ПЕШИЋ И СИНОВИ – ИЗДАВАЧ ПРЕЋУТАНЕ ИСТОРИЈЕ

О винчанском писму

Проблем Винчанског писма је већ сто година заробљен у структурама академске моћи, тачније почев од 1906. године, када је пионир српске археологије, Милоје Васић, открио Винчу и први пут именовао Винчанско писмо, па све до пре 20 година, када је палеолингвиста, професор др Радивоје Пешић сачинио систематизацију Винчанског писма, померајући тиме и настанак првог људског писма у 2000 година дубљу прошлост и дислоцирајући његов настанак са Месопотамије на Подунавље. Заслуга Радивоја Пешића је у томе што је направио прву систематизацију винчанских знакова и с обзиром да је био палеолингвиста, упоредио је знакове из Винче са свим најстаријим словним системима на свету. Упоредним таблицама професор Пешић је доказао да је у Винчанском писму садржано мноштво знакова из најстаријих писама и комплетни етрурски алфабет. С обзиром да је Винча старија од свих нама данас познатих локалитета где су се појављивала писма, логично је да је и Винчанско писмо најстарије до данас познато људско писмо. Када је 1985. г. ово откриће проф. Пешића објављено у Италији, где је он тада радио као универзитетски професор, бројни светски стручњаци су подржали његов рад, али је овдашњи цензорски комитет за управљање историјском истином - ћутао.
На конкретном примеру историје истраживања Винче сусрећемо се са свим сложеним проблемима и појавама које постоје у нашем друштву, одређују историјске истине и слободе. Сама чињеница да је винчанска писменост одавна стекла међународни легитимитет и да је предмет проучавања на многим универзитетима у свету а да се истовремено њено постојање негира у земљи порекла, говори о стању у нашим научним и културним круговима.
Значај Винчанског писма је од непроцењивог значаја само што то Србија и Срби још увек не знају. Замислите да у некој развијеној земљи у свету постоји локалитет попут Винче, који је центар Прве Европе, одакле се цивилизација ширила на потоње генерације, све до данашњих дана. Такав локалитет био би право светско чудо и о томе би цео свет учио у школама. У нашој Винчи, међутим, надомак Београда, ископавања, недоумице и неслагања трају више од сто година, и више од двадесет година од систематизације Винчанског писма, у Србији људи још увек не знају да су баштиници прве и најнапредније европске цивилизације.
Међутим, за утеху је свакако чињеница да ова издавачка кућа током године припрема осмо издање књиге „Винчанско писмо“ професора Пешића за све оне радознале читаоце истанчаног укуса којих је из дана у дан све више. Студија палеолингвисте Радивоја Пешића којом је утврдио везу између Винчанског писма, етрурског и даљих развијених облика писама све до ћирилице као јединственог континуума европске писмености, прва је књига којом смо почели нашу делатност пре дванаест година, отварајући простор свим другим књигама потпуно нових поимања цивилизације и историје. Наравно, увек са становишта да оно што можемо понудити Европи и свету нису ствари којих је тај свет већ презасићен и ни сам не зна како да их се реши, већ фундаментална знања и истине које о нама треба да сазна и прихвати.

О Велесовој књизи

Велесова књига представља данас најстарији докуменат о Словенима, аутентичну слику аријевско-словенске цивилизације и може се поредити са индуском Рг-Ведом и иранском Авестом, као света књига словенског огранка истог аријевског стабла. Књига је потпуно сачувана од прерада и утицаја других цивилизација и религија, чиме се не може похвалити ни најзначајније дело светске цивилизације – Библија, као ни Свето писмо, који нису до нас дошли у изворном облику, већ су претрпели бројне обраде и дораде. У Велесовој књизи се одређује и брани изворна ведско-аријевска религија, поглед на свет, друштвено уређење и јединствени је документ великих сукоба народа у последњем миленијуму старе ере и првом миленијуму нове ере. Слична сведочанства словенске историје у каснијим прерадама избрисана су и „варваризована“. Значајно је да је Велесова књига писана словенским језиком и писмом, много пре појаве Ћирила и Методија, те је тако уједно и доказ постојања словенског писма древне прошлости. Историјат Велесове књиге и њена судбина су узбудљиви готово као и она сама. Велесову књигу, заправо исписане брезове таблице, што је метод писања који познаје најдревнија традиција, донела је из Новгорода у Француску Ана Јарославна, када се у 11. веку удала за Анрија Првог Капета, француског краља. До почетка велике Француске револуције Велесова књига чувана је у цркви Ане Јарославне у Сан Лису, у Француској, да би касније, поново била враћена у Русију, залагањем П.П. Дубровског, сарадника руског посланства. У току Октобарске револуције, таблице Велесове књиге поново су пренете у Западну Европу, овога пута у Брисел, где је на њиховом дешифровању радио велики руски научник Јуриј Мирољубов. Велесову књигу запленио је Гестапо, наиме Химлерова организација која се занимала за етно-културно наслеђе на окупираним територијама. Неколико таблица Велесове књиге сачувано је у приватној колекцији руских емиграната до данашњег дана, у Сан Франциску, у Америци.
Кратки историјат Велесове књиге који сам управо навела је историјски попуно потврђен и о томе постоје докази. Ово подвлачим из разлога што су у последње време присутна питања о веродостојности ове књиге јер је њен оригинал недоступан и постоје само преписи и фотографије. Међутим, у природи је човека да за оно што не зна одговара негацијом - то није тако, то не постоји, то не може бити. А када га упитате а како је, он ће вам одговорити – онако како смо и до сада знали. Закључак је врло прост - у том случају заиста и не може бити напретка у нашем знању. Направите паралелу око документа званог Велесова књига и званичног историјског става да су Словени стигли на Балкан у 7. веку који почива на само једној Порфирогенитовој тврдњи, која је у науци без икаквог става да буде подвргнута сумњи, једноставно усвојена и ствари ће вам бити јасније. Потребно је учинити продор до нових извора и откривање правих, научно утврђених али одбачених, прикривених или фалсификованих истина које би могле дати вернију слику о прошлости и у том смислу ниједан документ, ниједан траг без претходне анализе не треба одбацити.

За крај – Живот у лажи узрокује сукоб

Богата историја словенске цивилизације, која траје преко пет хиљада година данас је у искушењима и изазовима. Деценијама подвргавана псеудонаучним реконструкцијама она је осакаћена својим суштинским вредностима у времену и простору. Многе њене епохе још су непознате, о многима се зна тек по нешто, а многе се интерпретирају на основу искривљених, лажних чињеница. Најновија разарања која доживљава словенска цивилизација данас и овом приликом очигледна су потврда злоупотребе науке. Радивоје Пешић у својој књизи „Оптужујем ћутање“ коју наши читаоци сматрају попут манифеста нових, ослобођених истраживача, каже да експеримент са Словенима још увек траје. Живот у незнању исто је што и живот у лажи, а живот у лажи извор је сукоба и неспоразума. Управо из таквих сазнања настала је потреба за новим, интердисциплинарним истраживањима и потреба за оваквом једном издавачком кућом заснованом на универзалистичким начелима науке ослобођене догматских приступа и умишљених циљева. Слободно коришћење свих постојећих извора и методолошко-истраживачких инструмената је важан услов чије је испуњење неопходно. На тим принципима темељимо све што радимо, дубоко верујући да смо у мисији самосвести а не самољубља.