола амбасаде РФ. Стрели-
це часовника померили смо уназад, јер је временска разлика Мо-
сква-Београд два сата, и ми смо је убрзо осетили...