Било је више могућих одговора за којима је могао посегнути Милош Црњански у часу када је, године 1971, пет година пошто се вратио из дуготрајног изгнанства, чуо новинарско питање: „Мирко Ковач је у датом интервјуу за Студент, међу пет књига послератне југословенске прозе уврстио Ваш роман Сеобе на друго место. Испред Андрићеве Проклете авлије. Шта бисте Ви могли да кажете о томе?“ У протеклих пет година његовог боравка одиграо се један процес прилагођавања: иако ништа није личило на онај свет из којег је он, пре Другог светског рата, отишао, иако је и сам више пута наглашавао колико се удаљио од оног човека који је некада давно на овим странама изазивао књижевну и јавну пажњу, ипак је остало сувише знакова који су показивали да је оно главно остало упамћено. Јер, дискретно и неопозиво је упозорен како не сме дозволити да националисти направе заставу од њега, што је била непотребна предострожност у односу на једног старог и преплашеног човека. Јавно је, штавише, неколико пута опоменут колико је срећан што је корисник незаслужене милости политичке партије чији је огорчени противник био у деценији пред Други светски рат. Његова нова дела, Конак и Друга књига Сеоба, Ламент над Београдом и Код Хиперборејаца, била су осветљавана у складу са очекивањем које је настало под утиском његових давних и авангардних дела, па је разочарање било чест пратилац новонасталих књижевних критика.
Све је то могло бити призвано у његов дух у часу када је казао: „Не бих могао да признам, никад, да је мој роман, други, па ни иза романа, мог старог пријатеља, Иве Андрића, нобеловца, не бих то признао чак, ни једном, међу нашим књижевницима, мојим савременицима.“ Уместо да изабере неки куртоазни одговор, неко вијугаво удаљавање од теме, неку духовиту реченицу на властити рачун, Црњански је понудио изричит и сасвим одређен исказ, препуњен негацијама. Прихватио је ризик да буде схваћен као нетактични и неумерени хвалисавац, поново је прекршио неписане адете средине која га је, без обзира на то која је идеологија тренутно владала, толико пута ружно ниподаштавала и кажњавала због изазивања. Јер, ни његов друштвени положај, ни број студија о његовом делу, ни подршка у стручним круговима, ни наклоност читалачке публике, доскора неупознате са његовим делима, нису били такви да би оправдали овакву самоувереност. Она је, међутим, обележавала снажну самосвест која је од самих књижевних почетака испуњавала Милоша Црњанског. Она је, штавише, била само у том часу изазовна самоувереност, јер је кршила идеолошке садржаје једне културно-политичке мреже чији су чворови заузлани на местима унапред одређених вредности.
Од овог одговора Црњанског беше протекло тридесет година: у једној дуготрајној анкети Књижевног магазина, у којој су учествовали песници, приповедачи, романсијери, критичари, теоретичари, историчари књижевности, у којој су се срели људи који припадају различитим нараштајима, сви вођени захтевом да именују пет најзначајнијих књижевних дела у српској књижевности двадесетог века, не би ли тако одредили која је наша књига века, исход је био у складу са нечим што је некад изгледало као одсуство скромности и такта: не само да су Сеобе добили највише гласова за књигу века, него је Милош Црњански – по укупном броју поменутих дела – освојио за трећину више гласова од свог најближег пратиоца Ива Андрића. Да ли се толико променио књижевни укус? Да ли су идеолошки окови нашег живота напокон престали да заустављају неумитни успон овог писца? Шта се то догодило у протеклих тридесет година у нашем схватању Црњанског да је, напокон, његова некадашња самоувереност постала све само не изазовна, јер се претворила у саморазумљиву чињеницу нашег књижевног очекивања. Када је престала, из више жаришта подстицана, запитаност о томе да ли је он уопште велики писац?
У часу када је искуство субверзивности све очигледније осветлило дух модерног времена, допирући до нашег личног осећања живота. Јер, основно књижевно – дакле и егзистенцијално – искуство Црњанског јесте искуство субверзивности. Шта то значи? Постојало је далекосежно осећање маргиналности као исходиште и интимног и јавног положаја Црњанског, који је представљао маргину једне друштвене формације, био човек који је неуспешно покушао да изведе бег-са-маргине, да би одједном постао маргина једне егзистенције. Ту је скривено порекло његовог пута ка субверзивности и искуству које она доноси: док у времену Сеоба (1929.) Црњански има доживљај маргиналности и оличава бег-са-маргине, дотле се – после Другог светског рата – смањио, и иначе уски, простор маргине за Црњанског, јер се његов доживљај сопственог места у свету претворио у његов егзистенцијални положај.
Нема, отуд, ничег чудног у околности да је 30 година од смрти Милоша Црњанског остало готово необележено у српској култури, да су звона јавних институција пропустила да се огласе, да његова рукописна заоставштина није ни до данас сређена и доступна на коришћење у Народној библиотеци Србије, да је неугледно место на којем се налази седиште пишчеве задужбине. Јер, све је то већ виђено. Зар није било могуће да му, као песнику „Стражилова“, „Дневника о Чарнојевићу“ и „Сеоба“, СКЗ одбије да штампа – године 1929. – изузетни путопис Љубав у Тоскани? Зар му тих година – у неочекиваној сагласности са времешним Марком Царем – млађани Ђорђе Јовановић није у лице добацио да је потказивач? Како се, међутим, догодило да је и тада – године 1932. – Црњански био сасвим сам, јер су се од њега дистанцирали сви: и левичари, и грађански писци, и сабеседници са кнежевских трпеза? Коме је он, заправо, потказивао кад није било никог око њега? И откуд да је баш он био непожељан у часу крвавог остварења револуције када је његов министар – Иво Андрић – био пожељан упркос даху термидора? Зашто је, тих година, у Лондону, добио писмо генералног секретара International Pen-а у којем се наглашава како су све могућности за његово запослење затворене „због ваших политичких веза“? Сасвим је доследно, зар не, да су Милоша Црњанског, непожељног са обе стране гвоздене завесе, потом прогласили мртвим, да би му, као посмртну почаст, дозволили да живи и умре у сопственој земљи? Никада се, међутим, не може довољно нахвалити пословична доследност судбине: и после смрти Црњанског, писац Времена чуда, прави грађански дух и мимо тога што је већ дуго становао у Лондону, јавно је огласио, непитан, како осећа „анимозитет према покојном Црњанском као човеку“, да би – у свечаном говору поводом стогодишњице рођења Црњанског – писац Времена власти, аутентично отелотворење духа комунизма, био слободан да каже како је Црњански мисаоно недовољно дубок писац. И после смрти, дакле, потказивач?
На негативне оцене људског карактера Милоша Црњанског као да сви имају право, услед оформљеног ланца увида, наслеђеног, обавезујућег у мери да видимо како се грађански плодови сасвим лепо кристалишу у револуционарном надахнућу Три мртва песника, да би отуд поново пловили лавиринтима грађанског духа. Те оцене, међутим, замрачују сазнање да су бројне емиграције српских писаца, трагичне или конформистичке, битно различите од потпуне усамљености и издвојености Милоша Црњанског. То што је он, сиромашан, незапослен, усамљен, непризнат, писао супротно од онога што је политичка емиграција очекивала, замеривши се тако једино могућем уточишту, у истом оном часу када га је Марко Ристић овде проглашавао фашистом, могло би нас навести на помисао о томе да је Црњански, у нарцистичкој снази која је извирала из страхова, тако чинио зато што је као писац гледао – заувек – с оне стране утопије. Био је, тада, с оне стране сваког режима: његов положај невољног изгнаника који није само неомиљен него је и идеолошки сумњив и у либерално-демократском и у комунистичком друштву, који је, дакле, апсолутно и заувек сумњив, даровао му је маргиналност којој треба придати веома велики значај, јер се у њој налазе нити које одводе од личности човека до искуства пишчевог. У њој би се могло препознати оно што је усмерило дух Црњанског ка искуству апсурда и етосу позног модернизма, будући да је његово Ја било готово присиљено да се неопозиво препозна на месту субверзије и преступа. Такав положај је био подстицајан да се сагледа људска судбина: очишћени од сваке утопије, историја, култура и човек појављују се – у позним делима Црњанског – у апсолутној основности. Постао је потказивач утопије. Могао је после тога чинити мање или више укусне похвале режиму коме се после дугог колебања приклонио, мање или више тужне људске напоре да се прилагоди, да се напокон пронађе у центру, али из своје уметности он више није могао уклонити тај поглед с оне стране утопије.
Маргиналност позног Црњанског је вишеструка, јер дотиче његову егзистенцију, и прошлост, његово писање, и будућност, истовремено обележавајући изузетно важно место у српској култури. Андрић је, од самих књижевних и друштвених почетака, одредивши своје претке у Вуку и Његошу, изабрао њен централни ток: иако је својом књижевном неполемичношћу и неприметним друштвеним успињањем, сугерисао неко удаљавање и одсутност, неку одвећ наглашену усамљеност у јавном животу, он је одувак мимикријски постојао у центру. Црњански је, намећући се да постане заштитни знак српске културе, остао неуклопив у њен доминантни ток: иако је тежио центру, постојао је увек на маргини. Нико није то боље исказао од Марка Ристића: „Неко дванаест година пише, а има некаквог талента, па се то најзад увиди, и опет ништа. Па се то најзад и призна, и опет ништа; јер то не значи да је тај неко успео да наметне најзад своју реч, у почетку непримљиву, да је наметне у њеној субверзивности која ту реч заиста оправдава.“ Ово је пророчки речено године 1932: ништавило се, отуд, појављује као оно у шта тоне субверзивност тек исписаних реченица лондонског аутсајдера.
Да ли је то њихова несрећа? Више од тога: то је њихова судбина, јер нам је позни Црњански омогућио да препознамо маргину, он нам је подарио сазнање да се највећи модерни српски писац објавио на позицији маргине. Тек са позним Црњанским добијамо свог великог маргиналног писца: Иво Андрић је неминовна фигура на дугачком, дугачком списку победника, као Ман, док је Милош Црњански исто толико неминовна фигура на дугачком и чудесном списку губитника, као Џојс. Док је Андрић фигура центра, Црњански је фигура маргине: отуд је он фигура субверзије у српској књижевности. Дирљив сусрет грађанског света и комунистичког духа одиграва се у подручју саморазумљиве истине о Црњанском. Субверзивност, међутим, тек може настати када напустимо то подручје и, пошавши за Ничеом, осетимо како је та наводна воља за истином по сваку цену, тај патос лудила у љубави за истином не само „лош укус“ него и нешто што омета читање позног Црњанског, јер је ту постало неопходно да се отворимо за нешто искувише искусно, озбиљно, сагорело, исувише дубоко: зато што „више не верујемо у то да истина остаје истином када се с ње скину велови – довољно смо живели да бисмо то веровали“. Тада потказујемо утопију. Тада искушавамо постојање на маргини. Тада смо на правом месту: у срцу велике уметности Милоша Црњанског.