Грачаница

ликовном, последицом. То је већ припремљено у конструкцији и пос-
тавци носећих зидова, зар не, и то мештре зна. Будући да смо све-
тињу дигли на равном, то ће сменити природну доминанту у ре-
љефу, код чега је западно градитељство већи поборник од нас. Не
брините за утисак узвишености!
Како су краљевом жестином и настојањем радови одмицали,
тако је, чинило се то Неимару Луки, одмицала и ктиторова снага.
Имао је Лука у Пешчерској лаври у Кијеву неколико прилика да
види како су ктитори, угледавши већ готова своја дела, чија се
лепота уздизала до Бога, и сами одлазили за њима на небо. Зато је
смогао снаге и, користећи најпогоднији тренутак, замолио свога
високог послодавца да га саслуша док му изложи своје виђење
такве жртве.
Било је то кад га је краљ при крају позвао и замолио да уради
план за осликавање унутрашњих зидова, који је и архиепископ
пећки Никодим требало да уважи и одобри. Тада му је неимар
дометнуо:
– Светли краљу! Лако ћу ја то учинити, није ми први пут, али
видим Ви се арчите и снагом и душом баш као да ми јесте први
пут. Морате пустити задужене, који су Вам се обећали на верно
служење, да они обаве свој посао верујући да Вас нико неће изневе-
рити. А Ви то чините уз једнак утрошак снаге као и они, па чак и
више од њих. Бог нам даје стрпљење и награђује нас мирним доче-
кивањем жељенога, али само уколико то и сами потребујемо. Бога
не смемо претицати. А Ви сте увек први на градилишту. Многи су
домаћини своје куће дочекали да виде, али, нажалост и противно
Богу, само једном, кад су биле готове, и потом су одлазили са овога
света, као да их је грађевина сменила у трајању. Она то и јесте,
али уз њу се може пре тога провести и дуги век заједничке љубави
из близине. Допустите да све од тога ја сâм урадим и само Вас по-
зовем да погледате и дате суд, колико и архиепископ. Одморите
Вашу снагу, иако младалачки узнесену, али која ипак показује  да
баш и нисте у доба младића.
– Тај који се усуди да ми то каже, знам да је наоружан искуст-
вом и разложношћу, па му опраштам нетражени савет, али мо-
рам Вам рећи, Ваше Преосвештенство, ако је и било много тога
пред чиме сам имао суздржавања и оклевања додирнутих са стра-
хом, онда то сигурно није ово, ова светиња. Не брините се!
И, наравно, краљ је отада био и агилнији у контролисању свих
задужења која су се у датом тренутку остваривала. Неколико пута
у току истога дана удаљавао би се по више километара само да би
видео како светиња изгледа са тог растојања. То је помало било и
нормално док су се изводили зидарски радови, али он је то наста-
вио и касније. Као да га уложена снага није ништа коштала.

*
А онда је стигао и тај дан. Бејаху се навршиле три године сило-
витог грађења и готово седам, односно пет година од одласка нај-
драже му и најближе родбине – мајке и брата Драгутина. Светиња
се спремала да удахне свој први дах и започне свој миленијумски
живот. Зидови су већ били почели да се надимају и “раде”, јасно је
то осетио краљ-ктитор. Покривач је блештао на косовском сун-
цу, а пој птица са оближњег дрвећа чуо се као да су запевали хе-
рувими. Венци и симсови говорили су са поносом о ктиторовим
и блиским и даљим прецима. Чуо је краљ сваку реч и разазнао је.
О свецима и посвећењу говорила је узвишеност и монументал-
ност кровља богомоље, а прозори и врата, загрљени аркадама, под-
сећали су исцрпљеног градитеља на његове добре родитеље, али
и на болно питање његове личне родитељске доброте, јер син му
Стефан Урош Трећи, касније Дечански, бејаше тада лежао у при-
бежишту у Цариграду ослепљен. Узлетање целе композиције ка
небесима увери оца да ће се сва њена лепота у један једини светло-
сни зрак дати и да ће је син Стефан можда и видети, а најмање бар
осетити, што ће се заиста и догодити, и то на најдивнији начин
– кад Урош Трећи прогледа. Од те помисли на сина и од превелике
лепоте, коју је, учини му се, за друге припремио би му зло. Осети
се слабим. Нека тмина, као да изиђе на сва врата и прозоре из црк-
ве и насели његове одаје духа и свести. Зацрни му се пред очима.
Сети се и речи неимара Луке и за њим ка Кијеву, куда се управо
верни и опомињући градитељ бејаше и упутио, посла краљ један
уздах на једном од светлосних зракова, који из масе осталих про-
цветалих, сâм од себе оде на благи североисток.
А кад је угледао како му мати и отац грле светињу, она са југа,
а отац са севера, и како се он – дечак успиње ка крсту на највишој
куполи, те брата како стоји пред припратом, знао је да коначно
са њим нешто није у реду. Бејаше се то велики сан настављао у
трећем сањачу. Све се видело, цела породица, чак и син Стефан.
Хтеде гласно да их позове, али последњим трачком свести схвати
да је то само предсказање и зажмури да ниједна друга слика не би
потом могла да насели његове већ уморне очи и помућене зенице.
Даље је могао само да чује и не отварајуће више очи. Чуо је оно
што је било, или што је мислио да мора бити. Био је то глас сина
му Стефана, који му проговори на само ухо:
– Оче, звали сте ме?! Стигао сам. Видим ову неизмерну лепоту,
коју сте подигли за све нас.
Све време краљево лице је показивало напор да чује сваку реч,
али се прену кад син додаде:
– Захвалан сам Вам, што сам као жив, милошћу Светог Николе,
могао и прогледати. Да сте ме убили, никада не бих сазнао колико
је у Вама, мојем оцу било лепоте. Сад са Грачаницом знам. Заиста
сам Вам захвалан!
За овим речима краљево лице наједном се укочи, те промени
и израз и боју. Из већ усахлих и затворених очију једна суза груну
низ лице и задржа се на  куту усана.
Док се небо над Грачаницом плавило, суза се посве брзо
сушила, а црквоградитељ се, пуштајући се са највишег крста и
лебдећи над родитељима и богомољом, приближавао Небесима.