Химна српском народу

Идем ка српском павиљону. Он је један, двоспратни, у окру-
глој форми, захвата површину већу него цео московски сајам.
Други спрат, практично, заузимају антикварне књиге. Код нас,
у целом двомилионском Нижњем постоје само две антикварне
продавнице, таквим издањима тргују као споредним производи-
ма, а ја сам међу њиховим ретким, али постојаним купцима.
Прво што привлачи поглед је портрет једне од најпопулар-
нијих и најчитанијих српских књижевница Љиљане Хабјановић
Ђуровић. Шест њених романа је већ преведено на руски језик.
Ако могу да приметим, велику популарност јој је донео роман
о св.Петки Параскеви, која се у Србији веома поштује. Роман је
имао 29 издања. Други роман на духовну тему, «Игра анђела» та-
кође је преведен на руски, имао је 30 издања. Узео сам интервју од
Љиљане. Ми смо се већ раније упознали, на књижевном форуму
«Златни витез», чији је стални председник народни уметник
Русије Н.П.Бурљајев. Она је моја вршњакиња, посебна, на свој
начин лепа жена; пре почетка интервјуа ставила је на сто икону
свете Петке Параскеве, своје небеске заштитнице, напоменувши
да је данашњи дан посвећен овој светитељки. Њеном романопи-
сању претходила је замисао која се родила у цркви, пред светом
иконом, и о свему томе Љиљана прича кроз «исповест». Наступа
слављење речи, светлост. Светлост је у свим њеним романим оче-
видна. Док смо радили интервју, направио се огроман ред младих
људи са књигама у рукама који су чекали да добију потпис аутора.
И касније, пролазећи ту, гледао сам бескрајни низ читалаца и по-
штовалаца стваралаштва Љиљане Ђуровић. Треба ли нагласити
да смо се ми одмах нашли, по духу, интересима, погледима на
живот? Договорили смо се о даљој сарадњи.
На београдском сајму црквено, и уоште религиозно издава-
штво разних конфесија, сасвим се слободно представља. Највише
је православних издавача, заузимају готово трећину павиљона.
Но, у сваком, такорећи секуларном издаваштву, обавезно је да се
напоредо са уметничком и књижевношћу за децу налазе и рели-
гиозне књиге. За српски народ је то јединствено и недељиво. Не
мислим овим да кажем да су сви они побожни. Нисам видео ни
једну девојку у посебно дугој хаљини или тамној марами. Нема
никаквог наглашеног изражавања религиозности. Она је код њих,
за разлику од наших људи, некако радосна, приметна је на њихо-
вим лицима, у одсуству шминке, боја, пудера на младим девојач-
ким лицима. Одећа је једноставна, без екстричности. У носеве им
нису уметнути брилијанти. Уосталом, као и цела Европа, и они
радије иду у удобној квалитетној, а не само помодној одећи. Наше
колхозне будале, на пример, сваке недеље мењају боју косе, чупају
обрве, са перлама у носу подсећају на домороце који, као што је
познато, падају на такве дрангулије. Природна лепота – то је оно
што привлачи очи и очарава јаче од сваке шминке и бојења лица.
Но, сложићете се, зар то није чудо?
И на мојој презентацији седеле су и слушале ме мале девојчи-
це као опчињене. О таквим сам читаоцима маштао целог живота!
И где сам их нашао? У Србији!
Уосталом, не могу а да не споменем преподобнога Јустина По-
повића, чија енергија писања поражава и у најлошијем преводу.
На жалост, само је он, Србин, у присуству свих могао да изјави
ово:
«У свету наших трагичних земаљских релативности Досто-
јевски је богом надахнути пророк и апостол апсолутне лепоте
...У својим пророчким визијама Достојевски види све људе свих
времена, повезаних међу собом једном судбином. На тајанстве-
ни, но у исто време сасвим реалан начин сви су људи присутни у
сваком човеку и сваки човек – у свим људима. Одатле происходи
одговорност свакога човека за све и свакога на земљи...»
И још:
«Љубављу се достиже, не толико тајна Божја и бесмртност
душе, него и сваког делања уопште.»
«Љубите све стварање Божије – саветује Достојевски – и цео
свет и свако зрно песка. Сваки листић, сваки сноп Божји љубите.
Љубите животиње, љубите биљке, љубите сваку ствар. Ако љубиш
сваку ствар и тајну Божју ћеш досегнути у стварима. Једном кад
је досегнеш, почнеш да је неуморно спознајеш све даље и више,
свакога дана. И на крају заволиш цео свет љубављу васцелом, љу-
бављу према целом свету.»
Ово, понављам, није рекао прости монах, него учени човек,
који је завршио Ст. Петербуршку духовну академију и теолошки
факултет Оксфордског универзитета, који је познавао шест јези-
ка. Рекао је после тога како је упознао Константина Леонтјева (тај-
ног монаха пустиње Оптина), који је сатро у прах и пепео знаме-
ниту «пушкинску реч» рускога генија.
Заборавио сам да поменем: вече пре поласка имали смо сусрет
са српским писцима у «Руском дому». Руски дом је изграђен на
иницијативу руских емиграната који су нашли уточиште у Кра-
љевини СХС после Октобарске револуције у Русији (1933). Данас
је то место где се одвијају разне активности у циљу културне раз-
мене братских народа. Курс руског језика који води Илија Сер-
гејевич Тјапков редовно има око две стотине полазника, Срба. У
Србији има много оних који говоре руски. Уопште, како сам већ
приметио, ми се међусобно разумемо без посебног напора.
По мом мишљењу, сусрет у «Руском дому» је био успешан,
иако је учешће у њему узело свега неколико људи са српске стране.
Очигледно, организатори су сматрали да српски читаоци немају
о чему да разговарају са издавачима, али да би писци имали, па су
позвали само писце.
Још сам један детаљ приметио на сајму. Они руски писци који
радо иду у Париз и тамо приказују себе као водеће савремене
писце, у Србији се не котирају високо. Поменута Љиљана Ђуро-
вић у својој издавачкој кући издаје само ауторе који размишља-
ју државотворно. Либерали у Србији не пролазе. Преведене на
српски и стално у продаји су књиге Валентина Распућина, Влади-
мира Крупина, Александра Сјегења, Владимира Личутина, Алек-
сандра Проханова итд... Питао сам: «Зашто?» Одговор: «Зато што
друге не купују, а ове узимају.» Књиге Љиљане Ђуровић преведе-
не су на 32 језика. У то сам се лично уверио погледавши плакат са
корицама. Ето вам либерала и «мочварне демократије», другови
нова господо!
Већ предвиђам примедбе. Рећи ће да идеализујем. Али, ја сам
на самом почетку написао да већ одавно нисам наивни дечак.
Разуме се, има и проблема. Али, кажите, где их нема? И цркве-
ни раскол има своје место у Србији. На сајму, сва издања цркве-
них дела су била и посвећена, баш поред штанда с мојим књи-
гама. Дошао је код мене монах са представником «Руско-српског
братства светих цара Николаја и владике Николаја Српског» из
Русије, и потпуно сам утонуо у црквене теме. За разлику од нашег
дискредитованог владике Диомида, локалном «расколнику» овде
нико не забрањује да служи, нико му није одузео црквено здање,
није био способан да га развргне из чина, забрани му служење.
Зашто? Зато што је народ уз њега, а мишљење народа, и ако оно
није сасвим исто са мишљењем званичне цркве, власти у Србији
су навикли да поштују не на речима, него делима. Народом се,
извините, не треба играти. Навикли су да указују поверење свом
мудром народу, да га уважавају.
Није све ово речено у прекор данашњој руској власти. У пот-
пуности разумем изабрани заштитнички курс данашње власти
од туђег задирања у нашу самосталност. Али таквога поверења
у тежње народа који наравно, може погрешити у детаљима, али
у главној ствари никад и низашта, јер срцем чује где је лаж а где
истина, понављам, таквога поверења у Русији, и још више унутар
црквених зидова, још нисам видео. Авај, до данашњих дана код
нас преовладава оно фамусовско (А. Грибоједов, «Горе от ума»):
«не смете имати своје мишљење» и оно свима познато булгаков-
ског Шарика: «Ми смо их гушили, гушили!Гушили, гушили!» И
угушили...
Што да кријем, писао сам о томе више пута, црквена админи-
страција дрско и нагло гуши све најискреније плодотворне ини-
цијативе. Довољно је напоменути шта се још недавно, пре одваја-
ња, у Нижњегородској епархији догодило са иницијативом непо-
грешиве архијерејске деснице у граду Семенову (погледај мој
чланак у «Литературной России» и «Кризис доверия»). До дана-
шњих дана та рана крвари, а вољени свештеник целе семеновске
пастве бави се истом просветитељском делатношћу у Ивановској
архиепископији, у селу Пестјаки, насељеним са пет хиљада ста-
новника. И локалне власти, као што су и у Семенову, у сваком
погледу му помажу у томе. И ето такве личности кao он су савре-
мени «Шарикови» у мантијама на нижњегородској територији
до раздвајања, а сада само у својим оквирима «гушили и гуше».
Својим делима упорно се супротстављају Светом писму: «Нема
власти која није од Бога» « А пошто смо ми од Бога, трпите нас,
тако вам је Бог рекао. « Ово је заиста «горе од ума»!
Нећу више отоме. И понављам, ни речи више о томе. Заиста,
ово никако није у складу са мојом химном, не уклапа се, што би
рекли, одудара. И ако коме крене рука, слободно баците камен
на мене, прецртајте моје речи, још ми гори срце, иако сам одавно
подчињен владики који је у сваком смислу потпуно другачији. А
ако се не усудите, нека остану речи, и браћа Срби нека у њима про-
читају поуку. Да их мимоиђе та чаша!
Видео сам у Београду многоспратнице разрушене бомбама.
Оставили су их у таквом стању потомцима као илустрацију аме-
ричких демократских слобода. То се не заборавља; то је рецидив
старе хроничне болести још из времена крсташких похода, ин-
квизиције и прогона вештица. Свуда им се привиђају вештице. И
савремени ритери, као и пре, покушавају огњем и мачем да ставе
под власт “Ујка Сема” све остале, не водећи рачуна о слободи
народа.
Међутим, како би рекао популарни телевизијски водитељ, “не-
ће вам то проћи”...

Задивљујуће је да ни један народ није жалио снагу па ни сам
живот, да би одбранио право да живи по своме, а не по америч-
ком диктату.
Ни Срби нису у том смислу изузетак. Кајемо се, ми смо срамно
издали вас, браћу, у време дивљег капитализма деведесетих. Али,
ви сте нас научили истрајности у истини. Са вама се данас може
упоредити многострадални Донбас, Одеса, а и Русија у целини.
Дало сте нам добру лекцију. Не прежем пред тим да вас назовем
старијом браћом. Ви сте дубљи, јединственији, дивнији од нас! И
само из своје природне чистоте, из обзира према нашем војном,
енергетском, територијалном потенцијалу, можда и ради побо-
жности посебних благочестивих подвижника, ви нас називате
старијом браћом. А у ствари, старији и мудрији сте ви.
Како су само прекрасна имена ваших жена! Аница, Душица,
Славица, Милица! Само се у имена можете заљубити! Свом
другом сину сам тако и рекао: упознај и узми за жену Српкињу,
нећеш пожалити! Момак се замислио...
Отпутовали смо са захвалношћу, лагани, као на крилима, а
Михаил је тако и рекао у интервјуу који сам узео од њега у по-
следњем тренутку:
“То што сам видео, весели ме и враћа ми наду да још за дуго
није све изгубљено!”
И зато слава теби читајућа земљо!

Слава теби, крају духовно-моралне лепоте!
Слава теби, народу који не клечи пред идолима!
Слава теби, земљо која поштује завете предака!
Слава теби, светлости која је озарила моје срце!
Слава теби, душо, која си очарала моју душу!
Слава теби, љубави, која је нашла одазив у мом срцу!
Слава теби, земљо, која надом дајеш крила!
Слава теби, станиште мудрих очева!
Слава теби, светилишту бесмртне светлости!
Слава теби, земљо, на вјеки!

Превела са руског Душица Милановић Марика