Из магле засијаћеш к’о звезда

Валериј Брјусов је говорио да је “песник увек с људима за време
олује”, а ми бисмо додали: за време народног страдања. У току
Првог светског рата јерменски народ је био подвргнут чудовиш-
ном истребљивању и Брјусов је, попут многих других руских пи-
саца, подигао свој глас у његову одбрану:

Народе из Тиграновог 5) гнезда
Што опет збацио си окове,
Из магле засијаћеш к’о звезда
И кренућеш у подвиге нове.

Било је то 1916. године да би се касније руски писци у све већем бро-
ју бавили темом геноцида над Јерменима, делећи са њима вечни
бол њихове историје и судбине.
У Тифлису (Тбилисију) је 1918. године објављена збирка песама
Сергеја Городецког “Анђео Јерменије”. Цела збирка је, у ствари,
лични песников доживљај кавкаског фронта (Турска Јермени-
ја), на који је био упућен априла 1916. године као дописник листа
“Руска реч”. Али њоме, изнад свега, доминира трагични лик Јер-
меније, опрљен “ватром и крвљу”, односно лик народа који је пре-
живео геноцид. Трагови турских злочина у сликама мртвих јер-
менских градова описани су упечатљиво и веродостојно. Такви су
и описи бескрајне реке избеглца које се крећу “кроз плаву праши-
ну пута”, зверски убијене девојке, силоване деветогодишње девој-
чице, жене која је сишла с ума... За Городецког је саучествовање
у трагичној судбини Јермена и активно учешће у њој – “жртвена
срећа”. О духовном сједињењу песника с “растргнутим” народом
говоре стихови:

Мене не узноси
Молитва бољитка,
Већ песма освете
И битка.

Песник верује у животну снагу и препород јерменског народа.
Тај мотив је посебно дошао до изражаја у песмама “Јерменија” и
“Анђео Јерменије” које уоквирују збирку. По Городецком, Јермени-
ја је земља “непобеђена судбином” и он зато верује у њено понов-
но рађање “из праха и пепела”.
Трагедија јерменског народа је “прогорела болом” песниково
сећање, оваплотивши се и у његовој каснијој лирици (песма “Браћи
Јерменима”, 1941), као и у недовршеном роману “Семирамидини
вртови”, 6) започетом још 1924. године. Жанр романа омогућио је
песнику да народну несрећу прикаже не само кроз трагичну суд-
бину појединих ликова, већ и кроз епски снажне, потресне описе
масовног одласка ванских становника ујесен 1916. године, кроз
описе турских погрома, опустелог Вана 7) и страдања преживелих
стараца и деце. Па ипак, као и збирка песама “Анђео Јерменије”, и
овај роман је прожет идејом о животној чврстини Јермена, као и
дивљењем аутора њиховој снази отпора и опстајања у безбројним
патњама и недаћама. “Цела историја јерменског народа – каже
један од јунака романа – то је историја нељудског страдања, пред-
смртних грчева и брзог опоравка. Тако, као што је сада, било је већ
много пута. Чини се да нестајемо. Али ми нећемо нестати!”
Трагични догађаји у историји јерменског народа, везани не
само за 1915. годину, већ и за масовне погроме и покоље јермен-
ског становништва које је од 1918. до 1921. године у разним дело-
вима Закавказја вршила Турска, нашли су одраза и у текстовима
руских писаца писаним крајем двадесетих и почетком тридесе-
тих година. То се, пре свега, односи на “Јерменију” Андреја Белог,
“У долини Дилижана 8) ” Максима Горког, “Алагјаске 9) приче” Волфа
Ерлиха, “Кад грожђе зри” Николаја Зарудина и “У земљи седам
пролећа” Ивана Катајева. Описујући атмосферу изградње која
је тих година владала у младој јерменској републици, спомену-
ти аутори нису могли да заобиђу страшне догађаје који су се до-
недавно одигравали на тим просторима. Тако су описана многа
од оних места где је јерменско становништво масовно и зверски
убијано, али и појединачне судбине бегунаца из Турске Јерменије
који су неким чудом избегли геноцид. Али напоредо с тим споме-
нути текстови су прожети вером у стваралачку снагу јерменског
народа. “Срећан сам што сам упознао народ стародаван као свет,
али пун снаге – писао је Андреј Бели. – Стари свет га је живог са-
храњивао, али се он поново диже из његових рушевина.”
Песма Осипа Мандељштама “Фијакериста” (1931) говори о пе-
сниковом виђењу града Шуши у Нагорном Карабаху, где су у про-
леће 1920. године Турци поклали све његове јерменске житеље. “У
том граду – сећала се песникова удовица Надежда Мандељштам
– слика катастрофе и погибије била је до ужаса очигледна. Дуж
улица којима смо пролазили – свуда исто: куће без крова, без про-
зора, без врата. Унутра, празне собе, поцепани тапети, разваљене
пећи... Чули смо да су после покоља сви бунари били препуни
лешева. Ако је неко и остао жив, побегао је из овог града смрти”...
Типично мандељштамовска изражајна средства – лик “једносло-
жног и мргодног” фијакеристе који своје “ужасне црте” скрива
“под кожном маском”, и суморни пејзаж, и узнемирујуће, напрег-
нуте интонаиције – све то драматизује атмосферу страха и кошма-
ра чија се тензија још више појачава описом беживотног града:

Четрдесет хиљада мртвих окана
Виде се тамо са свих страна,
И свилених буба чаурама
Гроб је у планинама.
И бестидно се румене
Куће обнажене
Док с неба им се руга
Тамноплава куга.

Песник је ужаснут пред тим стравичним призором који у његовој
свести изазива асоцијације на сличне погроме над Јеврејима:

Тако у Нагорном Карабаху,
У грабљивом граду Шуши,
Предадох се њином страху,
Тако блиском мојој души.

Темом геноцида над Јерменима бавили су се и руски песници –
преводиоци јерменске поезије. У песми Марије Петрових “У мос-
ковским кућама сваки прозор” мотив трагичне прошлости јермен-
ског народа исказан је кроз сећање уткано у мирнодопску ствар-
ност. Ујесен 1957. године у Јеревану је неколико пута објављивано
потпуно замрачење. Та вест је узнемирила срце и сећање Марије
Петрових, асоцирајући је на страшне дане јерменске историје:

...Али види се и чује само:
Турски ветар с мора-океана
Ломи стакло и у срцу је тамно
Од тамних прозора Јеревана.

Предана љубав Вере Звјагинцеве према Јерменији, према њеном
властитом признању, била је умногоме условљена историјском
судбином јерменског народа. “Јерменију сам прво заволела због
њене трагичне прошлости – писала је – а затим и због тога што је
она ту прошлост храбро надживела.” Песникиња је посебно исти-
цала своју непомирљивост према онима чијом је кривицом народ
био изложен толиким нечувеним патњама. У песми “Јерменском
народу” писала је:

Ни бездомне патње твоје,
Ни гробове незнане, безбројне,
Ни походе црне војне
Не опраштам нит’ ћу опростити,
Па макар их опростио и ти.
_______________
5) Тигран Други Велики – јерменски цар (95-55. године пре н.е.), заслуж-
ни владар и државник.
6) Семирамида (Шамирам) – царица Асирије (810-806. године пре
нове ере). Према јерменском предању, Шамирам је била заљубљена у
јерменског цара Ару Прелепог, па му је предложила да је узме за жену
и да постане цар Асирије. Он је предлог одбио, а она је повела рат
против Јерменије, наредивши својим војницима да Ари Прелепом
поштеде живот. Он је, међутим, пао у боју.
7) Ван – град у Западној Јерменији, на обали истоименог језера.
8) Дилижан – град у Јерменији.
9) Алагјаз (Арагац) – планина у Јерменији.