Химна српском народу

За време лета два млада “бизнисмена”, (од око 35 година), из
Москве и Волгограда седећи поред мене, (а ја уз прозор), живо
су расправљали о савременој књижевности. Посебно је жалио
Михаил Гринин из Волгограда, заменик директора издавачке ку-
ће “Учитель”, и сам потомак учитеља и професора. Јадиковао је
како су деца престала да читају, само «висе» на «аифонима, та-
блетима и компјутерима», и како електронска књига потискује
штампану, чији се опстанак Михаилу чинио безнадежним. Све
то слушао сам крајем ува. Његов сусед и колега, Роман Косигин,
представник издаваштва “Молодая гвардия”, није му ни оспо-
равао нити га подржавао. А ја сам био усхићен овом темом. На-
равно, размишљао сам о том проблему, али нисам положај књиге
сматрао тако критичним, тим пре што постојано добијам одазив
младих људи на моје књиге, не толико електронски, колико тра-
диционалном поштом. Из мог провинцијалног угла гледано, није
мање читалаца него у време Совјетског Савеза, а то што време-
ном падају тиражи “дебелих журнала”, још не говори ни о чему.
Књижевна сцена је жива, и по статистикама, објављује се више
књига него у Совјетском Савезу. Што се тиче журнала, раније
су се на њих претплаћивали у сваком колхозу, совхозу, фирми,
у сваком еснафу индустријских гиганата и на сваком цивилном
и војном броду... Они су писали о свему и свачему. Обзиром да
сам био страствени читалац наше совхозне библиотеке, не могу
да кажем да су сви журнали били ишчитани и до краја похабани.
«Огонек», «Работница», «Смена» – са сликама, “Роман-газета»”, да,
они можда јесу, можда још и “Юность”, али “дебели” (искључу-
јући неколико бројева «Нового мира» и «Нашего современни-
ка»), авај, стајали су на полицама као нови. И ја сам их у своје
време прелиставао веома пажљиво, а читао само оно нај-нај...То
је било, такорећи, штиво за гурмане и стручњаке. Омладина их
практично и није читала. Омладина је, као уосталом и сви совјет-
ски људи, читала «књиге уопште». Тако су и питали: «О чему је
књига?» или: Читао си «`Непобедиве`? Не? Узми, ево књиге!» Није
искључено да је то све произилазило из идеологије и школским
програмом наметнутих обавеза. Али познато је да руски народ,
посебно омладина, никакву идеологију не преноси на дух. И као
и сада, давали су предност здравом начину живота: скијању, кли-
зању, базенима, спортским салама, врту, викендици... Пијаница
је и тада било довољно, али наркоманије није било. Као што иде
само по себи, осим књига и спорта, млади су се волели, удавали и
женили, рађали децу. Позоришта су, као и сада, посећивали само
појединци. Поетски идоли 60-их и 70-их, а још више 80-их неста-
ли су. И за филмове, сем ретких изузетака, интерес је избледео.
Шта још додати? Све је речено.

О свему томе говорим, јер је слична ситуација и данас, разлика
је само у томе што је држава престала да баца паре на мало коме
интересантне «дебеле журнале». Данас свиме управља његово
величанство «тржиште», то јест, издавачи и књижари, а посебно
издавачи. Већину њих занима само новац, а тек појединци заиста
раде у интересу књижевности. Уз помоћ рекламе све је могуће
продати, и у таквој атмосфери генији ничу као отровне печурке,
међу којима се јестива печурка и не примети.
О свему овоме сам размишљао, слушао моје сапутнике и
гледао са висине ћудљиви мозаик на који је подсећала земља док
смо се приближавали Београду. Балкан са снежним врховима.
Кад смо почели да се спуштамо, указали су се црвени црепови
на крововима. Пажљиво гледајући, ишчекивао сам да се назру
улице обичног европског мегалополиса, (тада још нисам знао да
Београд има свега два милиона становника). Али, ништа слично.
Указао се неки провинцијски градић са црвеним крововима, који
ме задивљујуће подсетио на родни Нижњи Новгород (Нижњи
нови град је добио име по томе што је смештен у долини Волге, на
месту старог града Городеца).
Стигли смо. За престоницу сасвим скроман аеродром, сличан
нашем, нижњеновгородском, провинцијском. Статуа домаћег
великана Николе Тесле, (проналазач електричних кондензатора),
је испред зграде. Аеродром носи његово име.Чекао нас је мини-
бус из амбасаде. Сакупљамо ствари. Замолио сам да седим поред
водича како бих снимао, јер, са мном је неизбежна на путу камера.
Прво што путем упада у очи је огромна реклама: «Сунчани-
ца». Пре тачно две недеље овде је била премијера. Наш водич,
радник руске амбасаде, спремно одговара на моја питања. Сазнао
сам да је Београд подељен притоком Дунава, Савом, на стари и
нови град. Стари, као и наш Нижњи, налази се на сливу две реке,
високих обала крунисаних каменим тврђавама. У Београду то је
«Београдска тврђава», код нас «Нижњегородски кремљ». Архи-
тектура старог града чува дух старог Београда и преноси део ар-
хаичне атмосфере. Уличице су уске, али нема гужве у саобраћају.
Приметио сам да је много људи на улицама, изгледа да Срби воле
да иду пешке. Београд, за разлику од Нижњег, нема метро.
Лутамо тражећи хотел нама загонетног имена «Мажестик»
(акценат је на другом слогу). На крају стижемо на почетак крат-
ког булевара који води до хотела, са обе стране заузетог тендама
кафића. Док смо ишли, читали смо имена улица: «Светог Саве»,
«Царице Наталије», (разумљиво нам је и без превода на руски).
Ни једног преименовања у пролетерски назив, ни једне улице са
комунистичким именом. Можда их је било за време јединствене
Југославије, у којој се тада налазила и Србија, не знам. Сумњам у
то. Ипак, близина Европе чини да је и менталитет, одмах се види,
другачији. Како год, али склоност идолопоклонству приметна
је у појединим карактеристикама руског народа, често утиче на
понашање и даје тежак, недружељубив изглед, карактеристичне
«бронзане маске» које као да су некад давно залепљене на лице и
заборављене, и које скривају суштину. Већ код младих се опажа
та нека подвојена личност. У Београду то нисам уоште приметио!
И одмах, у првој шетњи, био сам покорен лепотом српских де-
војака и жена! Нисам одмах успео да разумем шта је то у тој лепоти,
тачније у милоликости, толико изванредно, па ни наше жене нису
мање лепе? А онда сам схватио: интегритет, природност, одсуство
неприродно подељене свести. Подела на православни и светов-
ни концепт код Срба не постоји. У сваком случају, ови концепти
нису као код нас супротстављени у виду православних гимнази-
ја, летњих кампова, сајмова, филмова, књига, уопште, свуда је та
катастрофална подела. До те мере да и црквена трговачка мрежа
има сопствену цензуру. А код Срба...