Химна српском народу

Ево, опет се удаљавам...
И тако – хотел «Мажестик»...

Распоређивање по бројевима. Мој број на српском звучи као
на црквенословенском: четрдесет и један. Подсети ме на нашу
великопостну «четрдесетницу». Ономе ко познаје црквени језик
јасно је. Направо — десно. Прямо — право. Налево — лево. Спа-
сибо — хвала. Пожалуйста — молимо вас да. Всего хорошего —
свако добро. Пажљиво слушам као некада бајке и бакине приче,
хтео бих да се сит наслушам очаравајуће музике те тако далеке и
тако блиске српске речи.
Договарамо се о времену поласка на свечано отварање сајма
књига (26.октобра у 17:30 по локалном, и 20:30 по нашем времену),
и разилазимо се по собама. Предах.
На изложбу полазимо таксијем. К.В.Чеченев, севши на предње
седиште, показује возачу папир са називом одредишта. Возач, на-
такнувши наочаре, узвикне: “Сајам! Знам!” Изгледа да “сајам” на
српском значи књига. Стигли смо за десет минута. Курс: 1 евро –
118 српских динара. Разменивши по две стотине, постајемо богати.
Улаз на отварање сајма, за све, па и за одоцнеле учеснике је 150
динара. Ми смо цело наше књижевно благо морали да носимо са
собом, а то је најмање 23 килограма, искључујући ручни пртљаг.
На мени је и “минобацач”, (статив камере, који изгледа сумњиво,
на сваком аеродрому и железничкој станици траже да га отварам
и показујем), камера и још 20 књига. Увек сам натоварен уметно-
сти ради, на српском кажу «као магарац», а на руском нећу рећи,
увредљиво је.
Момци, (Роман и Михаил), саосећајно погледавши у мене, ну-
де ми помоћ. Но, драги моји, па тек ми је шездесет, кад ме стигне
деведесета, тада... Али, умор је постајао видљив – бесана ноћ на
нижњеновгородском аеродрому, па Шереметјево, три сата и че-
трдесет минута лета, пола сата пресвлачења у хотелу, и опет пут,
и ношење терета...
Прво што нас је изненадило била је маса народа која се слива-
ла ка павиљонима. Већ је био мрак, али при светлу уличних све-
тиљки без муке сам гледао у млада, сасвим млада лица.« Иду да
гледају отварање» прошла ми је мисао. Млади воле гужву, маска-
раде, ватромете...
Кад смо се приближили, дочекало нас је друго изненађење. Са
обе стране пролаза стајали су фотографи, са кинеским аутори-
ма који су дошли на сајам; био је то кинески штанд. Обим пред-
стављене литературе све нас је запрепастио! Толико књижевних
имена, толико имена издавача.! И разуме се – књиге, књиге, књиге...

Тражимо наш штанд, и на крају набасамо на сасвим скромно,
украшено бојама руске заставе здање, које је заузимало сасвим
мали простор у једном удаљеном углу. Како смо одмах примети-
ли, био је опремљен са само неколико полица, покривених дечјим
бојанкама. Покуњили смо се. Са горчином сам размишљао: «Па
да, није вам то хокеј, господо нови другови!» (или обрнуто?) По-
туцали смо се, потуцали, и до јутра сложили своје књиге у наш
кутак. Из тог кутка вредно смо износили пред посетиоце шам-
пањац, пластичне чаше, бонбоне. Девојаке и младићи, за ту при-
лику доведени из Москве, у кошуљама које се копчају са стране и
мушким кошуљама рашивеним са стране, златом везеним, упри-
личили су ревију одеће. Све то сам, разуме се, снимао. Укључујући
и одазив братског народа, који је са целог сајма долазио да слуша
руске народне песме и пије шампањац. Песма и шампањац текли
су, песнички казано, реком. Све је било изузетно добро! Сарка-
стично сам се питао какав то однос имају према књижевности?
И био сам троструко у криву! Имају, и те какав! У сваком случају,
своје дело нисам могао да представим без празничних и сетних
песама за столом, које је певала многобројна родбина. О томе сам
писао у својим књигама, и на својим презентацијама сам певам
народне песме, њихове савремене обраде, и још и нешто из дома-
ћег и репертоара пријатељских народа, а после посете Београду
обавезно ћу научити и неку српску песму.
Испивши за срећно познанство, ми смо се опростили од дра-
гих српских другова, до скорог сусрета, како би у старим време-
нима написале «непогрешиве» новине «Правда», то јест, до сутра.
Још сам размишљао: «Данас је недеља, дан за излазак, а шта ће
понедељак да покаже...»
По повратку у хотел, у ресторану, уз шољу чаја, са свим издава-
чима, (са нижњегородским посебно), срдачно сам се спријатељио.
Пробудили смо се, као на звук аларма, по московском времену.
У 6:00 отишли смо на доручак (раскошан шведски сто), и заједно
са Николајем Николајевим (нижњегородски издавач «Литера»,
наше је «Родное пепелище»), изашао сам на улицу. Било је свеже,
око шест степени у плусу. Около је још све зелено. Излазимо на
пешачку улицу, кнез-Михајлову, и идемо ка «Београдској тврђа-
ви». Упркос раним сатима улица полако оживљава.
И ту нам се дешава нешто фантастично. Разуме се, цела улица
је потпуно у стакленим витринама. Али буквално на сваких пе-
десет корака са једне и друге стране су књижаре, а у сокацима су
улични продавци са тим истим књигама – кад не би куповали,
не би могли да тргују. Свуда књиге, књиге, књиге... Свакакве –
световне, религиозне, половне, дечје, научне.... На нашем шета-
лишту «Большой Покровке» то је било могуће видети с почетка
деведесетих, када су књиге биле дефицитарне. Сада има свега две
невелике продавнице, као два антагонизма – православна и све-
товна.У Београду је и једно и друго на истом месту. О томе смо
Николај и ја разменили мишљења, а и он је такође јуче приметио
прилив младежи на сајам.

Долазимо до «Београдске тврђаве». Данас је она музеј, и мада
је знатно мањег обима од нашег «Нижњеродног кремља», све јако
добро одржавано, а дуж тротоара су приватне тезге са разним
дрангулијама за туристе. Није било времена за разгледање тврђа-
ве и руководећи се мапом, пожурили смо на аутобуску станицу.
Седамо у аутобус и за петнаестак минута стижемо, без јутарњих
гужви које су уобичајене не само за Москву него и за Нижњи.
Пристигли смо један сат раније (промашили смо време). По-
пијемо по шољицу кафе у окриљу једног кафеа на улазу. Конобар
се учтиво смешка, каже: »Руси? Браћа!» Непрестано причају, а
пријатно их је слушати.
У 9:30 смо у павиљону. Склањамо дечје бојанке који никоме не
требају и распоређујемо своје књиге. Фотографишемо. Ја снимам.
И ускоро почиње да се дешава друго чудо (прво је било оно са
књижарама и тезгама).
Просудите сами. Понедељак – радни дан, школски, свакидаш-
њи. Али тачно у 10:00, као најезда Хуна потекла је река посети-
лаца – младежи, деце, одраслих. Задивљујуће је колико је било
мале деце која су се држала за руке мајке или баке; било је уче-
ника, студента, младих породица – и сви су ишли без икаквог
водича, самостално! Грешно сам помислио: «Да нису код њих за
све време сајма нерадни дани?» Брзо сам покренуо таблет, нашао,
читам: «Главни бренд Србије – Београдски сајам књига». То је то!
Таква је државна политика! Ето зашто су тако смислена, проду-
ховљена и прекрасна лица Срба. А како само сви имају живе очи!
И са каквим интересовањем, као хипнотисани седе на презента-
цијама! Од тог тренутка, како год покушавао, нисам могао да се
пробудим! Не, то је било право чудо! Чак је скептички настројен
Михаил Гринин тога дана свима досађивао питањем: «Зашто?
Зашто они ово имају, а ми немамо?» И колико год би га убеђивали
да је то државна политика, није хтео да верује. «У чему је ту поли-
тика? Погледајте колико је младих? Шта је младима до политике?»
А омладина, од најмлађих и најмањих, свих дана сајма, како
сам већ рекао, опчињено је седела на презентацијама, листала
књиге, куповала их, слагала у пакете и торбе који су се распадале
од тежине; неки су ватрено расправљали о нечему што су управо
прочитали. Чак и мала деца, која су дошла са бакама или мајкама,
пажљиво разгледајући штанд са књигама, прилазила су и својим
нежним, прозрачним прстићима показивала на неку разнобојну
корицу; отварале су се торбице, и малишан би, прививши књигу
на груди као драгоцени дар, са нескривеном радошћу и сјајних
очију одтапкао даље. Не знам што се у таквим тренуцима са мном
дешавало. Опростите ми, имао сам потребу да крикнем. Можда
зато што и сам имам деветоро деце и тринаесторо унучади,
можда... А можда и од беле, слатке зависти... И сад кажите, како
се не заљубити у такав народ? Народ који са таквом искреношћу
воли оно што је мени од раног детињства блиско и драго. Да, то је
то. «У Лукоморју дуб зелени, златни ланац на дубу том...» «Тамо
су чуда, тамо шуме лутају...», «Тамо су на невидљивим стазама
трагови невидљивих звери...»
И још... За све време боравка, ни на сајму, ни у аутобусу, ни на
улици, ни у једном кафеу, нисам видео ни једног младог човека
са «ајфоном» или «таблетом». Обично сам увече ишао у шетњу. У
Кнез-Михајловој улици увече се окупи много младих, и нисам
видео да је иједан извадио мобилни телефон да би «ћаскао са
другом или девојком». Као да су их намерно, (можда да им не би
сметали родитељи или бабе и деде), оставили код куће, и виртуел-
ном претпоставили живо дружење.
Пију води директно из фонтана, распоређених дуж улице, на-
зивају их чесме. У еколошком смислу, Србија је напредна земља.
У поређењу са руским ценама, производи су знатно јефтинији!
Чини се да је све јефтиније, изузев књига које су два пута скупље
од наших. А они купују! Само носе!
Извесно је да распаду нације претходи распад културе. Ми
смо то преживели, не једном. И по који пут већ стајемо на исте
грабуље. Не може Русија једино спортом да се оснажи, и повреме-
но ми се јавља страх за судбину државе. Било која опасност наиђе
пре или касније и шта онда? Опет подела на беле и црвене, браон
и зелене?
Због такмичења, остављам да је све ово оправдано. Али, да ли
то јача нацију? Зар није јасно шта за једну нацију значи духов-
ни рад? А шта може бити плодотворније, прекрасније, здравије
и пожељније од стваралачког рада? У том смислу, књига је у свим
временима,у култури сваког народа била на првом месту. Сетимо
се, из Речи, која је била на почетку, а не из раја небеског, све је на
земљи почело. У сваком, понављам, народу то разумеју, изузев у
савременој Русији.
Сада о подели на световно и црквено...