Из магле засијаћеш к’о звезда

“Има у Јеревану, на стрмој обали Раздана, тужан споменик жртвама
геноцида, али и срамоти историје Турске. Споменик чудовишном
злочину разузданог национализма и, може се рећи, првог реал-
ног чина фашизма у двадесетом веку који је 1915. године уништио
пола јерменског народа. Споменик суровости. Споменик опоме-
не свим народима целе наше земље” – писао је Михаил Дудин
у предговору руском издању романа “Четрдесет дана Муса Дага”
Франца Верфела. Везан за Јерменију дугогодишњим пријатељ-
ством преточеним у стихове, чланке и преводе јерменске поези-
је, Дудин је дубоко проникао у историјску судбину јерменског
народа, у све његове недаће и снове. У његовој збирци “Стихови”
(1986) логично се надовезују један на други ликови Хачатура Або-
вјана 28) и “трагичне деце Јерменије” која се, трагом великог про-
светитеља, запућују према Арарату:

Они су свој мост климав
Прешли живота сити,
Ал’ без оног врха њима
Смирења неће бити.
Кроз буре и бездане,
На суд правде поносне,
Они ка врху ране
Јерменије носе.

А када су се преко старих историјских рана Јерменије крајем осам-
десетих година отвориле нове, исти песник се одмах одазвао ци-
клусом “Три писма у Јерменију” чија су тема трагични догађаји у На-
горном Карабаху и, посебно, убиства Јермена у граду Сумгајиту 29) .

И опет све на прошлост личи,
И ова ноћ будућим није штит.
И јежи се као на зими цичи
Ошамућен крвљу Сумгајит.

Најсуровија и непоправљива трагедија – трагедија деце – сажета
је у песми о девојчици коју је песник видео у логору за избеглице
у Степанакерту:

Мајку јој закла лопов ситан
Без освете у столећима.
Девојчица из Сумгајита
На туђим лежи плећима.
Њене очи страхом зраче,
На лицу јој смрти след.
Што бар Христос не заплаче
Кад већ неће Мухамед?

Сав бол Јерменије – давни и данашњи – песник је изразио кроз у-
општени лик земље и народа који се не предају судбини:

Час те геноцид, час Сумгајит сколи,
Па ти земљотрес лик изменио.
И све је то твоја крв, и све боли
У твојој судбини, Јерменијо.

И опет све стиже твојим сокаком,
Песма ти ври и хлеб се запенио.
Зато те одувек и волим тако
Као да си моја, Јерменијо.

Ови стихови Михаила Дудина, прожети не само болом, већ и ве-
дрином, као да се одазивају на стихове Валерија Брјусова које смо
навели на почетку. А и једни и други, својим разумевањем јермен-
ског усуда и својом вером у јерменски народ, типични су за цео
корпус руске књижевности који се бави јерменском историјом и
који се може подичити делима непролазне књижевне вредности.

Превео Милан Николић
_______________
28) Хачатур Абовјан (1809-1848) – велики јерменски писац, просветитељ и
родоначелник нове јерменске књижевности.
29) Сумгајит – град у Азербејџану где је 27-29. фебруара 1988. године, на
самом почетку карабахске кризе, извршен крвави погром Јермена.