Повратак Бијелог Ждрала у Љубиште

Коњик војник
– По њему си ми послао три днева и три ношти цјеливања, и три
днева пуна миловања, и три ношти љубовања.
Првога днева, чим је сјахао са коња зелена, пио ми је ове очи
чарне, другога днева испијао ми је усне вреле, трећега днева, већ
пијан, сисао је са прсију и са мојих, два на десенте, прстију.
Није ми очи чарне испио, толика ми жуд за тобом бијаше,
мужу мој, Бијели Ждрале жуђени.
Послао си ми по војнику коњику толико обгрљаја око бијела
врата и опасаја око танка паса, колико само твоја жуд и моја чеж-
ња знају.
Премного си ми слао и послао. Није уморни коњик могао да ми
све то испоручи ни трећега днева, нити треће ношти.
Трећега днева у зору оде ми војно, а оста у мени више жуди,
много више него што си је по њему послао.
Те исте треће ношти уђе у мене трећи син твој, Војно. Знам то,
јербо жена јесам и знам кад што и како бива.
А теби хвала, мили мој мужу, Бијели Ждрале, што ми по ко-
њику посла сина, онако мудра и убава, као и сам што си. Хвала и
њему и коњу зеленоме, по коме си га од мене поручио, и који га је
по поруци твојој мени испоручио.
– Истина је жива, моја вијерна љубо Љубана, да сам ти многе
цјелове и загрљаје по војну на коњу испоручио, али ја сам то рекао
онако, а ти и он учинисте тако. Јесте, послао сам ти по коњику
тисуће цјелова, и читаве ношти миловања и љубовања, и три ду-
ката златна, али онако, а не тако.
– Јесте, мили мој мужу, Бијели Ждрале, све ми је предао како
си наручио и у свему се опоштенио. Још приде један златан дукат
ми предаде. Ено га, сина Војна, трећег твога и мога златног дуката.
А шта би послије са оним сретником Војном на коњу зелену?
– У бој оде главу лијепу своју под сабљу да залаже и младо
тијело своје под копље подмеће.
Нека му је вазда лијепа глава на рамену, а младо тијело на но-
гама – рече Бијели Ждрал молитвено и прекрсти се три пута.
– Амин – потврди љуба Љубана и три пута се и она прекрсти.

Терговац
– Дође ми из Великијех Индија терговац са свилом и кадифом, са
срмом, сребром и златом. Прострије преда ме индијско платно и
просу по њему бурме и прстење, ситан бисер и драго камење.
Ни сањала нисам да то постоји негдје, осим у пјесми, а камоли
да то смијем купити. Имам ја своје плетене и везене хаље и одјећу
ткану.
Узми, невјесто бујна, узми , теби ћу лаку цијену учинити.
Ја то не купујем, јербо немам чиме купити.
А ја и не продајем, него дајем теби, красотице, за твоју лијепост
и красоту све дајем.
И поче моје свлачити, своје облачити, па ме стаде намјештати
и смјештати, сагињати и нагињати, па опет свлачити и навлачити,
негромант из Великијех Индија.
Само да си видио, мужу мој, Бијели Ждрале, шта од мене напра-
ви и у шта ме преметну терговац из Великијех Индија. Би мислио
да ти је љуба твоја Љубана царица, а не говедарица.
Па узе златно зрцало и показа ми у шта ме је преметнуо – у ви-
лу, богињу, у царицу, да ми равне није одавде до Цариграда. Пре-
метну ме негромант у велику госпоју.
Одољети не могу, том терговцу. Свлачи он мене и облачи у све
свиленије хаље и у сјајнији накит.
Тако и ноћ прође са терговцем. Сан ме превари и ја пред зору
заспах, или ме терговац успава.
Пробудих се без сјајне одјеће и сама, а терговца мога нигдје не-
ма ни његове робе.
Сад не знам да ли је он стварно био терговац или мађионичар,
или си се ти сам преметнуо у њега. Али остаде само неки оштар муш-
ки мирис по мени, а у мени син твој четврти, Трго, мужу мој мили,
Бијели Ждрале.
Вели њој Бијели Ждрал:
– Има таквих чаробњака по бијелом свијету, а у Великијем Ин-
дијама највише, који те очас зачарају и преметну те у шта им драго.
Хвала Богу што те није преметнуо у неку живину, или марву, у
гуску, или козу. Имали бисмо сада много гушчића и козлића, али
сина Трге нашега нигдје не би било. Нека је он нама жив, здрав и
радостан вазда био.

Испосник
– Давала сам му све. Неће да узме. Гријех је, вели.
Ништа неће. Бјежи од пећи, од мене, од постеље. Није то за
испосника, вели.
А мени га жао. Све би му дала и давала и све му дајем. Неће. Ску-
пи се у углић и тамо дрхтури. А гладан је и жедан је. Свега жељан.
Дадем му колач, он га гладно гледа, па окреће главу, а онда от-
кине мрвицу и жудно једе.
Тако ми и у чарне очи погледа, попио би их, жудан, али само
звирне у њих као муња.
Тако и прси ове бујне само случајно дирне и тргне руку као да
је такао жеравицу.
Тако и струк вити – само га оком као бичем обавије.
Видим, бокове ми очима обујима, а руку своју само стеже.
Грехота је, мужу мој, Бијели Ждрале, гладна не нахранити, жед-
на не напојити, а младу жуд не утажити. Код мене је свега у обиљу.
Сву ноћ сам му жуди утаживала. Његова кичма напињала се
као запети лук док испушта стријеле.
Напокон и он клону и утажен заспа.
Побјеже ујутро из куће као лопов.
Нисам знала да ми је велик дарак оставио, твога петога сина,
Постника.
– Знам ја, моја вијерна љубо Љубана, да си ти милостива. Дајеш
и даваш, а све више ти остаје. Мени ништа ниси умањила. Има те
свуда као кише прољетне и као траве у пољу зелене. Која кап и ко-
ја травка више или мање ни у шта се не рачуна.
А кад се све срачуна, ти богатија биваш, богатија за још једног
сина, да нам је он жив, здрав и вазда весео.

Дијак
– Нађох га, млада и зелена, у пољу, у трави зеленој.
Млијеко му још из уста мирише. Ни дијете, ни младић, него
дјечак. Чувао је јагањце с прутићем и књигом у руци.
Ништа о жени није знао, осим о матери. Жену је само слутио.
Гледа ме једним оком као мајку, другим као жену. Видим да не
зна шта сам.
Приђем ја њему као жена. Ставим га на прси, а он види да нисам
за дојење. Прси моје га привлаче не као дојенче, него друкчије.
Раздјенем га, а он се срами чиме би се поносити могао. Скрива
своју мушкост. Не зна зашто је има.
У мене ући не зна.
Ја му помажем да ме препозна и упозна.
Би то пролом, излив страван, пљусак самог живота.
Тако од дјечака добисмо дјечака, сина твога шестога, Дјачка.
– Не добих га ја, него га доби ти – порече Бијели Ждрал. – Није
мој, него твој. Али кад промислим, коме ћеш ако дијаку нећеш испо-
моћи и опростити. Него, љубо моја вијерна Љубана, нека се пише
син шести наш Дјачак. Нека је он нама жив, здрав и вазда радостан.
– Амин – рече вијерна љуба Љубана.

Разбојник
– Стави ми нож под грло бијело и руке бијеле ми свеза наопако.
Морала сам.
Скидај нож испод овог бијела врата и узе са ових руку бијелих,
велим ја њему. Није бијели врат за нож, ни руке бијеле за узе. Не-
ћеш ти мене ножем грлити, а ја тебе узама. Не држи нож у рукама,
научи да жену држиш.
Одвезуј ове руке. Чиме бих те без њих загрлила?
Силе се окани. Моја жеља је од твоје јача.
Препустим се ја њему, препусти се он мени.
Сад ради озбиљно, кажем, најсветији посао на земљи: стварај-
мо живот, сина за мужа мога, Ждрала Бијелога, који гријехе своје
испашта на Светој гори Атонској.
Одазва се гријешни Бијели Ждрал добростиво:
– Примам ти и гријех, и покајање, и сина мога седмога, Распута.
Нека је он нама жив и здрав и вазда весео.
– Амин.