Повратак Бијелог Ждрала у Љубиште

Сусјед
– Његова жена још се није отворила за седам година брака. Зачепи-
ла јој се материца, па никако да чедо прими.
Молила ме да јој ја родим и дам бар једног сина.
Има их у тебе као јабука на грани. Роди и мени једнога, Бог ће
ти платити.
Роди га са својим или мојим мужем. Твој је далеко, у Светој го-
ри, мој близу, не може ближе, увијек при руци.
Дође ми и њен муж, Гареша, знадеш га, има га шта видјети.
Није, велим, гријех узети дијете из таква човјека.
Каква си, вели, могла би цијело село народити, камоли нећеш
мени дјетенце једно удомити.
Свашта ми је радио. Замјењивао те у свему, мужу мој вијерни,
Бијели Ждрале, и у пољу, и у дому, и дневима и ноштима.
Поштено је у мене и у тебе сина завриједио.
Ено га сад, по теби и твоме имену, твога новог Ждрала Бијелога
у кући Гарешиној, као јаблан расте.
– Хвала теби, моја вијерна љубо Љубана, и Гареши, доброме су-
сједу моме, на великој помоћи и испомоћи. Нека је нама наш син,
нови Бијели Ждрал на свијету, жив, здрав и вазда весео.

Свирац
– Као голуб би ми гукнуо на свирали.
Закликтао би ми као орао.
Цвркутао ми је на свирали као птиче.
Једном помислих да су стигле ластавице. Цвркут им чујем, а на
нашем пољу снијег вије, а он свири.
Дозивао ме је као љељен у шуми кошуту.
Научила сам говор његове свирале.
Имао их је разних, неке танке као птичији вратић, неке као ље-
љеново грло.
Често ми је шаптао на свиралу.
Ушао је у мене свиралом, кроз уши, па у срце и душу, прије не-
голи сам га видјела.
У утробу ми је улазио свиралом, у мозак.
Пролазио је и враћао се, кружио око куће.
Сањала је танка свирала на мјесечини. И ја сам сањала, па се
мој сан помијешао са сном њеним.
Нешто нујно ми је шапорила.
Још га нисам ни видјела, а он је већ био у мени.
Ушао је он у мене свиралом, а онда и собом.
Затруднила сам свирком и свиралом. Мислила сам да ћу роди-
ти пјесмицу.
Тако сам, мужу мој мили, Бијели Ждрале, родила деветог тво-
га сина, Свирна.
А он, сретник, свирац мој, изненада нестаде као што је и наишао.
Само сам чула како свирала писну, као да је пукла, писну и нестаде.
– Не тужи, вијерна моја љубо Љубана. Свирац свира, па оде за
својом свирком и свиралом, а наш девети син Свирно остаје. Нека
је он нама жив, здрав и вазда радостан.
Црни Брал је био киван на своју снаху Љубану. Говорио је сво-
ме брату Бијелом Ждралу да је отјера из Љубишта, или да је ноћу
одведе у шуму и убије, а ако неће или не може, он ће му то брзо
завршити.
– Шути, брате, Црни Брале, дабогда језик свој погани прегризао.
Опет ме на зло наводиш, тек што сам искајао твоје раније гријехе.
Лако је убити жену, брате Црни Брале, али како ћеш убити ма-
тер деветорице дјечака. Најприје узми мач, па дјеци одсијеци ли-
јепе им главице, а онда, онда им и матер ласно можеш посјећи.
Љуба моја Љубана није сад жена, него мајка. Теченије њено мје-
сечно је престало, материца јој се, хвала Богу, затворила. Шта бис-
мо ми сада били него два ишчупана пања из шуме. А гле, луди Црни
Брале, сада око нас расту и бујају младице, наши синови, све сами
млади храстови, зелени борови и вити јабланови.
Најбоље је да буде и остане све како је сан са јавом помијешао
и саставио у овоме маленоме животу. Нико то више не може раз-
лучити и нико не зна зашто је то добро и Богу драгоме угодно.