Грачаница

његове природе, која се баш у време снeвања и васпостављала у
њиховим природама. То је повукло велико допадање и наглу одлу-
ку да се сан поствари. Визуелна представа је била мајсторски изве-
дена и остављала утисак прелепога здања. У знак мајчиног трого-
дишњега помена и братовљевог једногодишњег, приступио је тра-
жењу погоднога места и положаја.
Милутин је желео да се утемељење задужбине догоди на некој
реци женскога рода како би и црква понела такво име у славу мајке,
најтананије женске природе коју је познавао, а коначно то признао
себи на дан мајчине сахране.
Нашао је реку и место. Обоје су носили име Грачаница. Неима-
ри, темељџије, каменарџије и рашљари против подземних вода
брзо су се сакупили, јер краљев позив није за неприхватање. Уте-
мељење и груби радови били су завршени за кратко време, после
чега је уследио предвиђен кратки прекид послова.
Но, и за добре три године мајстори се још не вртаху. Кад их је
краљ потерао под претњом погубљења, једва да их је све спасао
најмудрији међу њима, неки рашљар Василије родом из источне
Србије, који се код краља бејаше истакао код обнове манастира Бу-
ково код Неготина, чије је, попут галије на води, клизање низ стр-
мо истоимено брдо са лакоћом зауставио скретањем подземних
водâ. Он, у страху од строгог краља, проговори:
– Ваше краљевско величанство, Ваше су мисли целомудрене и од-
луке богоугодне, али и ми, Ваши поданици и истога Бога раби, има-
мо своје разлоге. Молимо Вас да их чујете. Три године није превише,
као што некад може бити и премало, да се процени и ослушне да
ли је здање постављено на правом месту, или не. Сада можемо твр-
дити да сте управо Ви, изабравши ово место, а ми проверивши на-
ша очекивања, досегли оно право свето место за зидање богомоље.
По нашој памети, кад се темељи нису “ни за јоту” померили за три
године, задужбина ће стајати чврсто, не ни за три века, колико
би се очекивало да се у њеном миру дочека Ваша династија, већ за
вечност и најмање три хиљаде година. Тако бива бар што се под-
земних вода тиче, које су на овом истом месту и на светињама пре
ове то показале. Њу може срушити само зла намера разграђивача,
а Бог и природа никада неће.
Ове речи откравише љутога краља и завршна градња велике
богомоље се настави. Убрзо стиже и млади мештре Вито Далма-
тинац, јер су католици из поморских српских земаља и Света сто-
лица увек вискоко држали интересовање за православне богомо-
ље. Вито, васпитаван на далматинском сакралном грађењу могао
је и овој светињи дати такво обележје. Али, мудри и интуитивни
краљ, осетивши то, посла изасланство у кијевску Пешчерску лав-
ру и отуда дозва чувеног црквеноградитеља неимара Луку Љубљо-
ва Сведњепровског, те му даде велике овласти, готово истоветне,
па и веће, него мештру – Далматинцу.
Готово да би Грачаница у другостепеној и трећестепеној плас-
тици осванула са романичким плитким аркадама, које се смењују
под симсом – богенфризом, што је у то време било одличје примор-
ске католичке сакралне архитектуре, али се Виту Далматинцу оду-
про Лука Љубљов Сведњепровски и, бар у овом случају, спречио
укрштање елемената из две различите ликовне појаве, стила, што
као мешавина смањује разлог за усхићење према делу.
Наиме, баш кад су зидови од црвених печених елемената ник-
ли до под симсове и до горње висине прозора, којима су недоста-
јали још само лукови и аркаде, папа је послао изасланство и Милу-
тину лично упутио неколико захтева. Два најважнија мољења би-
ла су да се тражи долазак Луке Љубљова Сведњепровског у Рим,
како би током извесног времена прегледао и установио градитељ-
ску солидност неколиких објеката и, друго, да се у будућој Милути-
новој светињи успостави један дан у недељи кад ће литургији
моћи да присуствују и горштаци са Проклетија (којима се управо
бејаше различитим начинима и мисионарствима наметала ка-
толичка хришћанска вера), јер, наводно, они нису имали бољу и
већу богомољу у близини.
Осетивши да је на делу велика лукавост, коју је увек подозре-
вао, Милутин пусти у Рим неимара Луку Сведњепровског, али за-
стаде у даљој градњи објекта, док се он не врати отуда, тако да
је утицај мештра Далматинца био сведен на ништавност, јер се
ништа, осим припреме за фине радове, није ни радило. Венци, ар-
каде, богенфриз и завршница зидова, на које ће доћи тамбури за
куполе, чекали су неимаров повратак.
Видевши да се не може лако са Милутином, великодостојници
Свете столице појачавају лукавство: враћају на време неимара
Луку, али остају при захтеву да се у светињи служи и католичка
служба, барем са помињањем неких имена са списка католичких
великана. Управо су Латини и  дали два захтева са намером да би
се бар један, овај други, испунио.
Тек кад су се уверили да је Милутин заиста непопустљив у
својој принципијелности, они приступају уцени – повлаче меш-
тра Вита Далматинца, јер је овај, наводно, незамењив у тој фази
грађења. А кад Милутин, одбијајући до краја да се у цркви служи
било која литургија осим православне, саопшти да ће он наста-
вити градњу и без мештра, поготову што му је ту неимар Лука,
католици, да не би остали без икакве контроле над тим шта се
свакога часа збива у било којем делу света, враћају мештра Далма-
тинца, али кровље Грачанице већ се бејаше заталасало на начин
византијског покривања сакралних објеката и на начин на који је
то било сањано.
Када је требало почети засвођење и покривање објекта, значи,
Вито Далматинац је и по други пут већ био ту. А кад је са одушев-
љењем приметио да је то засвођење врло добро и право, краљ је
опет у својој уздржаности према западњачком начину мишљења,
застао и још једном хтео да ствар доведе до крајње провере. Поз-
вао је Луку и упитао:
– Ваше Свештенство, да ли сте у обављању исповеди, једне од
божјих тајни, пре но што сте се посветили углавном градитељ-
ству, били у стању да код исповеданога приметите целу слику гре-
ха, док Вам је он, пун обазривости, саопштавао само неке његове
елменте? – па, угледавши на свештениковом лицу ону запитаност
која не мора бити пропраћена речима, продужи:
– Ето, то што гледате, та макета – њу су израдили католич-
ки грађевинари и архитекте, на основу испричаних снова, боље ре-
ћи, на основу по две испричане половине истог сна, посебно сања-
них од стране мојих родитеља. Да ли Ви у тој причи, која је став-
љена у конструкцију и простор ове макете, назирете неки недо-
причан и недоречен елемент сна, који би требало можда поправи-
ти, или мислите да је то у реду?
– Ваше краљевсков величанство, не може се било који други кров
и засвод једне цркве ставити накнадно на готове грубе радове но-
сивих зидова. Ми сада имамо то што је већ урађено у зидовима.
На то следи само оно што статички и конструктивно “мора” до-
ћи, а то је већ довољно византијско и православно. Да је и било не-
ке сумње у ову макету, ја бих Вам то већ раније изложио. Мора да
је сан Ваших родитеља био Богу мио и да је верно представљен на
овој узорној грађевиници. Па, бар кад је кровље у питању, Ваш
отац, нека му је мир души у Сопоћанима, не би ни могао да сања
невиђено. Он је Татаре гонио до Персије. Имао је притом да види
многе православне громаде, Свету Софију, на пример, па богомоље
у Смирни и Ефесу, трећем Јерусалиму, те још гдекуда по Антиохији,
Кападокији и Малој Азији. Он не би ни сањао друго, али и да јесте,
не би дозволио да се то на макети уради другачије.
– Значи Ви сте у потпуности задовољни оним што ће се зата-
ласати над Грачаницом и умилити се од лепоте нашем Богу?
– Светли краљу! Оно што бих ја евентуално још могао да пос-
тигнем, то је питање појединих делова кровне композиције и њи-
хових висина тамбура. Ако узмемо да је потребно да један од тих
елемената буде доминирајући и да се то његово “освајање” неба мо-
же сагледати и са земље, онда ћу ја “прерачунати визуре”, нарочи-
то западну, са које се стране обично и приступа богомољи, и ту ћу
покушати да постигнем врсту поступности “одлепљивања” црк-
ве од земље ка небу, јер је то тако драгоцен, и естетски и духов-
ни, елемент. Постиже монументалност. Кад се црква укопа зи-
довима у тле, а кубета се мање виде, онда осим стабилности и
чврстине немамо много шта, нарочито на духовном плану. То би
требало постићи тако да “припрата” буде нижа, а све што се да-
ље, наравно погледом, иде на исток, то да доноси утисак да је бо-
гомоља од народа подржана, те да је њена завршна купола резул-
тат поздрава верника са Богом. Објашњавао сам мештру Виту
Далматинцу да се доминанта не сме заклањати да би тек напра-
сно прострчала над објектом, јер ће тада постати симболом не-
достижности истог нам Бога. Свакако се не брините, мој добри
краљу! Као што смо избегли “богенфриз” стављањем плитко ис-
пуштаних црвених печених елемената над сваким “слепим” и над
сваким “вратима” – прозором, не вређајући уметничко достојанс-
тво и ликовно умеће мештре-Далматинца, тако ћемо сада по-
степен “раст” главне куполе учинити нужном, и грађевинском и